Uz zvuke bečkih valcera, na laganom majskom povetarcu koji je nežno meškoljio površinu ravničarski lenjog Tamiša, a ovaj, posledično, ljuljaškao „Rokenriver” splav, u prisustvu paradno odevenog gradonačenika, svih gradskih većnika, ostalih visokih zvanica i zvaničnika, te predstavnika sedme sile (od lokalnih silica do „Vašeg prava da znate sve”), 12. maja, tačno u podne, baš kao u nekoj dirljivoj lirskoj sceni iz filmova tipa „Varljivo leto ’68.“ ili „Tito i ja“, Turističkoj organizaciji Pančevo, tj. njenom v. d. direktoru, izvesnom Nikoli Stoilkoviću, predato je na korišćenje rečno plovilo koje su svi prisutni zvali katamaran. Time je, neposredno pred početak turističke sezone (!), okončan oko godinu i po dana dug – zbog, navodno, komplikovane procedure javne nabavke – i oko pet miliona dinara (koje smo u budžet uplatili mi, građani) vredan projekat Gradske uprave. Što jes’ – jes’, ipak je simboličko porinuće katamarana (a jeste katamaran – jasno su mogla da se vide dva vanbrodska motora „mercury” od po 30 konjskih snaga) značajniji povod za proslavu nego što su to svečano otvaranje renoviranog lifta u staračkom domu, presecanje vrpce oko popravljene ograde Doma vojske u Novom Sadu, puštanje u rad novog semafora ili postavljanje novih kontejnera za komunalno smeće na Paliluli, a što ministar Vulin i prateća naprednjačka bratija predstavljaju kao neverovatne uspehe aktuelne vlasti. Nekada su, u ono omraženo doba socijalizma, koji je, o da, imao i mnogo mana, predsednici opštine Pančevo presecali vrpce novih škola, fabrika, vodovoda, bolnica i zabavišta, obilaznice oko grada… ali to su bila mračna i jednoumna vremena…
Dirljiv početak
Jučerašnji, pak, ivent počeo je dirljivo – gradska pi-arka Jasmina Radovanović je maznim glasom deklamovala Mikin „Dunav se uliva u Tamiš” i dala reč gradonačelniku Pavlovu, koji je ovu akviziciju predstavio kao blagodet koja povećava turističke kapacitete, podstiče izlazak grada na dve reke, stvara uslove da se Pančevci, posebno mlađi, upoznaju sa nekim tačkama svoga grada u okviru edukativno-ekoloških aktivnosti… Nekoliko puta je ponovio participativno budžetiranje, participativno budžetiranje, pozivajući se, zapravo, na učešće Pančevaca u predlaganju i donošenju odluke na šta će biti potrošeno pet miliona dinara, još novembra 2015. godine, kada je od 903 građana koji su glasali za jedan od četiri predloga iz užeg izbora, najviše, njih 353 odabralo brod, pa je, eto, četrdesetak hiljada evra opredeljeno za ovu svrhu. Nije spominjao – nije bilo vreme ni mesto, inače bi se transparentno ispovedio građanima – gde su bili ti građani kada je iz gradskog budžeta finansirano tzv. humanitarno pečenje vola za tzv. srpsku novu godinu, pokrivanje troškova plivanja za čast krsni (za koji vitezovi na kraju nisu ni plivali jer je sveti Jovan baš stegao mrazom), kao ni rashode Krajiške večeri. Pogotovo nije spominjao potrošnju iz tzv. budžetske rezerve, iz koje je dotični, sve po zakonu, 31. oktobra 2016. godine preusmerio milion dinara na ime pojedinačnog davanja u oblasti javnog informisanja za projekat „Tvoja opština je tvoja” fantomskoj firmi „Brifing Banat“ d. o. o. na adresi Njegoševa 1a u Pančevu, na šta ima prava, mimo konkursa za finansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Da ne spominjemo ko je platio već klasični projekat Pavlovljevog prethodnika Pavla Radanova „Teren za stoni fudbal u prirodnoj veličini”, jer smo ga platili mi, građani, ma koliko malo koštao kubik fosni i nekoliko profila…
Kuma sa šampanjcem
U nastavku programa stvar, u stvari bocu šampanjca, u svoje ruke je uzela mlada plivačica Anja Crevar, netom višestruka juniorska prvakinja Balkana a na splavu „Rokenriver“ kuma i, nakon nekoliko prigodnih rečenica, objavila pančevačkom narodu i senatu da je odlučila, samostalno, a kako bi drugačije, da će se aluminijumski brodić made by firma „Sidro” iz Ostružnice, zvati Panuka, na oba pisma. Prvi dodir, dosegnut trzajem iz ramena, flaše sa trupom broda unutrašnja struktura stakla je izdržala, tvrd je trup voćka čudnovata, no bocu ne polomi, te je kuma tek iz drugog pokušaja uspela da srču sruči u reku. Anja, dete moje, pred tobom je karijera, ti si već afirmisana sportistkinja, mnogo uspešnija i značajnija od ove kompletne ekipe gradoupravitelja, ovakvi gafovi ti uopšte nisu potrebni u životu, beži od diletanata, nisu tvoje društvo, ti svoj posao obavljaš odlično…
Na kraju je usledilo ukrcavanje za promotivnu vožnju, zvanice na pramcu, ukupno 12 mesta za sedenje, zvecka kristal, pijucka se belo, „Poco locov” kanape na krmi, velmože i novinari, petparački roman, moćni motori bruje, splavovi su Meka i Medina, samo nek’ se okreće turbina, guraju vodu unazad a čamac unapred, ka ušću Dunava u Tamiš, ka tom mističnom mestu o kome je pevao Nemanjin ujak, dok je sunce pokušavalo da baci svoje beskrajne strele kroz tmaste banatske oblake i izazove osmehe na licima zaljubljenika u napredne stilove života… Čudo da dron nije poleteo da, ispod oblaka, ovekoveči istorijski događaj iz ptičje perspektive… Ličilo je na paradu kiča, niko se nije napio, srećom.
Nekada su, u ono omraženo doba socijalizma, koji je, o da, imao i mnogo mana, okupljanja ovog tipa bila mnogo dostojanstvenija i gospodskija, možda zato što su drugovi takvi bili? Ali o tome ostadoše samo zapisi važni koliko i lanjski pljuskovi…
Za šta se, stvarno, troše pare?
Primenjena politika je, vrlo uprošćeno govoreći, dakle van definicija, pravo organizovanih političkih snaga da na slobodnim, demokratskim i poštenim izborima kandiduju politike čijom realizacijom će, ako steknu poverenje većine birača, poboljšati uslove života određenog broja stanovnika na teritoriji lokalne samouprave, autonomne pokrajine i cele republike, a u skladu sa Ustavom predviđenim nadležnostima tih nivoa države, te da, sledstveno tome, steknu pravo da upravljaju javnim novcem potrebnim za ostvarivanje tih politika. U suštini, participativno budžetiranje, kao i takva demokratija, samo po sebi je izvanredna tekovina, ali u našim uslovima ponovo izaziva osmehe sprdnje. Drugim rečima, mnogo važnije od lanjskih kiša jeste odgovor na pitanje da li će javni poslovi i veliki razvojni projekti na koje će ove godine biti potrošeno skoro 5.725.000.000 dinara ili skoro 15.700.000 dinara SVAKOG OD 365 DANA, ako ne bude došlo do novih rebalansa, a nije bilo godine kada ih nije bilo, stvarno poboljšati životne standarde? Možda bi neki ekonomista, neki bankar ili budžetlija, neki pomoćnik Živković, rekao da se ne mogu zbrajati „grendmaders and frogs“ i da „to baš nije tako“ i „da to ne može tako da se računa“. Dobro, hajde, ne može, pogledajmo ovako, opisno: da li mi građani primećujemo i osećamo da je, zahvaljujući vizionarskoj i mudroj politici koja našu lokalnu zajednicu napredno vodi u bolju budućnost, bar neki od tih skoro 46.000.000 evra potrošen u javnom interesu i za opšte dobro? Da li primećujete da nam je za mikron porastao nivo kvaliteta života u bilo kojoj oblasti? Ili, baš obrnuto, grad nikad nije bio ovoliko fizički ofucan i zapušten, duhovno opustošen, a odnosi unutar lokalne zajednice razoreni do nepostojanja komunikacije između aktera društvenog života? Da li mi građani služimo samo da bismo uredno i poslušno plaćali porez, a neodgovorni upravitelji tim novcem, zaštićeni državnim grbom, senom svojih kabineta i autoritetom vlasti, besomučno trošili taj novac mimo realnih interesa zajednice? Godinama unazad slušamo da je Skupština Grada usvojila „razvojni budžet”, a u realnom životu nit’ razvoja, nit’ izgradnje infrastrukture, nit’ razumne potrošnje zajedničkih para. Razmišljajte o tome mnogo češće i mnogo pre nego što se sledeći put budete povlačili u intimu iza paravana na biračkom mestu.