Invalidima i dalje nedostupni mnogi javni prostori

Prosečan stanovnik našeg grada koji bez imalo muke može da se popne uz stepenice neke zgrade, da pešači, trči, ide u kupovinu, biblioteku, plaća račune, školuje se i obavlja svoje dnevne obaveze lako i nesmetano ulazeći u gradske ustanove i institucije, retko pomisli kako žive mnogi njegovi sugrađani suočeni, zbog svojih zdravstvenih poteškoća, s fizičkim barijerama koje ih onemogućavaju u pomenutim aktivnostima. Samo osobe s invaliditetom, oni koji imaju nekog invalida u porodici ili se brinu o osobi s poteškoćama u kretanju znaju kako je teško s problemima ove vrste funkcionisati normalno i u ovoj zemlji voditi život dostojan čoveka. Projektanti stambenog prostora u kome živimo, prosvetnih, kulturnih, javnih ustanova, konstruktori automobila i autobusa, uglavnom se nisu vodili mišlju da će sve te građevine i vozila koristiti i ljudi s određenim stepenom ivalidnosti, hendikepom, osobe koje se služe kolicima.

Tek od nedavno dolazi do pomaka i kod nas. Brojne pančevačke stepenice dobile su pored pešačkog dela i nagib za invalide, a pojedine gradske institucije instalirale su navozne rampe ili liftove za korisnike koji se kreću uz pomoć invalidskih kolica ili sličnih pomagala. Osobama s poteškoćama pri kretanju tako je, recimo, omogućen ulazak u prostorije Gradske uprave i Gradske biblioteke, brojne zdravstvene ustanove sledile su njihov primer, novi autobusi pančevačkog javnog transporta takođe su dostupni Pančevcima s invaliditetom, a postoje i brojna invalidska parking mesta. Omogućeni su im uglavnom i prilazi novoizgrađenim objektima za socijalno stanovanje kao i zgradama koje su privatni investitori sazidali u poslednjih nekoliko godina širom Pančeva. Ne treba zaboraviti ni Strategiju pristupačnosti javnih objekata i površina osobama sa otežanim kretanjem koju je Pančevo usvojilo 2012. godine.

Deluje kao da stagnira ovaj pozitivan trend koji je obradovao mnoge naše sugrađane s invaliditetom, do pre određenog vremena praktično sprečene da vode život bez prepreka. Mnoge zgrade građene za vreme socijalizma i dalje pored visokih stepenica nemaju nagibe koji bi olakšali ulazak onima koji ne mogu nesmetano da se kreću bez odgovarajućih pomagala. Brojne skupštine stanara zgrada koje su nekada bile u društvenoj svojini, a u kojima su živeli ili i dalje žive invalidi su se u međuvremenu ipak dogovorile da samoinicijativno izgrade prilaze za svoje komšije koji nisu u mogućnosti da koriste stepenice. Pojedine ustanove, uprkos tome što su osigurale pristup invalidima, imaju jedan ili više spratova do kojih se može doći jedino penjanjem. Slična situacija je u Policijskoj upravi u Ulici Miloša Trebinjca gde do odeljenja na kome se vrši registracija vozila i izdavanje novih vozačkih dozvola vode dva dugačka niza stepenica. Taj problem policijski službenici delimično uspevaju da otklone time što građanima koji ne mogu da se popnu donose dokumente i obrasce na potpis ispred ustanove.

Zamislimo situaciju u kojoj stariji Pančevac koji je gotovo nesposoban da se kreće bez pomoći štapa ili drugog lica taksijem ode da plati račune u Staroj pošti na uglu Štrosmajerove i Generala Petra Aračića. Prvi problem pri izlasku iz automobila zadaće mu previsoki ivičnjaci u ovoj ulici koji su problem ne samo za invalide, već i za vozače pri parkiranju u blizini Gradskog parka i Gradskog uslužnog centra. Naredna i nepremostiva prepreka biće pet stepenika koji se moraju savladati kako bi se dospelo do masivnih vrata ove ustanove. S obzirom na to da su visoke bankine i stepenice pošte veoma blizu mesta na kome stoluju brižni upravitelji naše varoši, valjalo bi da opravdaju svoju danonoćnu borbu za napredak ovog društva predlogom da se pomenuti nedostaci otklone.

Specijalistički centar Opšte bolnice u Pančevu u koji se ulazi iz ulice Miloša Trebinjca rekonstruisan je relativno nedavno. Pored neophodnog zakazivanja nekoliko meseci unapred, skučenosti prostorija, prepunih hodnika i višesatnog čekanja pacijenata u njima, ogroman problem imaju njegovi pojedini korisnici koji moraju ići kod nekog od lekara čije su ordinacije na spratu. Stepenice koje dele prizemlje od prvog sprata na kome između ostalih rade i kardiolozi, neizvodljivo je koristiti ukoliko teško hodate, služite se štapom, štakama ili invalidskim kolicima. Invalidi koji stanuju na Strelištu i u svom naselju treba da budu pregledani, da odu na kontrolu, previjanje ili prime injekciju, naići će na užasavajući prizor ispred svoje lokalne zdravstvene stanice. Stepenasti uspon s nezgodnim rukohvatom je za njih noćna mora i teško savladiva prepreka, naročito ako kraj sebe nemaju nekoga ko bi im priskočio u pomoć.

Nisu samo naši najstariji sugrađani ugroženi nemarnošću javnih ustanova za obezbeđivanje nesmetanog pristupa invalidima. Stiče se utisak da su škole i obrazovne institucije u našem gradu po ovom pitanju najzaostalije. Kako kao korisnica ili korisnik invalidskih kolica pohađati srednju stručnu školu ako su učionice u kojima se predaju glavni predmeti na spratu do koga ne vodi lift ili rampa za invalide? Oni koji su na primer završili pančevačku Tehničku školu znaju da je za dve osobe ogroman napor čak i da prenesu svoju drugaricu ili druga u kolicima do sprata. Stepenice tu predstavljaju barijeru ne samo za invalida već i za vršnjačku solidarnost i pomoć drugara. Krajem prethodnog meseca, posle dugogodišnje borbe s administracijom i nadležnima koji nemaju sluha za probleme građana, najavljeno je da će gimnazijalke i gimnazijalci Pančeva koji se kreću uz pomoć invalidskih kolica u svojoj školi izgleda napokon imati funkcionalno pomagalo koje će ih transportovati u učionice na prvom spratu. Guseničar koji je na jedvite jade iskamčen od lokalne samouprave nije bio u mogućnosti da preveze sve đake s invaliditetom. Ako se ovoliko čekalo na postavljanje rampe u Gimnaziji, koliko će još godina proći do trenutka kada će praćenje nastave u kabinetima na spratovima biti dostupno učenicama i učenicima ostalih osnovnih i srednjih škola, bez obzira na njihovu mogućnost ili nemogućnost korišćenja stepenica?

Napredak jednog društva meri se i time koliko ono brine o manjinskim zajednicama i ugroženim kategorijama stanovništva. Naši su društveni akteri i izabrani predstavnici vlasti zapeli negde između naklapanja o tome kako smo tobože veoma tolerantni i inkluzivni i traljavog rada na pukoj vidljivosti i prepoznatljivosti pomenutih grupa. To su samo početni koraci koje bi ubrzo trebalo da zamene konkretna briga o manjinama i aktivno rešavanje problema s kojima se suočavaju. Kardinalne greške prave se počev od obrazovnog sistema koji ne podrazumeva podučavanje mladih o vrednostima građanskog društva, pa sve do novousvojene ekonomske politike koja glorifikuje strane investitore i korporativne aždaje iz dana u dan potcenjujući, ponižavajući i obespravljujući jeftinu radnu snagu ove zemlje. Takva društvena klima je sve samo ne povoljna za socijalno ugrožene i manjinske grupe kojima je jaram oko vrata sve teži.