Sada kada se bratiji na vlasti bliži i vidi kraj, kada presvučenim radikalima predstoji nestanak sa političke scene, kada je lustracija za one koji su masovno i neprestano kršili ljudska prava i slobode izvesna, baš kao i dugogodišnja robija za kriminalce, a građansko vaspitanje za botove neizbežno, nije zgoreg napraviti inventar aktivnosti ove ekipe udružene u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja društva u našoj zemlji. Neka ta lista nepočinstava posluži čisto kao neka vrsta podsetnika nadležnoj komisiji da proceni ko treba da bude odstranjen iz javnog života, a nezavisnom tužilaštvu da lakše sastavi optužnice. Pri čemu se nacionalizacija protivpravno stečene imovinske koristi podrazumeva…
Naprednjački destruktivni mrziteljski gen ruši sve pred sobom – sad zbog namere odabranih i povlašćenih da u nikad završenoj tranziciji za kratko vreme zarade milione u evrima, zbog „interesa investitora”, iz čiste gluposti ili od ultimativne nesposobnosti – svejedno je, jer rezultat je – „spaljena zemlja” – isti. Pa sad, da li se pod zamahom napredne čelične metle nađu reke Stare planine, Vozarev krst, objekti u Hercegovačkoj, Komunalna banka u Novom Sadu, kuća Đure Jakšića u Kragujevcu, šeststotinagodišnji hrast, stabla na Ušću i Kalemegdanu, ili, u perspektivi, Letnja pozornica u Pančevu, za naprednjačku logiku uništenja nema nikakve razlike…
U tom smislu ni naš grad ne predstavlja izuzetak – pogledajmo samo na šta su potrošene ozbiljne svote javnih para u poslednje dve godine, bez ulaženja u detalje: prvo je po gradu razvučena gasna mreža, projekat koji bi pozdravio svaki građanin koji vodi računa o uštedi energije – što znači sopstvenih para, i koji uz to smanjuje aerozagađenje iz kućnih ložišta – kada bi od tog posla iko imao koristi, osim izvođača radova iz Novog Pazara i Subotice. Niko ne može da ospori da gasna instalacija nije produžena za desetine kilometara – što pojačava gradski portfolio – ali bio je to money for nothing posao, bez ikakve svrhe: anketa koliko bi se domaćinstava, zapravo, i pod kojim uslovima, priključilo u ovu mrežu nije sprovdena, pa ova infrastruktura ostaje da čeka neko manje napredno vreme da bude iskorišćena.
„Azotara” je 18. decembra prošle godine zvanično bankrotirala i sada samo ostaje da se vidi koja će firma, naprednjačka ili udbaška, opet svejedno, da preuzme upotrebljive resurse i – tržište mineralnih dubriva. Da će jednog dana, kada ovde bude uspostavljena država, biti puno posla za istražne organe – jer „Azotara” je očigledno pljačkana decenijama – nema nikakve sumnje, kao i da će zvanična Litvanija imati što-šta da kaže u procesu priključenja zemlje Srbije Evropskoj uniji i to ne samo zato što nas tamošnji politički establišment smatra „ruskom marionetom”…
Istu sudbinu doživela je nešto ranije istina mnogo manja firma, koja je imala vitalni značaj za Pančevce. Dugovi „Apoteke” narasli su do skoro deset miliona evra, a razvlačenjem ove ustanove okoristila se i majka prepoštenog i prečasnog direktora Šumskog gazdinstva Željka Sušeca, Smiljka, čija je zanatska radnja prodala neke kese za 40.000 evra, o čemu je naš sajt već pisao (videti ovde). Za sada ostaje otvoreno pitanje koji će (kontroverzni?) biznismen preuzeti lokale u kojima su prodavani lekovi i preparati…
I JKP-u ATP namenjena je ista uloga – da bude upropašćeno do nepropeznatljivosti i neobnovljivosti, a onda „spaseno” javno-privatnim partnerstvom. Uprkos poskupljenjima voznih karata od 1. juna i 1. decembra prošle godine (cena prevoza za Beograd ili iz Beograda, što je praktično jedina linija koja pravi kakvu-takvu zaradu, skočila je sa 120 na 200 dinara!), i pritajenom štrajku preostalih vozača, stanje u gradskom transportnom preduzeću nije poboljšano ni malo. Domišljati menadžement predvođenim kontroverznim Bojanom Bojanićem, nekadašnjim direktorom beogradske „Laste” ( pa što ode odande?), iznajmio je 17 autobusa od neke obrenovačke firme, pa se sada Pančevci voze vozilima brendiranim ATP-ovim znakom, a sa beogradskim tablama. Raspad ATP-a je toliki da ne samo da ne može da konkuriše prevoznicima iz Vršca, Kovina i Bele Crkve (u kategorijama komfor, estetski doživljaj, sigurnost vožnje, higijena, besplatan wi-fi, ljubaznost osoblja…) nego zimus nije bilo nikoga ko bi očistio perone od snega… Sve liči na to da će buduće javno-privatno partnerstvo biti realizovano tako da troškovi budu javni, a prihodi privatni…
U planu je i da pod udar okupatorske čizme dođe i Gradski park, opet, dakle, ima viška betonskih ploča u Loznici, opet je nekome namenjen pristup javnom novcu, jer, postoji li realna potreba da se bilo šta kapitalno radi u centralnoj gradskoj zoni? Predlog rekonstrukcije ostavlja mogućnost nivelacije nekadašnje bašte hotela „Sloboda” (hm, sad je jasno zašto je nastrešnica skinuta o gradskom trošku) i uklanjanje dečjeg igrališta, koje je posle onoliko muka postavio pokojni Mioč. Pa da li bi ikoga zaista iznenadilo ukoliko nekom Slavčetu ili frizerki-menadžerki Maji padne na pamet da odobri izgradnju parkinga ispred hotela „Sloboda” ili objekta za još jednu ratno-profitersku kafanu? Ili da se omogući saobraćaj do naprednjacima prijateljskog hostela „Hedonist”? Ili da se sruši amfiteatar i Krug i da se na tom mestu izgradi podzemna garaža? Ili ukoliko se duž Njegoševe razvuče fontana, po ugledu na „vesićevke” po Beogradu? Ostaje samo da se vidi šta je koordinator Branko (Malović, vitez od Nikšića) smislio, ko se ponudio i pod kojim uslovima da preuzme objekat nekadašnjeg zatvora u istoj ulici, u čijoj je to zoni interesa? Potraga za strateškim partnerom, bar za javnost, još uvek traje…
Ista ta gradska vlast, predvođena gradonačelnikom u pokušaju Sašom Pavlovim, poslušnim pion(ir)om našeg druga Branka, najavila je rekonstrukciju preko potrebnog javnog toaleta ispred Robne kuće, za tu operaciju procenjeno je da košta 145.000 evra! To je ta ista vlast koja nije sposobna više od dve godine da popravi sat na istoj lokaciji, a hoće da privuče strane investitore u tzv. severnu zonu (i poslovi komunalnog opremanja te lokacije bi mogli da budu predmet interesovanja javnosti i nadležnih organa).
Nimalo beznačajno, klasičan slučaj bacanja para bez ikakve sumnje jeste podrška koju lokalna samouprava pruža automobilskom asu Dušanu Borkoviću. Njegovim auto-klubovima Grad Pančevo je 2017. godine uplatio ukupno milion evra, čime je sponzorisao profesionalca u ovom sportu, umesto da je te pare potrošio na ovdašnje amatere ili rekreativce, od čega bi neke hasne imali građani. Zauzvrat, Borković nosi grb grada i natpis City of Pančevo na svom kombinezonu, kao da to nekom u Južnoj Koreji išta znači, jer, recimo, zna li iko od sugrađana, a da ne gleda Google Earth, neki grad veličine Pančeva u toj zemlji? Pravo pitanje, na koje je trenutno nije moguće dobiti odgovor jeste kakvi su, zapravo, tokovi tog novca? Kao što je i zanimljivo pitanje da li ovako sme da se ponaša automobilski šampion, ma koliko da su ga „isprovocirali” navijači i mehaničari konkurentskog tima Azcona posle trke u Monci 23. septembra prošle godine…
Ne treba zaboraviti ni ove uslovno rečeno manje akcije izvlačenja para iz gradskog budžeta, u formi konkursa za projektno sufinansiranje ovoga i onoga u raznim oblastima, od postavljanja igrališta za stoni fudbal u prirodnoj veličini (powered by Ivan Tešić) preko plivanja za čast krsni tigrova od papira okupljenih u „Srpskoj Sparti” do raznih drugih opskurnih projekata. Kao etalon takvog neodgovornog trošenja budžetskih sredstava može se smatrati čuvena Biblioteka na otvorenom sa solarnim napajanjem, vitrina za knjige sa solarnom pločom, koju je Mikin Sestrić onako pompezno i šmekerski letos predao na upotrebu u Narodnoj bašti. Građani Pančeva su solarnu biblioteku (!) platili tričavih 1.130.000 dinara (oko 9.500 evra) i to preko konkursa namenjenog omladini (!) na koji se javio naprednjacima blizak Centar za informisanje, obrazovanje i preduzetništvo „Oblak”. Realno, da li bi sanduk za knjige, sa sve čipom za satelitsko navođenje Sunca (karikiranje je namerno) mogao da košta više od 300 evra?
I tako, Pančevo provodi sedmu godinu pod unutrašnjom okupacijom, koja je, doduše, imala svoje ups and downs, u onom periodu svi sa skoro svima (osim ligaša) u vladajućim koalicijama, sve dok kafedžija sa Novog Beograda B. M. nije zaveo strahovladu, pokupovao nešto odbornika, osigurao transfere čitavih gradskih i opštinskih odbora drugih stranaka i obezbedio stabilnu jednostranačku odborničku većinu. Rezultati duhovnog i vrednosnog i, možda najgoreg od svih, moralnog uništavanja Pančeva biće analizirani u sledećim tekstovima…
Naslovna fotografija: TV Pančevo/Youtube printskrin