Kako snimati filmove u antifilmskoj sredini?

Možda je prva prilika za tako nešto propuštena krajem osamdesetih godina, nakon što se iz Pančeva povukla ekipa koja je besprekorno profesionalno snimila do sada produkcijski najveće i najskuplje ostvarenje – mini-TV seriju „Mama Lučija”. Ameri su otišli, ali je njujorški bulevar od gipsa ostao na svom mestu i nakon što je Sofija Loren svojom fizičkom pojavom nestala iz naših života, ostavivši trag u opštoj i kulturnoj istoriji Pančeva. Kulise su stajale još skoro dve godine, nezaštićene i od vremenskih uticaja i od kradljivaca, Pančevci su dolazili da se fotografišu i prošetaju, beskućnici da popiju pivo iz flaše tu, među lažnim višespratnicama umesto ispred prave radnje… U tom eksterijeru je snimljeno nekoliko scena filma „Zaboravljeni”, i to baš one u kojima huligani razbijaju izloge i pale prodavnice; u epizodi „Varošarija” TV Novi Sad, Akademski hor „Jovan Bandur” je otpevao neku crnačku duhovnu kompoziciju kao da je pevao opelo pančevačkoj njujorškoj aveniji… sve dok se jednog dana, kaže legenda, neko od nadležnih u „Konstruktoru” nije dosetio da su toj građevinskoj firmi neophodne baš te, inače uredno plaćene, cevi za skele, što je zapečatilo sudbinu ovog brižljivo dizajniranog dekora i mogućnost da ta lokacija bude pretvorena u filmski grad. Fasade Njujorka su ubrzo uklonjene, a od tih nemilih događaja prošlo je, evo, skoro trideset godina…

Filmadžije su tokom osamdesetih svako malo boravile u Pančevu – Jugoslavija je bila u zenitu i ugledna u svetu, bilo je novca za različite filmske projekte, stranci su rado dolazili u zemlju u kojoj su filmske usluge pružene po istim standardima kao u svetu plaćali mnogo manje nego u svetu.

Žalosna konstanta

Raspad Jugoslavije, rat, besparica i međunarodne sankcije osetno su smanjili broj filmskih ekipa koje su devedesetih posećivale naš grad, ali nasuprot ovim oscilacijama u prisutnosti umetnika pokretnih slika, primetna je jedna žalosna konstanta – nijedna lokalna vlast od tada naovamo nije pokazala minimum senzibiliteta za ovako osetljivo pitanje kao što je stvaranje uslova za razvoj filmske umetnosti, ali i filmske industrije. Istina, 2010. Grad Pančevo je finansirao štampanje po 200 (!) primeraka publikacije „Pančevo u kadru” na s/h i engleskom jeziku, ali se taj pokušaj osmišljavanja promocije Pančeva kao filmske sredine zaustavio na ovoj jednokratnoj izdavačkoj akciji. Čak je, posle nekoliko godina, sa sajta Grada Pančeva uklonjeno „pe-de-ef” izdanje ovog kataloga.

Upravo obrnuto, gradoupravitelji su učinili sve što su mogli da zapravo upropaste pretpostavke za razvoj kinematografskih aktivnosti. U završnici kampanje za lokalne izbore, u proleće 2012. godine, tadašnja gradonačelnica Vesna Martinović je slavodobitno i samodopadljivo hvalila neverovatan uspeh lokalne vlasti, rekonstrukciju starog gradskog jezgra, taj neviđeni izborni adut (čije su tri faze realizacije gradski budžet, dakle nas građane, koštale oko pola miliona evra). Uklanjanje kaldrme u najstarijem delu grada obezbediće, nadala se, njenoj Demokratskoj stranci još četiri godine foteljisanja. Ta zapravo tragično neuspešna i neosmišljena rekonstrukcija ulica oko Gimnazije, Katoličke crkve i stare Tehničke škole, zabetonirala je, bukvalno i metaforički, svaku mogućnost snimanja filmova u ovom kvartu, za narednih sto godina, do sledeće rekonstrukcije. Đinđićevski govoreći, prekinut je lanac ishrane – isušili ste baru, žabe su se razbežale, zašto bi rode dolazile na to mesto? Tri vukovke koje je spomenula (videti ovde na 1:28) uništile su deo grada u kome su, zbog autentičnog ambijenta i atmosfere starih vremena filmadžije postavile kamere i reflektore bar 25 puta, a od realizacije nedorečenog urbanističkog i arhitektonskog rešenja samo jedanput, i to za potrebe snimanja jedne italijanske TV serije. Očajno idejno rešenje, takav projekat i čak loše izvedeni građevinski radovi, postavili su jedno jednostavno pitanje o kome niko nije razmišljao: ko će da dođe da snima bilo kakav film u okruženju koje je izgubilo dušu, sadržinu, emociju, lepotu, likovnost, filmičnost, a koje je baš zbog tih osobina bilo atraktivno hladnom oku kamere? I na koje svi znamo odgovor: niko.

Neobeležene lokacije

Da apsurd bude još veći, Pančevo je, od očigledno neobaveštenih apartčika u Srpskoj filmskoj asocijaciji, maja 2013. godine, čak, dobilo Sertifikat za poslovno okruženje naklonjeno filmu (!), o čemu je egzaltirano govorio tadašnji većnik zadužen za kulturu Milosav Urošević, čak je pričao nešto o zaštiti pojedinih mesta koja bi mogla da posluže „kao neka buduća scenografija“ (videti ovde). Čovek je bio grdno ponosan na tu činjenicu, mada se niko ne seća da je on lično, neka kulturna ustanova ili sekretarijat u gradskoj upravi uradio išta zbog čega bi Pančevo steklo priznanje ovog tipa. Možda je, jednostavno, došao red na naš grad da, među desetak drugih u Srbiji, bude proglašen za filmadžijama prijateljski naklonjeno mesto…

Još je skandaloznija očita nesposobnost više generacija nosilaca funkcija u lokalnoj samoupravi da na neki primeren način obeleže lokacije sa kojih su pojedine filmske scene ušle pravo u istoriju kinematografije: ako hoćemo da večno pamtimo Belog Boru, onda ga izlijte od bronze, na ulazu u „Kragujevac“, sa podignutim šakama iznad kafanskog stola; ako hoćemo da svakog dana srećemo Bilija Pitona, postavite ga u Ulicu Nikole Đurkovića, tamo gde je puškarao sa Topalovićima; ako hoćemo da se sećamo Popaja, dajte da ga gledamo, u prirodnoj veličini, sve sa lulom i šafhauzenom, pored stepeništa „Marka Kulića“, ako treba da budu označena mesta gde su vođene ulične borbe u „Koriolanu“, ostavite tu spaljeni džip…

Mada, možda je za takve intervencije kasno – takvi spomenici filmskim likovima bi u ovako obezduhovljenom prostoru starog gradskog jezgra, u krajnje nefilmičnom okruženju, izgledali groteskno. Od svega što je moglo da bude urađeno, kada bi to odgovornima nešto značilo i kada bi imali svest o značaju i značenjima ovih filmskih fakata, ostadoše samo one dve-tri info table s osnovnim informacijama o nekoliko filmova, koje je pre dve-tri godine postavio Rovac, dok je još bio direktor TOP-a.

Od priče nikakve koristi

Pogodnosti koje bi privukle filmske ekipe u Pančevo i brendirale ga u filmadžijskoj branši kao zaistinski filmski grad ne podrazumevaju samo hitro izdavanje dozvola za parkiranje kamiona i zaustavljanje saobraćaja zbog postavljanja fara i krana. I tek tu dolazi do izražaja nemar nadležnih prema stvaranju tih uslova – ovde ne postoji, prateća filmska infrastruktura – restorani ili kuhinje koje bi isporučivale ketering, krojačka zadruga koja bi se lako pretvorila u šivarnicu i radionicu kostima, salon lepote koji bi mogao da pruža dodatne ili specijalizovane šminkerske usluge, majstori raznih profila koji bi tehnički opsluživali ekipu, udruženje statista doduše oživi po potrebi, sporadično, ali se organizatori snimanja radije opredeljuju za agencije koje angažuju ljudstvo iz Beograda… Producenti sve te usluge autsorsuju – ali zašto se ne pojave konkurentni ponuđači iz našeg grada, čiju bi konkurentnost konkretno pomogla gradska administracija? Ili, zašto gradonačelnik ne izdvoji par miliona iz budžetske rezerve, umesto što ih rasipa na prorežimske medije, za otkup plakata, fotografija sa seta, promotivnih afiša, novina i magazina u kojima su objavljeni tekstovi o filmovima snimljenim u Pančevu i okolini, za otkup rekvizita i kostima… Nije li formiranje bar spomen-sobe posvećene pančevačkoj kinematografiji najmanje što dugujemo svojoj kinematografskoj baštini? A gde su aktivnosti na animiranju građanstva, promocije, filmske večeri, predavanja, obilasci lokacija…? Kao što je to, na svoju ruku, kad se time već ne bave institucije, sa stalno zaposlenim stručnjacima i velikim budžetima, preduzelo Udruženje građana „Poseti Pančevo“ pre tri godine.

Ovako, filma se sete i uzmu ga u usta gradonačelnik Pavlov i Mikin sestrić samo na konferencijama za novinare, kada se RTS-ovci pojave u Muzeju da bi najavili snimanje „Čizmaša“ ili „Slepog putnika na brodu ludaka“. A od njihove priče nikakve vajde.