Oni su nas zadužili, a mi smo ih bacili u zaborav

Da nam je u krvi da podmećemo nogu najtalentovanijima, zavidimo im i koristimo svaku priliku da ih se otarasimo, zato što su, jelte, bolji od nas i iskaču iz ideologije osrednjosti kojoj nas na ovim prostorima uče odmalena, pokazuje nam i nedavna frka oko odreknuća Nađe Higl od priznanja počasne građanke Pančeva. O razmerama bruke koja je pukla nakon ove vesti treba da porazmisle varoške glavešine, ali je nesumnjivo da smo se nakon ovog gesta jedne od naših najuspešnijih sportistkinja i zvanično uvrstili u sredine koje ne vole svoje junake. Još gore, pretvorili smo se u grad u kome je bitnije čiji si politički pulen nego koliko si svojim izvanrednim postignućima proneo svetom ime rodnog kraja. Doterivanje cara do duvara podelama na podobne i nepodobne pojedince ulazi u završnu fazu, jer smo zaslužne Pančevce poneseni i zaslepljeni podaništvom vladajućim strukturama sad počeli i za života da guramo u zapećak.

Bivajući žrtve sličnog sindroma, i prethodnici aktuelnih vlastodržaca pančevačkih nisu mnogo marili za javno iskazivanje poštovanja i zahvalnosti našim najčuvenijim sugrađanima. U socijalizmu je ipak u svemu bilo određene mere, pa su svesno ili nesvesno bili skrajnuti uglavnom likovi iz prošlosti, dok su nagrade i priznanja za u to vreme najbolje u svom poslu bile uobičajena praksa. Naročito je prisutna bila briga o sportu i sportistima ovog grada. O nesposobnosti i totalnoj nezainteresovanosti gradskog rukovodećeg vrha za potrebe i uslove u kojima rade sportski pregaoci i mlade nade koje tek treba da se bore da budu prvi i najbolji, na pravi način svedoče zastareli objekti u kojima se odvijaju treninzi i utakmice. Oni su sagrađeni i na upotrebu građanima predati u to omraženo i mračno vreme kada se, daleko bilo i nikad se ne ponovilo, istinski vodila briga o običnim ljudima koji pritom nisu morali da budu članovi partije da bi živeli čestito i dostojanstveno od svog rada.

Nedugo pošto smo srećno dočekali kraj socijalističke ere izglasavši one koji su obećavali da će ispraviti istorijske nepravde, doneti nam slobodu na zlatnom pladnju i brzom brzinom nas svrstati u red razvijenih evropskih demokratija, pokazalo se da smo na vlast doveli vođe interesnih grupa, profitere i rušioce svih postojećih sistema vrednosti. Prva tačka njihove agende bila je rasprodaja svega što je u državi valjalo. Nisu bile pošteđene ni fabrike koje je SFRJ nasledila iz doba Kraljevine Jugoslavije i nakon razornog rata uspela da ih podigne na noge. Narodna imovina stavljala se na doboš i čerupala i u Pančevu. Tako smo ostali bez tekstilne, staklarske, industrije nameštaja, sijalica… I kao da sve to nije bilo dovoljno, pa smo dozvolili da propadne gradska pivara koja je tradiciju proizvodnje magičnog soka od ječma vukla iz prve polovine 18. veka.

Za nešto više od mesec dana, 17. oktobra, navršiće se devet godina otkako smo dozvolili da se zatvore pančevački pogoni za proizvodnju piva. Ne samo što je 120 zaposlenih tada uz simboličnu otpremninu šutnuto na biro, već je i Pančevo izgubilo jedan od svojih najznačajnijih brendova. Koliko je samo ratova, društvenih turbulencija, smena vlasti i promena sistema preživela ova pivara. Ipak je nakon svega najdestruktivnija po nju bila tranzicija, taj proces koji zahvaljujući pohlepi i lopovluku svih koji su u poslednjih 25 godina defilovali političkom scenom Srbije, nikako da se okonča. Ime sirotog Vajferta, kome smo se mogli odužiti bar tako što bismo se po svaku cenu borili za to da se održi tradicija pivarstva u Pančevu, tako je izbrisano zauvek sa krigli, boca i iz kolorita naših lokalnih posebnosti.

Ipak, i pre sunovrata pivare koji je počeo njenom privatizacijom 2003. godine, Pančevci su razmišljali o načinima na koje bi bila odana počast jednom od svojih najvećih sinova. Nakon rekonstrukcije katoličkog groblja na kome je sahranjen i čijeg je ulaznog portala i kapele velikodušni dobrotvor, čini se da je sve stalo. Obnova crkve Svete Ane koju je dao sagraditi u spomen na svoje roditelje izgleda da nije u interesu ovog grada, pa je ovo versko i arhitektonsko blago odavno prepušteno zubu vremena. Imenovanje ulice ili trga po Vajfertu čekalo se godinama. Inicijativa je krenula davne 2002., šest godina kasnije je ponovo podnet zahtev, a posle toga su usledile ulične akcije i pisanje peticija. Tek 2013. na petu godišnjicu od sramnog odricanja Pančeva od jedne od najbitnijih komponenti svog identiteta, Komisija za određivanje naziva ulica, trgova i postavljanje spomenika napokon je prihvatila predlog Rotari kluba za lokaciju trga koji bi bio prozvan po Vajfertu.

Diskutabilno je koliko se ovakvim rešenjem pokazala iskrena volja da se ovom velikom industrijalcu da priznanje u vidu nazivanja dela gradskog prostora po njemu. Na mestu gde je nikao taj trg ne nalazi se nijedan objekat, tako da adrese s njegovim imenom praktično nema u Pančevu. Pored ove inicijative na stolu je bio i predlog da Kej Radoja Dakića bude prekršten u Kej Đorđa Vajferta, ali izgleda da je završio na prašnjavim policama kancelarija nadležnih gradskih službi zajedno s hrpom brojnih hvale vrednih i od građana poteklih ideja.

Od 2015. naprasno smo se setili da je Vajfert pančevački brend. Nakon što smo mirno posmatrali iseljavanje pivare iz grada i umalo dozvolili njeno sagorevanje do temelja, nekom je palo na pamet da Pančevo dobije manifestaciju pod nazivom „Dani Vajferta”. Ne zvuči li to malo licemerno, za grad iz koga su njegov lik i delo oličeni u industrijskoj proizvodnji piva bez ičijeg protivljenja zauvek proterani sedam leta ranije? U šta se iz godine u godinu ova fešta pretvara i koliko je u toj celoj priči prisutna osoba u čiju čast je nazvana, najbolje je da sud daju posetioci, ukoliko se još uvek sećaju događaja, imajući u vidu litre alkohola koje se na Trgu Đorđa Vajferta tih dana uz ritam dežurnih festivalskih pop bendova popiju. Ponovnim otkrivanjem najpoznatijeg Pančevca koji nas posmatra sa u buđelarima sve deficitarnijih hiljadarki, dobili smo i „Vajfertovu rutu”, izložbu „Đorđe Vajfert i Pančevo”, kao i mnoge u biti pozitivne pojave u domenu kulture i umetnosti.

Međutim, odgovora na najvažnija pitanja još uvek nema. Ko je kriv za oduzimanje Vajferta Pančevu do te mere da gotovo ništa sem taksi preduzeća ne sme da nosi njegovo ime, pa se tako i zanatsko pivo proizvodi s etiketom na kojoj je šifrovani naziv Georg W? Da li su postojali mehanizmi uz pomoć kojih su tadašnji gradski čelnici mogli da spreče prekid proizvodnje Vajfertovog piva i njeno preseljenje u Zaječar? Kako napreduje revitalizacija stare pivare u kojoj je najavljeno da će biti smešteni muzej pivarstva, ulica starih zanata, scena za kulturna dešavanja, restorani, prostor za decu? Samo podsećanja radi vredi pomenuti da je još 2015. godine izabrano idejno rešenje na osnovu kog bi stara zgrada istovremeno bila konzervirana i pritom oživljena novim prethodno pomenutim sadržajima. Na konkurs koji je tada raspisan stiglo je 28 radova, a Grad je otkupio pet. Najavljena je izrada studije izvodljivosti, a zatim i parcijalna rekonstrukcija objekta čije su stidljive naznake bile primetne u proleće prošle godine i od tada nema velikih pomaka.

(Nastaviće se)