Istina, lupetanje zvaničnika je počelo mnogo ranije, ali zar smo već zaboravili da je od konstatacije o najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva i saveta ženama (koje virus ne napada jer ih štiti estrogen) da slobodno šopinguju u Italiji jer će popusti (prof. dr Branimir Nestorović, načelnik Odeljenja pulmologije i alergologije Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, 26. februara) i od rakijice dnevno kao preventive oboljevanju (AV istom prilikom) do uvođenja vanrednog stanja i vojnog angažovanja u mirnodopskim uslovima (AV, Brnabić i ostatak bratije 15. marta) prošlo svega 18 (dragocenih i za odbranu od bolesti praktično izgubljenih) dana? Tokom te dve i po nedelje država ne samo da nije prepoznala ozbiljnu pretnju pa se nije ni spremala za nadolazeću opasnost, nego su visoki zvaničnici politizovali krizu i slali kontradiktorne poruke (nećemo zatvoriti vrtiće, škole i fakultete – zatvorićemo vrtiće, škole i fakultete, biće kampanje – neće biti kampanje, imamo dovoljno respiratora – broj ovih aparata je državna tajna…) i time dodatno zbunjivali ionako sluđene građane. Smirivanju situacije, otklanjanju panike i smanjenju manične kupovine svega potrebnog i svega nepotrebnog u enormnim količinama nije doprinelo ni nadahnuto uskliknuće s ljubavlju „Živela Srbija” ministra vojnog Vulina, na kraju izjave da je preCednik primio procenu Ministarstva odbrane o čemu već… Na kraju, dotični tip koji je umislio da je vlasnik Srbije nije umeo ni da na odgovarajući način proglasi vanredno stanje i da jasno, precizno, koncizno i konkretno saopšti koje će mere biti preduzete, nego se patetično prenemagao, kreveljio, benavio i podilazio penzionerima, izjavljivao im ljubav, sve hineći brigu za njih, iste one kojima je u ime finansijske konsolidacije smanjio penzije, radom stečeno i Ustavom garantovano pravo (umesto da su progresivno oporezovani bogataši, na primer). U kasnijim svakodnevnim estradnim nastupima ponašao se isto, nedoraslo, drao se i srdio, samo što je retoriku pojačao vekovnim bratstvom hrabrog srpskog sa neustrašivim kineskim narodom…
Tako je nedeljno izdanje Službenog lista Republike Srbije tog 15. marta učinilo besmislenim sve druge teme, uključujući i 4. marta, uveliko po otpočinjanju krize, raspisane izbore na svim nivoima. Korona je nametnula sebe kao temu, pa su takoreći trenutno u zaborav pali razlozi zbog kojih je 28. februara formirana Odbornička grupa „Za socijalno odgovorno Pančevo” (da bi dobili mesta u Gradskoj izbornoj komisiji). Kao i to što su neupućeni anketari SNS-a (koji ne znaju ko je Branko Malović i šta piše u programu kartela braće Vučić koji se u javnosti predstavlja i spolja liči na političku partiju) krenuli da od vrata do vrata postavljaju nepristojno pitanje glasačima i time ugrozili pravičnost izbornog procesa, a sebe izložili blamu i sramu. Koliko sada beznačajno zvuči činjenica da je naša plavokosa omoljička vedeta Sandra Božić na listi kandidata za narodne poslanike SNS-a zauzela visoko 17. mesto, nakon nekoliko neuspešnih nastupa na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i poslovnog puta u Njujork, gde je u Ujedinjenim nacijama predstavljala zemlju Srbiju (Zemljo (Srbijo), otvori se!) Ko se još seća da je Gradski odbor SPS organizovao u svom sedištu tribinu povodom 8. marta na kojoj su zborile Gordana Čomić (Srbija 21, ex-DS) i Olena Papuga (ranije i sada LSV), a naprednjaci na štandovima širom grada pripadnicama nežnijeg pola delili ruže. Koliko je sada malo važno što je 10. marta uveče sa još tri lica uhapšen Novak Filipović (1980), koga je državna sekretarka MUP-a Biljana Popović Ivković predstavila kao bliskog saradnika podpredsednice SSP-a i Pančevke Marinike Tepić, zvanično, zbog posedovanja opijata i municije? I kako je tako brzo u zaborav pala tribina održana 11. marta u „Kupeu”, posvećena 17. godišnjici ubistva dr Zorana Đinđića, na kojoj su o njegovim političkim aktivnostima govorili bivši premijer Zoran Živković i istoričar Milivoj Bešlin? Sutradan, na sam datum ubistva, aktivisti Gradskog odbora Demokratske stranke su položili venac cveća na spomen tablu posvećenu Đinđiću, tu ispred Robne kuće. Za čas posla postalo je nebitno to što su sepeseovci na štandu u Ulici Žarka Zrenjanina naspram Šulcove kuće delili upaljače i olovke a prikupljali potpise za kandidaturu odbornika, a ligaši radili to isto 12. i 13. marta ispred svog ofisa u Vojvode Bojovića (ex-Lenjinova) otprilike tamo gde je 22. februara nepoznato lice napalo progresivnog odbornika Ivana Tešića, a o čemu se, tom incidentu, područna Policijska uprava još nije oglasila (niti će, jer da hoće već bi…) Što bi sve bile teme teksta da je stanje ostalo uobičajno neredovno, kao što je poslednjih osam godina…
Neverovatno, ali istinito, koronavirus je zaustavio i najezdu, poharu i silovanja koja su migranti masovno činili širom Srbije i uterivali strah u kosti domicilnom stanovništvu koje policija nije mogla da zaštiti, pa su morale da se pojave spontano organizovane Narodne patrole… možda zato što su ta zlodela postojala samo u prorežimskim tabloidima i opskurnim sajtovima powered by Služba.
Uvođenje vanrednog stanja je, svakako, donelo promene: izvelo je pripadnike Vojske Srbije na ulice, čime je ostvaren dečački san ministra Vulina. Čemu služe tročlane patrole naoružane dugim cevima, koje špartaju ulicama gradova u Srbiji, uključujući i naš? Da bi štitili doktore i medicinske radnike od napada i pretnji? Gde, na sred pančevačkog Korzoa? I od koga, od onih građana koji svake večeri širom zemlje tapšanjem izražavaju zahvalnost lekarima za požrtvovanost?
Zbog čega je, dakle, primenjena ova mera? Samo zato što je promenjen izvor straha – za samo nekoliko dana bojazan od Države, Partije, gubitka posla, zamenila je strepnja od nevidljivog potrencijalnog ubice. Bilo je potrebno da uterivači straha vrate klatno na stranu svemoćne Države, a civilima su crne puške na maskirnim uniformama dovoljno upečatljiv detalj. Ostaje nada da među školovanim oficirima ima toliko razuma da nisu naredili da ovi šetači automata zaduže bojevu municiju, bilo bi zaista veoma tužno da neko nastrada u obračunu vatrenim oružjem.
Nije dakle, sporno, da je armiju trebalo angažovati u ovoj situaciji, u skladu sa njenom trećom misijom – pomoć civilnim vlastima u slučaju prirodnih nepogoda, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća (u šta bismo mogli svrstati epidemiju koronavirusa, kao svojevrsnu humanitarnu katastrofu), i to pre svega stavljanjem na raspolaganje civilnim strukturama, dakle stanovništvu, njenog saniteta, transportnih sredstava i znanja i veština vojnih lekara, a ne demonstriranjem sile. Ne bude li zdravog stanovništva, zdrava vojska nema svrhe, sve i kad bi nekim čudom ostala zdrava. A kakve su šanse za to ako su svi okolo bolesni?
Naposletku, zašto se ovi sazivači redovnih konferencija za novinare na kojima saopštavaju preduzete mere, toliko jede, ljute, viču i skoro da psuju naš dragi narod – taj u čijem interesu sprovode sve te nepopularne odluke – jer ne sluša šta mu vlast naređuje, da sedi u kućama i ne mrda po polju? Pa šta vam je čudno, politikanti? Socijalističko-radikalska družina skoro 35 godina, na vlasti ili u (kratkotrajnoj) opoziciji radi upravo to – metodama hibridnog mentalnog rata (kombinacijom siromaštva, zaglupljivanja, manipulisanja i zastrašivanja) sluđuje ljude, šalje im poruku da je raspadnuto društvo jedini model svojstven našem čoveku, da pravila ne važe, ili da važe selektivno, da nečiji društveni status određuje snaga veza koje ima, ukratko – pravi atmosferu u kojoj su „boleće me q”, „on će da mi kaže”, „ma baš me briga”, „ko im j… mater”, „jes, ja ću da mu…”, „ma neće mene”, „nek’ ide život”… normalne reakcije. I onda se čude što su podanici nedisciplinovani, a sami su ih takvima stvorili.
Bilo bi dobtro da, čim združene priroda i medicina poraze koronavirus, usledi proces ozdravljenja ovog od stotina ozbiljnih moralnih bolesti uništenog društva. Uklanjanje naprednjačke izuzetno štetočinske i ekstremno destruktivne vlasti je nužan preuslov.