Nostrifikacija, pa emigracija: Slučaj dr Hrib

Odlazak ljudi iz Srbije u ekonomski visoko razvijene zemlje nije novost već višedecenijski problem sa kojim se država suočava. Međutim, dok je šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka samo dva odsto iseljenika imalo visoku stručnu spremu, danas je sve izraženiji problem odlaska mladih, visoko obrazovanih i stručnih kadrova iz Srbije. Podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokazuju da se u zemljama članicama broj emigranata iz Srbije više nego udvostručio u periodu od 2007. do 2014. godine; sa 26.000, koliko je iznosio godišnji prosek, narastao je na 45.000 u 2013, a potom na rekordnih 58.000 u 2014. godini, a samo tokom 2016. zemlju je napustilo 56.000 ljudi, od čega 9.000 visokoobrazovanih.

I dok je, sve češće, put mladih kod nas – studiranje, nostrifikacija diplome, odlazak u inostranstvo, u slučaju dvadesetosmogodišnje Pančevke Marine Hrib, najmlađeg doktora slovakistike u Srbiji, potpuno je obrnuto. Nakon završetka pančevačke gimnazije, Marina je osnovne, magistarske, a potom i doktorske studije završila u Slovačkoj kao stipendista tamošnje vlade; iskoristivši mogućnost da obaveznu praksu tokom trogodišnjih doktorskih studija obavi u svojoj zemlji i tako svoje znanje nesebično podeli sa našim studentima. Nakon sticanja diplome doktora slovačkog jezika i književnosti, uz brojne preporuke sa tamošnjeg univerziteta i Instituta za slavistiku Slovačke akademije nauka, odlučila je da se vrati u Srbiju i svoj naučni i profesorski rad nastavi na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Godinu dana Marina je volontirala jer su kolege prepoznale, kako kaže, značaj i potrebu njenog angažovanja u nastavi, i pre svega, neophodnost zbog nedostatka kadra. Da sa postojećim kadrom nije moguće u potpunosti pokrivati nastavu slovačkog jezika, koji se izučava kao glavni i kao pomoćni ili izborni predmet, potvrdila je i doktorka Ksenija Končarević, redovna profesorka i Upravnica Katedre za slavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Upravo je zbog toga i pokrenut proces pronalaženja načina da Marina ostane na Fakultetu.

Katedra za slavistiku uputila je molbu za raspisivanje konkursa za izbor u zvanje docenta za užu naučnu oblast slovakistika, predmet slovački jezik, Komisiji za plan i razvoj Filološkog fakulteta, ali je, kaže doktorka Končarević, ona odložena, a u međuvremenu, od septembra, komisija se nije sastajala.

– Samo prošle godine 48 profesora skinuto nam je sa finansiranja iz budžeta. Niko od njih nije dobio otkaz, svi solidarno dajemo za njihove plate iz opšteg budžeta Fakulteta. Problem Marine Hrib je u tome što se pojavila u okolnostima u kojima se teško izdvaja za finansiranje i postojećih, a kamoli novih radnih mesta – kaže upravnica Katedre za slavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, ističući da su Marininim radom izuzetno zadovoljni i da žele da je vide u svojim redovima, ali da čekaju pogodnu priliku „da se bilo koje mesto na slavistici uprazni”.

Marina je posebno ponosna na to što je dobila podršku velikog broja studenata, koji su u dva navrata upućivali peticiju Fakultetu sa zahtevom da nađu način da u nastavi zadrže profesorku Hrib. U peticiji koju je potpisalo 65 studenata Fililoškog fakulteta, između ostalog, napisano je „Smatramo da je, imajući u vidu uspeh profesorke i njenu želju da ostane u našoj zemlji i na našem Fakultetu, u interesu kvaliteta obrazovanja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, te u opštem interesu da zadržimo ovakvog naučnika, predavača, osobu”.

Ipak, napori Marine, rukovodstva Katedre za slavistiku Filološkog fakulteta, te na kraju i samih studenata, nisu dali rezultate. Prof. dr Ljiljana Marković, dekan Filološkog fakulteta, ističe da Fakultet čini maksimalne napore da obezbedi kvalitetan nastavni kadar.

– Nama bi bilo neophodno da nam Ministarstvo prosvete omogući da dođemo do još jednog broja radnih mesta, uključujući i ovo radno mesto na slovačkom jeziku, književnosti i kulturi, kako bismo studentima pružili neophodnu i kvalitetnu nastavu. Mi kao fakultet činimo sve što možemo, ali nam je potrebna pomoć u vidu radnih mesta, kaže dr Marković i dodaje da Fakultet čeka odgovor od Ministarstva i nada se pozitivnom.

Marini je u međuvremenu ponuđeno da ostane na Fakultetu, za nju, pod neprihvatljivim uslovima.

– Dovedena sam u situaciju da moram da se izjasnim da li ću da odustanem od izvođenja nastave ili ću se upisati na doktorske studije i time steći pravo da kao doktorant, znači opet bez zapošljavanja, učestvujem u nastavi. S obzirom na to da sam slovački jezik i književnost studirala kao maternji jezik na slovačkim univerzitetima i u Slovačkoj akademiji nauka i da je moja doktorska diploma nostrifikovana u Srbiji, zaista nije dolazilo u obzir da se ponovo upisujem na doktorske studije – kaže Marina.

Profesorka Končarević je kao još jednu mogućnost navela da bi, s obzirom na budžetska ograničenja, bilo najbolje da njeno radno mesto finansira Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine ili Republika Slovačka. Marina kaže da je i to pokušano i da je rukovodstvo Katedre uputilo molbu dekanu Fakulteta da se pošalje pismo u Slovačku radi dobijanja podrške slovačkih institucija.

– Posle tri meseca čekanja, u razgovoru sa pravnikom Fakulteta, a kasnije i sekretarom Fakulteta, koje je dekan zadužio da se bave mojim slučajem, rečeno mi je da se „zabrana zapošljavanja ne tiče nastave”, „da slovačka ministarstva i institucije ne mogu da finansiraju radno mesto na Fakultetu”, te da je jedini način za zapošljavanje podnošenje molbe za raspisivanje konkursa – što je odmah nakon toga i učinjeno – kaže Marina.

Dr Hrib se lično obratila i ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Šarčeviću, kao i svim njegovim savetnicima i pomoćnicima, ukazujući na svoj problem, ali i problem nedostatka kadra koji postoji na grupi za slovakistiku na Filološkom fakultetu. Odgovor nije dobila. Tako je, posle četiri godine rada na Fakultetu, ona kao doktor nauka na „listi čekanja”.

– Postavlja se pitanje kome odgovara ignorisanje i zataškavanje ovog problema – Katedri jer se „čeka“ odbrana nečijih drugih doktorata, Fakultetu jer postoje „bitniji i isplativiji” jezici ili ministarstvu jer stručnost predavača i želje i apeli studenata nisu bitni. Ovo je jedan od primera postupanja kojim se mladim stručnjacima sa najboljim referencama šalje poruka da svoje znanje „ne vraćaju”, odnosno ne pokušavaju da primene u Srbiji, jer ono tu ne vredi. Onemogućavanje njihovog zapošljavanja doprinosi negovanju prosečnosti, te očuvanju starog sistema i zauzetih stolica. U društvu u kojem dominira strah od konkurencije, očigledno se očekuje da i ja zauvek napustim Srbiju, a da umesto mene budu angažovane osobe sa manjim znanjem i nižim zvanjem – kaže dr Hrib.

I dok se problem nerešenog kadrovskog pitanja na slovakistici prebacuje sa jedne institucije na drugu, najviše trpe studenti; a Marina, kako kaže, nakon svega, samo želi da čuje da ovde kao predavač i naučnik nije potrebna i da, po drugi put, spakuje kofere i ode iz Srbije, ovoga puta ne kako bi usavršila svoje znanje i vratila se.

Odnos institucija prema Marini nije izolovan slučaj koji se tiče samo nje, jer je kroz njega samo oslikan problem velikog broja mladih koji u Srbiji ne mogu doći do posla koji im po obrazovanju, stručnosti i sposobnosti pripada. Na to, možda, najbolje ukazuje podatak iz izveštaja Svetskog ekonomskog foruma po kome je Srbija po sposobnosti da zadrži talente na 141, a da privuče talente na 143. mestu od 144 zemlje.

Na posletku, postavlja se pitanje šta država čini da se ovakvo nezavidno stanje u zemlji popravi? Nameće se odgovor – ništa, ili najblaže rečeno – ne mnogo toga. Kakve će dugoročne posledice odliv mozgova” imati po srpsko društvo pitanje je koje zahteva dublju analizu, a, svakako, budućnost će to neminovno pokazati.