U stanju permanentne predizborne kampanje, izjave predstavnika vlasti o rastu privrede, novim radnim mestima, padu nezaposlenosti, prosečnoj plati od 400 evra, i ostalim uspesima Vlade, stalni su ukras većine medijskih sadržaja, i služe pumpanju optimizma. Ove izjave često su praćene brojkama i procentima, ali pitanje koliko one odražavaju stanje „na terenu” nameće se odmah po zavlačenju ruke u sopstveni džep.
Priča o tim statističkim uspesima i boljitku na tržištu rada, postaje veoma interesantna kada se zaviri iza ovih naizgled apstraktnih i suvoparnih brojki, koje nam je pomogla da rastumačimo Sarita Bradaš, saradnica Fondacije Centar za demokratiju, psihološkinja i nekada zaposlena u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ona je ovu problematku detaljno obradila u svom istraživanju pod nazivom: Statistika i dostojanstven rad. Kritička analiza političkog tumačenja statistike rada, čiji kompletan sadržaj možete pročitati na OVOM linku.
Za naš sajt, Sarita objašnjava kako se došlo do tih cifri iz statistike rada i plata:
– Postoje različiti načini merenja zaposlenosti i nezaposlenosti, i rezultati se međusobno mogu bitno razlikovati u zavisnosti od toga koja je metodologija primenjena, ali i od toga kakvu sliku želi neko da prikaže u javnosti. Jedan način je merenje registrovane zaposlenosti. Te podatke objavljuje Republički zavod za statistiku, a u zaposlene osobe ubrajaju se svi oni koji su u formalnom sektoru, odnosno svi koji imaju ugovore na određeno i neodređeno, a od 2015. godine u registrovanu zaposlenost računaju se i oni sa ugovorima o delu, privremenim i povremenim poslovima, kao i individualni poljoprivrednici, odnosno oni koji imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo. Tu su takođe i preduzetnici, odnosno osobe koje obavljaju samostalnu delatnost. Ovi podaci dobijaju se iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja.
Radnice u fabrici tekstila – Foto niskevesti.rs
Postoji, međutim, i drugi način merenja (ne)zaposlenosti, a to je Anketa o radnoj snazi (ARS), koju obavlja Republički zavod za statistiku. O ovoj metodologiji i kriterijumima prema kojima će anketirane osoba biti svrstana u zaposlenu ili nezaposlenu, nešto ćemo kasnije detaljnije, budući da je način na koji se podaci prikupljaju, bitno različit od merenja registrovane zaposlenosti. Pre toga, kako navodi naša sagovornica, treba naglasiti da bi logično bilo da se rezultati Ankete o radnoj snazi (ARS) i podaci o registrovanoj zaposlenosti koliko-toliko poklapaju, ali to nije slučaj – oni se, naime, razlikuju za oko 110.000 ljudi, budući da je prema Anketi o radnoj snazi broj formalno zaposlenih prilično veći od broja registrovanih zaposlenih. Do ovolike razlike je došlo upravo zbog različitog metodološkog pristupa, kaže Bradaševa:
– Anketa o radnoj snazi sprovodi se na oko 11.000 slučajno odabranih domaćinstava, i obuhvata osobe od 15 do 74 godine. Kriterijum je takav da će u zaposlenu osobu biti svrstan svako ko se u Anketi izjasni da je u protekloj sedmici obavljao bar jedan sat bilo kakvog posla, i za njega bio plaćen u novcu ili naturi. Drugim rečima, ako ste pomogli baki da opere prozore, a ona vas častila jednom crvenom, u Anketi ćete biti svrstani među zaposlene. Isto tako, ako ste tokom prethodne sedmice komšiji pomogli da iseče drva, a on vam zauzvrat dao flašu rakije, i tad će vas Anketa ubrojati u zaposlene. U zaposlene takođe spadaju i samozaposleni – to su na primer žene koje prave torte za prodaju, ali i takozvani „pomažući članovi domaćinstva”. Ova kategorija pomažućih članova domaćinstva odnosi se na osobe koje pomažu svom članu porodice koji ima preduzetničku radnju, ili poljoprivredno gazdinstvo. Najveći broj njih čine žene-domaćice u poljoprivrednim gazdinstvima, i one iako uopšte nisu plaćene za svoj rad, nemaju nikakvo socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, nikakva prava, biće prema pravilima Ankete o radnoj snazi po automatizmu svrstane u zaposlene. Subjektivna procena ovih žena bi, pretpostavljamo, bila da su nezaposlene, ali one na to nemaju pravo, budući da ih Anketa „vidi” drugačije.
Lakoća kojom će anketirani biti svrstan u zaposlenu osobu, u suprotnosti je sa rigidnim kriterijumima za status nezaposlenog lica: da bi bila anketno nezaposlena, potrebno je da se osoba izjasni da u prethodnoj nedelji nije radila ništa u trajanju od najmanje sat vremena i za to dobila naknadu u novcu ili naturi, potrebno je da je u prethodne četiri nedelje aktivno tražila posao, i da je u mogućnosti da počne da radi u naredne dve nedelje.
Jasno je da će na ovaj način prikupljeni podaci u Anketi o radnoj snazi dati daleko povoljniju i lepšu sliku o zaposlenosti u Srbiji od one koju daju merenja registrovane zaposlenosti. Nije naravno slučajno da predstavnici vlasti prezentuju javnosti upravo ove, anketne rezultate, a ne one koju daje merenje registrovane zaposlenosti. Na taj način zapravo zloupotrebljavaju statistiku rada kao dokaz svog doprinosa navodnom ekonomskom razvoju, smatra naša sagovornica.
Pre nego što detaljnije proanaliziramo o kakvom povećanju zaposlenosti je zapravo reč, kakvi su to poslovi u pitanju, ko ih obavlja i pod kojim uslovima, neophodno je istaći još jedan, apsurdan i tužan način uvećanja procenta stope zaposlenosti: za samo godinu dana Srbija je ostala bez 76.000 ljudi, delom usled masovne emigracije, a delom zbog višegodišnjeg negativnog prirodnog priraštaja. Prema podacima iz Analize koje je sprovela Sarita Bradaš, u odnosu na 2014. godinu broj stanovnika radnog uzrasta smanjen je za čak 146.500 ljudi. Budući da je stopa zaposlenosti zapravo udeo zaposlenih u populaciji radnog uzrasta, kada se taj radni deo stanovništva smanji ovakvim masovnim demografskim pražnjenjem, stopa zaposlenosti automatski raste. Na taj način, beg iz zemlje u neke bolje uslove života i negativni natalitet, postaju zapravo faktor rasta zaposlenosti i ujedno poeni aktuelnim vlastima, a bude li se nastavio ovakav trend smanjenja broja stanovnika (75.000 godišnje), rezultati će, iako apsurdno, na papiru biti sramotno „dobri” za nekoliko godina.
Struktura zaposlenosti po starosnoj dobi
Kada se još malo zagrebe ispod maske „odličnih rezultata” dolazi se do još poražavajućih činjenica. Kako kaže naša sagovornica, u 2016. godini do najvećeg rasta zaposlenosti došlo je kod osoba starijih od 65 godina, i kod mladih između 19 i 25 godina:
– Tu je, dakle, reč o penzionerima, koji ne mogu da prežive od svojih penzija, pa su prinuđeni da rade nešto dodatno, i o deci koja, umesto da se obrazuju, napuštaju škole da bi se zaposlili i pomogli svojim roditeljima da prežive. Poslovi koje oni prihvataju su mahom iz neformalnog sektora, a podrazmevaju slabo plaćene i nesigurne, niskokvalifikovane poslove, bez prava na bolovanje, godišnji odmor, zakonsko radno vreme, bez prava na sindikalno organizovanje i slično. Iza slavodobitnih vesti koje slušamo sa ekrana o povećanju zaposlenosti stoje dakle najvećim delom deca i stari, koji umesto mirne penzije i udžbenika, prinudno biraju mizerno plaćene i rizične poslove. To su obespravljeni ljudi koji u pokušaju da zadovolje osnovne egzistencijalne potrebe, prihvataju bilo kakve poslove, koji su daleko ispod onoga što se zove dostojanstven rad i što spada u osnovna i zagarantovana ljudska prava.
Dualno obrazovanje praksa u Maksiju – Foto TANJUG/Dragan Kujundžić
Državni zvaničnici pritom, negiraju nezaposlenost kao društveni problem i izjavljuju da je ona na istorijskom minimumu, i na taj način čitav problem trivijalizuju. Sa druge strane, od nezaposlene osobe zahteva se da aktivno traži posao, iako poslova nema, i iako se na jedno mesto javlja više stotina, pa i hiljada ljudi. Na taj način se problem nezaposlenosti individualizuje i odgovornost se prebacuje na samog nezaposlenog, kao da je sam kriv što nema posao, iako je dužnost države da stvara ekonomske uslove i da sistemski teži kreiranju kvalitetnih poslova. Umesto toga, državne institucije promovišu naše radnike kao jeftinu radnu snagu, a upravo izglasan Zakon o dualnom obrazovanju još dodatno učvršćuje temelje ovakve politike koja neguje, umesto da sprečava prekarizaciju rada.
Zarade: lepša slika novčanika
Iako ogroman deo zaposlenih prima minimalac, ako ga uopšte i prima, zvanična prosečna plata u Srbiji iznosi oko 46.000 dinara, a u predizbornim najavama predsednik Vučić obećava i 500 evra do kraja 2018. godine. Do ovih cifri, koje bi se mnogima učinile nestvarnim, dolazi se takođe na zanimljiv način, a kako, objašnjava nam naša sagovornica:
– Iako u Anketi o radnoj snazi postoji pitanje o zaradi, konkretno ono glasi: „Koliko je iznosila Vaša neto zarada u prethodnom mesecu?”, ovi podaci iz Ankete ne uzimaju se u obzir pri računanju prosečne zarade u Srbiji. Prosečna zarada računa se, naime, na uzorku namerno odabranih pravnih lica, mahom velikih i srednjih preduzeća, u kojima su zarade velikim delom veće od republičkog proseka. Mikro i mala preduzeća nisu ušla u računanje proseka, niti su ušli preduzetnici i zaposleni kod njih, kao ni zaposleni u vojsci i policiji, budući da bi njihove male plate oborile prosek koji se želi prezentovati javnosti, kaže Bradaševa.
Iako izrabljivani i obespravljeni, naši radnici često slušaju mantru da su lenji i da treba više i marljivije da rade, i da je vreme sigurnih poslova prošlo. Pokušava se nametnuti floskula da je ovakvo stanje normalno i da se treba prosto navići. Pitamo našu sagovornicu zašto bi se iko navikavao na ovakve uslove, i na neizvesnu i povremenu platu, kada ni život nije povremen, a naročito ne računi koji se moraju plaćati redovno:
– Onaj koji tvrdi da se treba navići na ovu situaciju, neka najpre kaže zašto i za koga bi to bilo dobro. Čovek koji je na ivici egzistencije, pojeftinjen i u stalnoj neizvesnosti od gubitka posla i nemogućnosti da prehrani porodicu, izložen je konstantnom stresu i grču, a to ugrožava njegovo psihofizičkozdravlje i razara porodicu, a samim tim i društvo u celini. Čovek koji je ekonomski isključen, biva isključen i društveno i politički. On, tako zarobljen u začaranom krugu borbe za opstanak, bez osnovne finansijske sigurnosti za sebe i svoju porodicu nema snage ni vremena da preispituje društvo, da se usmeri i organizuje na pobunu i promenu, što je naravno, idealno za one koji žele da zlouotrebe političku moć, kaže Bradaševa.