Pančevci smo svih prezimena

Viševekovni harmoničan suživot pripadnika različitih naroda mnogi Pančevci smatraju delom naše društvene, pa čak i svoje porodične istorije, i tu činjenicu – da nikad nismo gledali ko je (nacionalno) čiji, nego da smo uvek gledali ko je kakav (bez obzira na poreklo), rado i s ponosom ističemo. Mi volimo da naglasimo da je jedna od velikih i važnih vrlina našeg grada otvorenost prema došljacima, ma sa koje strane i iz bilo kog razloga pristigli, a toga je ovde bilo onoliko – svi smo mi odnekud došli, što bi rekli u udruženju Krajišnika – jer Vojvodina je ledina na kojoj se zadržao ko god je procenio da tu može lepo da živi. Ovde se sa konja sjahalo, ili sa zaprežnih kola silazilo, iz broda iskrcavalo i iz vozova bez voznog reda izlazilo – i ostajalo – organizovano, u nekoj od kolonizacija koje su sprovodile države u čijem sastavu je današnja Vojvodina bila od prve polovine 18. do sredine 20. veka, a bilo je i mnogo onih koji su stizali samostalno, trbuhom za kruhom ili u potrazi za novim životom. U Pančevu, dakle, retko ko broji dane od kada neki novijestigli sugrađanin udiše jedinstveno naš, gasovima južne zone obojen i aromatizovan, ali i vekovnom nacionalnom tolerancijom obogaćen vazduh; upravo obrnuto, prema novodošlima, stolećima stari ili tek pre nekog vremena stasali Pančevci gaje izuzetno visok nivo prihvatanja, ako tako može da se kaže.

Viševekovni suživot

Podaci iz popisa stanovništva pokazuju da u našem gradu postoji čak 27 nacionalnih zajednica, kao i da nekada velike etničke grupe – Nemci, Jevreji, Rusi, na primer – danas broje tek po nekoliko desetina pripadnika. Traumatično iskustvo nestanka tih zajednica u Drugom svetskom ratu i neposredno nakon njega – kao i turske, francuske, italijanske i španske toliko daleko u istoriji da su duhovne vertikale nestale, a da od njihove baštine nije ostalo, praktično, ništa – predstavlja preveliki gubitak da bismo smeli da dozvolimo da se tako nešto desi u budućnosti s nekom drugom zajednicom. Jer, nestankom različitosti u Vojvodini, kao njene temeljne osobine, nestaje Vojvodina, a postoji bezbroj razloga da uživamo u njenom postojanju. O nekadašnjem prisustvu Cincara i Jermena danas svedoči tek nekoliko prezimena, dok, s druge strane, ima i porodica iz čijih se prezimena ne može pouzdano zaključiti iz koje nacije potiču. Oduvek su ovde, menjali su vere i slova u prezimenu, osnova prezimena im stiže iz drugih kultura ili u prevodu i u transkripciji na neki od ovdašnjih jezika, tako da se za njih jednostavno – a najtačnije – može reći da su poreklom Pančevci…

Ono što smo u austrijskoj i austrougarskoj prošlosti jedni od drugih naučili, kao i predstavu o elementarnom redu koju smo tada stekli, u temelju je današnjeg identiteta Pančeva. U ono vreme, na primer, mnogo naših predaka se služilo s nekoliko jezika društvene sredine – poticali su iz mešovitih brakova, naučili su ih na ulici i u školi, u svakodnevnoj komunikaciji, zbog prirode posla ili prijateljstva – jednostavno ih je sticaj svakodnevnih okolnosti naveo da praktikuju taj dobar običaj. Ta činjenica ne samo da nikom nije smetala, nego je upravo doprinosila napretku sredine, boljem razumevanju, opštoj stabilnosti i stvarala tu toliko važnu i nama danas prepoznatljivu kulturu uzajamnosti i razumevanja. Mora da je bilo prelepo slušati kako se Pančevci „unakrsno” pozdravljaju na različitim jezicima.

U Kraljevini se situacija u tom smislu nije mnogo promenila, osim što je slovenski faktor postao dominantan, a zabeleženo je i prvo brojnije iseljavanje Mađara i Nemaca u zemlje matice, mada su zajednice tada mogle da podnesu te gubitke.

Socijalizam je tražio način da integriše narodnosti, kako su se tada zvanično i objedinjeno zvali svi oni koji se nisu izjašnjavali kao pripadnici naroda imaoca svojih republika u jugoslovenskoj federaciji, toliko da je postojao nacionalni kadrovski ključ, recimo, a o onim stvarima koje se podrazumevaju – osnovne škole, odeljenja u srednjim, udžbenici, isticanje simbola i zastava, službena upotreba jezika, novine i TV programi – da i ne govorimo. Paradoksalno, ali takav je bio čitav ovaj period naše istorije, uprkos proklamovanom i zvanično na svakom koraku promovisanom konceptu bratstva i jedinstva postojala je neka vrsta stigme, straha čak, neka atmosfera neradog isticanja te posebnosti, blagog otklona čak, toliko prisutna da mnogi pripadnici narodnosti nisu učili maternji jezik. Možda zato što nije bilo bitno šta smo po drugim osnovama, u suptilnijim slojevima identiteta, zato što smo internacionalisti i zato što smo drugovi i drugarice. Ipak, bilo je oku lepo videti natpise i uputstva ispisana na šest-sedam jezika na Autobuskoj stanici i drugim ustanovama i uredima, na šalterima u Novoj pošti i na drugim javnim mestima.

Udarci devedesetih

Ozbiljan udarac narodnostima, koje su naprasno postale nacionalne manjine, zadao je zlikovački režim Milošević-Marković tokom ratova devedesetih. Ne samo da je upadljivo mnogo mladića iz laloških i „manjinskih” sredina regrutovano za ratove u kojima Srbija nije učestvovala – jer su, kao formalno ravnopravni građani, imali obavezu da se odazovu na formalni poziv za mobilizaciju – nego je odurna verska i nacionalna mržnja, kao sredstvo ostanka i njihovog daljeg učvršćivanja na vlasti, besomučno raspirivana. Možemo samo da pretpostavimo koliki su strah osećali naši sugrađani sa neobičnim, čudnim, prezimenima koja nisu na –ić. Da li su te destruktivne aktivnosti koje je u to vreme najglasnije i najuočljivije promovisao „vojvoda” Šešelj, ostavile posledice na skladnost suživota u našoj sredini? Da li su nastale ili su se povećale predrasude i distanca prema pripadnicima „drugih” naroda, pogotovo prema naglo omrznutim Šiptarima? Da li su, konačno, promene etničkog sastava stanovništva koje su doneli ti ratovi narušile ne samo kulturni milje i vrednosti negovane na ovim prostorima stotinama godina, nego i razmenu uticaja između zajednica koji je trajao svo to vreme?

U nadi da je odgovor na ova pitanja NE – i uz bajalicu daleko bilo, ne ponovilo se – ne možemo da ne konstatujemo žalosne činjenice: generalno, nepoznat broj Pančevaca, hiljade, iz svih etničkih grupa, i to verovatno najsvesniji i najsposobniji, zauvek je napustilo naš grad – eno ih od Stokholma do Johanesburga i od Toronta do Sidneja, dođu ponekad da obiđu preostalu rodbinu. Kontakt sa njima nije uspostavila, pa ne može ni da ga održava, nijedna lokalna vlast u poslednjih 25 godina, ali to je tema za neki drugi tekst; kapilarno, naš grad je doživeo i neke nemile i sramne scene – iste noći u kojoj je počelo bombardovanje 1999. godine polupani su izlozi nekoliko pekara i poslastičarnica, između ostalih i na čika-Rešadovom „Pelivanu” u Graničarskoj kući, jednom od glavnih orijentira u centru Pančeva. Isto se ponovilo u noći 17. na 18. mart 2004. godine, tokom onog talasa nasilja prema Srbima na Kosovu, zbog čega su kolateralno izgorele džamije u Beogradu i Nišu. Počinioci ovog nasrtaja na imovinu i bezbednost naših sugrađana Albanaca i Goranaca nikad nisu pronađeni i kažnjeni, što bi bilo samo manje loše kada bismo shvatili kao nesposobnost nadležnih organa, a mnogo gore ako je tako indolentan odnos prema vladavini prava bio poruka.

U finalu, tzv. mitrovdanski Ustav nije definisao Srbiju kao državu građana, nego je, napraviviši razliku u odnosu na većinsko stanovništvo, čija je država prevashodno, „nacionalne manjine” svrstao u kategoriju „ostalih građana”. Svaki od tih „ostalih građana” ima, baš kao i svaki drugi, pravo da se bori za svoja prava, a mi među „većinskim građanima”, obavezu da im u toj borbi pomognemo. Možda za početak da izbacimo iz rečnika termin „nacionalne manjine” a da počnemo da koristimo termin „etničke zajednice” jer demokratija, jednostavno, ne poznaje većine i manjine te vrste na taj način.

Sa svoje strane, o svom položaju i stanju unutar zajednica bi trebalo da progovore pripadnici samih zajednica. O tome u nekom od narednih tekstova o ovoj temi.