Istina o ubistvu Đinđića je i dalje tamo negde

Dvanaestog marta navršiće se 15 godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, a građani i građanke Srbije i dalje ne znaju istinu o političkoj pozadini atentata. Politička volja da se taj čin istraži i rasvetli do sada nije postojala iako je reč o prelomnom događaju u istoriji ove države. Iako živimo u okolnostima koje su posledica tog ubistva

O atentatima na premijera, atmosferi koja je prethodila njegovom ubistvu, interesnim grupama kojima je uklanjanje Đinđića išlo naruku, kao i o sudskom procesu, pritiscima i političkim prilikama što su usledile, bilo je reči na tribini „15 godina traganja za istinom”, koju su organizovali Građani u akciji i Građanska akcija Pančevo 7. marta u Kafe-klubu „Kupe” u Pančevu. U potpunoj, mukloj tišini govorili su Điniđićev prijatelj i bliski saradnik Siniša Nikolić, advokat Sead Spahović i novinarke Politike Dorotea Čarnić i Aleksandra Petrović, autorke knjige „Proces KP 5/03 – Ubistvo Zorana Đinđića”, dok je razgovor moderirao novinar Nenad Živković.

Nesaslušani svedok

Do tog kobnog 12. marta bilo je nekoliko pokušaja atentata na predsednika prve demokratske vlade od ponovnog uspostavljanja višepartijskog sistema u Srbiji, a krajem februara 2003. bilo je sasvim jasno da se nešto krupno sprema i da je organizovana velika zavera protiv njega. O tim danima i o atmosferi u kabinetu Zorana Đinđića, kao i njegovoj bezbednosti, pričao je Siniša Nikolić, nekadašnji Đinđićev šef kabineta (1996–2001), a kasnije i njegov saradnik za investicije i direktor Direkcije za zemljište Grada Beograda.

Nikolić je istakao da je Đinđić nakon petog oktobra sve bliske saradnike poslao od sebe kako bi obavljali neke druge poslove, a on se bukvalno našao u Vladi Srbije sam, bez prijateljskog okruženja. Nikolić je dolazio u premijerov kabinet nekoliko puta nedeljno kako bi razgovarali o investicijama u grad. Đinđić je prvi put pred njim ispoljio bojazan za svoj život otprilike mesec dana pre ubistva:

– Prvi put se to desilo u jednom našem neformalnom razgovoru u kabinetu kada je naišao njegov savetnik za bezbednost Janjušević i nešto mu saopštio, tiho da ja ne čujem, nešto što je mu je Zoran dao u zadatak, pretpostavljam, i Zoran je počeo da se dere na njega, da viče „Kako to niste uradili? Jesam li rekao da to treba da se završi?”. Kad je Janjušević izašao, samo je promrljao „Ubiće me zbog ovih”. Ja sam ga pitao: „Šefe, šta je, mogu li ja nešto da pomognem?”, a on je odgovorio „Ne možeš”. Vratio sam se u svoju kancelariju sa utiskom da se nešto ozbiljno dešava, a da niko od nas to ne zna, niti smo uključeni u ta dešavanja.

Siniša Nikolić je posetiocima tribine opisao sam dan ubistva premijera Đinđića i opšti haos koji je nastao u Vladi nakon pucnjave, a priznao je i da je već tada stekao utisak da je javašluk svuda i da će i sama istraga biti vrlo problematična. To je dokazala i činjenica koju je on prvi put javno ispričao ove večeri u Pančevu: njegov vozač nalazio se tačno preko puta ulaza gde je Đinđić ubijen, na deset metara od mesta gde je premijer pao, čuo je dva pucnja, video sve, a niko ga nikad nije pozvao da svedoči.

U svom izlaganju je istakao i to da je šest meseci pre ubistva Đinđić sa njim, u svojoj rezidenciji u Užičkoj na Dedinju razgovarao krijući se u kupatilu kao u doba Miloševića, kada im je ovaj svima radio o glavi. Bilo je jasno da nešto nije u redu jer se premijer krije u sopstvenoj rezidenciji i pretpostavlja da ga prisluškuju.

Suđenje  – predstava za javnost

Nenad Živković je podsetio prisutne na političke prilike koje su usledile nakon 12. marta – vanredno stanje, akciju „Sablja”, raspisivanje izbora i početak suđenja osumnjičenima za ubistvo Zorana Đinđića i za čitav niz drugih krivičnih dela. Novinarke Dorotea Čarnić i Aleksandra Panić Petrović provele su u Specijalnom sudu, tačnije posebnom odeljenju Višeg (tada Okružnog) suda za organizovani kriminal 149 sudećih dana, izveštavajući. One su sa velikom posvećenošću pratile ceo slučaj, smatrajući da je svaki detalj važan za utvrđivanje istine.

– Sa ove vremenske distance, početak suđenja je izgledao kao da je bio predstava za javnost, zato što ste imali na optuženičkoj klupi tridesetak okrivljenih, a po optužnici četrdeset četvoro. Od toga je njih trinaestoro bilo optuženo za ubistvo Đinđića, a od tih trinaestoro samo je petoro bilo prisutno. Ostali su bili u bekstvu. Čini mi se da je krivični postupak počeo tada i na taj način samo za potrebe predizborne kampanje – rekla je Aleksandra Petrović.

Ona smatra da suđenje nije moralo da krene nedelju dana pre izbora i pretpostavlja da je bilo neophodno da se u svim medijima objavi izjava Zvezdana Jovanovića, tj. njegovo priznanje u policiji tokom akcije „Sablja”. Advokati su odigrali svoju ulogu sa nizom primedbi, te suđenje nije odmaklo od početka prvih nedelju dana. Tek je u februaru 2004. razdvojena optužnica za ubistvo Đinđića od ostalih krivičnih dela, a potom je sudija Marko Kljajević krenuo sa saslušanjem optuženih i velikog broja svedoka; samo suđenje je trajalo tri i po godine.

Dorotea Čarnić je dodala da je taj sudski proces bio najveći profesionalni izazov u njihovim karijerama i da su želele da se utvrdi istina i da se uhapse ljudi koji su odgovorni za atentat na Zorana Đinđića. S obzirom na to da je mnogo informacija ostalo u njihovim rokovnicima, novinarke „Politike” odlučile su da napišu knjigu jer su smatrale da je reč o istorijskom procesu i da svaki detalj zaslužuje pažnju.

Kao što je poznato, tokom procesa je uhapšen tužilac Milan Radovanović, bilo je raznih opstrukcija i pritisaka na sud, a u momentu donošenja presude i sudija Kljajević i tužioci Radovanović i Maraš nisu bili akteri tih događaja. Presuda je doneta, ostalo je, međutim, nedorečeno ko je naredio ubistvo. Novinarka Čarnić podsetila je javnost na završnu reč advokata Srđe Popovića, a kako je Živković dodao, Popović je jasno ukazivao na određene ljude koji su mogli imati veze sa političkom pozadinom ovog ubistva.

Motivi i politička pozadina

Advokat Sead Spahović, u to vreme državni javni pravobranilac, rekao je da mnogo zna o događajima koji su se odigrali van sudnice.

– Pretpostavlja se da je jedan od razloga zbog kojih je Đinđić ubijen Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, a potom i zakon o organizovanju Specijalnog suda. Tačno je da pravosuđe nije bilo za to spremno, tačno je da to suđenje išlo malo šepavo, naročito istraga, jer u tom sudu je bio prvi pravni pretres. Interesantno je bilo što je na tom predmetu radio pokojni Milan Radovanović, izvanredan pravnik. Tokom postupka je uhapšen, a posle je i umro – rekao je Spahović. Radovanović je bio zamenik specijalnog javnog tužioca, potpisnik optužnice za atentat na Zorana Đinđića.

Komentarišući pozadinu atentata, Spahović je kazao da je ta tema interesantna iz više razloga. Srđa Popović je želeo da na suđenju prikaže kontekst u kome se odvijalo ubistvo Đinđića. Sudiju Natu Mesarović zanimalo je „ko je pucač, a Popović je hteo da sazna zašto je ubijen”. Važno i neizbežno pitanje u pogledu ovakvog političkog ubistva jeste ko je imao koristi od njega, ko je došao na Đinđićevo mesto, a evidentno je i da je Đinđić imao problema sa Koštuničinom Saveznom vladom.

Ulemek i saučesnici

Iz Ulemekove završne reči stekao se utisak da je on bio blizak sa ljudima na vlasti, pa čak i sa premijerom Đinđićem. Na pitanje Aleksandre Panić Petrović koliko je Đinđić bio blizak sa Ulemekom i sa ljudima iz njegovog okruženja, sa Zemunskim klanom, Nikolić je odgovorio da je znao samo za jedan susret Đinđića i Ulemeka, 5. oktobra, kada ga je ovaj prelomio da se povuku kako bi narod mirno proslavio izbornu pobedu.

– Nikada nisam čuo od njega da je pominjao Legiju, niti bilo koga drugog. Nikada nisam do Zoranovog ubistva i objavljivanja imena u medijima čuo za Dušana Spasojevića, Mileta Lukovića, Vlade Budale i sve ostale. Iako sam po struci advokat i jedno vreme sam radio krivicu, nisam imao prilike da saznam i čujem neke važne stvari o tom klanu. Zapravo mi se činilo da su oni bili konektovani po tajnom kanalu više uz Legiju i vreme Miloševića, nego što je to bilo kada je došla nova DOS-ova garnitura. Dakle, oni su imali ustaljene šeme i značke Državne bezbednosti, i vozila, naoružani su bili oružjem Državne bezbednosti pre nego što smo se mi pojavili. I sve ono što se dešavalo po Beogradu na ulicama odrađivali su uz pomoć Radeta Markovića i njegovih saučesnika – objasnio je Siniša Nikolić.

Kao Đinđićev blizak prijatelj i saradnik, Nikolić je za Zorana Đinđića rekao da je bio, pre svega, pragmatičan i da nikada nije upoznao hrabrijeg čoveka od njega.

– Predviđao je posledice, znao je tačno šta će se desiti, i ipak je išao u susret tim „žabama” koje je „gutao”. Kada je došlo do bombardovanja naše zemlje, kada je ubijen Slavka Ćuruviju, imao sam zadatak da okupim u, da tako kažem, podzemlju, da se nigde ne sazna, sve lidere tadašnje tzv. opozije. Zoran je tražio da probamo da, bez obzira na to što traje bombardovanje, optužimo Miloševića za hladnokrvno ubistvo novinara na ulici. Naravno, niko to nije hteo da prihvati. Posle nekoliko dana, pošto sam imao zadatak da održavam kontak sa visokim službenikom Državne bezbednosti koji je bio na našoj strani. Jednog jutra, posle ubistva Slavka Ćuruviije, rekao mi je da obavestim Zorana da će ga ubiti u nekoliko sledećih dana – kazao je Nikolić.

Iako je nevoljno otišao u Crnu Goru, gde mu je Milo Đukanović pružio utočište i dao obezbeđenje, znali su da je Đinđić bio i tamo na meti, da su hteli da ga ubiju. Posle 5. oktobra su mislili da se sve završilo, da će Đinđić konačno pokazati koliko je sposoban i kako će svojom energijom da zarazi Srbiju i pomoći joj da napreduje, ali on prosto nije stigao da se bavi i svojom bezbednošću onako kako je trebalo.

Nakon 15 godina traganja za istinom u pogledu razotkrivanja nalogodavca atentata na premijera Zorana Đinđića, nikuda se nije stiglo, jer nikome nije u interesu da utvrdi istinu. Sead Spahović smatra da se naručilac ubistva neće ni otkriti pošto „neko time mora da se bavi”. On je rekao da Đinđić nikad nije imao vlast u Srbiji, čak nije imao ni legitimitet dok ga nisu ubili – tek tada je narod video šta se desilo.

Optužnica protiv komande Jedinica za specijalne operacije, podignuta 2011. zbog oružane pobune iz 2001. godine, smatra se uvertirom u ubistvo Zorana Đinđića. Postupak još nije okončan – treći put je krenuo iz početka, a za njega bi se moglo reći da bi bio pokušaj države da rasvetli političku pozadinu ubistva.

Istina je i dalje tamo negde.