Prethodni nastavak feljtona možete pročitati ovde
Preporučljivo je da se sa Zakonom o zaštiti potrošača hitno i koordinisano usaglase sektorski zakoni (Zakon o komunalnim delatnostima, Zakon o energetici, Zakon o elektronskim komunikacijama itd), podzakonski akti lokalnih samouprava na teritoriji cele zemlje, kao i vladine uredbe u vezi sa daljinskim grejanjem i električnom energijom. U postupku usaglašavanja propisa, prisustvo javnosti je neophodno, kao što je bio slučaj sa izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Potrošačke organizacije moraju biti prepoznate kao sagovornici i učesnici, a pojačano učešće članica Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji i Misije Evropske unije u Srbiji bilo bi preporučljivo – zato što potrošačka prava predstavljaju pravnu tekovinu Unije i njihova implementacija kroz zakone ali i stvarno sprovođenje tih prava predstavlja uslov za zatvaranje poglavlja 28. To poglavlje bi najpre trebalo da bude otvoreno, ali već sada valja razmišljati kako da se ono zatvori.
Na prvom mestu valja izmeniti član 13 Zakona o komunalnim delatnostima, radi ukidanja nedopustivog „pravnog ekskluziviteta” komunalnih usluga i vaspostavljanja jedinstva pravnog poretka na teritoriji Republike Srbije kada su komunalne usluge u pitanju. S tim u vezi, valja odustati od sistema prema kojem opšti akti skupština jedinica lokalnih samouprava služe kao opšti uslovi poslovanja komunalnih preduzeća, jer je on nekompatibilan sa privatnopravnom zaštitom potrošačkih prava. Dalje, element za određivanje cene komunalne usluge ne sme de bude dobit, kako je sada predviđeno članom 26 Zakona o komunalnim delatnostima, jer javna komunalna preduzeća ne služe za zgrtanje profita i ekstraprofita na životno bitnim uslugama za koje su svi potrošači vezani, već za pružanje tih usluga po ceni koja je pristupačna. Tri zakona predviđaju da cena komunalnih usluga mora biti pristupačna. S tim u vezi, veoma je preporučljivo da se zakonom utvrde parametri i granice pristupačnosti tih cena, ali i da lokalne samouprave počnu ozbiljnije da se bave kontrolom kvaliteta usluga koje pružaju javna komunalna preduzeća, i da se generalno posvete zauzdavanju njihovog feudalno-monopolističkog mentaliteta.
Bilo bi mudro da donosioci odluka i na republičkom i na lokalnom nivou uzmu u obzir činjenicu da profit od naplate komunalnih usluga i punjenje budžeta lokalne samouprave preko komunalnih preduzeća nisu svrha delatnosti tih preduzeća, i da se animozitet koji građani gaje prema javnim komunalnim preduzećima zbog naduvanih cena i loše usluge, naročito kad je daljinsko grejanje u pitanju, donosiocima odluka može obiti o glavu, što se desilo u Nišu.Tamo su 2015. godine kao odgovor na izuzetno visoke, nepristupačne cene daljinskog grejanja buknuli građanski protesti, sa masovnim isključivanjem kompletnih zgrada sa sistema – što je sasvim izvesno umanjilo prihode od grejanja, i to na duge staze.
Uredbu o utvrđivanju metodologije za određivanje cene snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom ne bi bilo loše uskladiti sa načelima koje, kao stručnjaci, razumno predlažu Miroslav Filipović i Lazar Krnjeta u svom Vodiču za politiku cena komunalnih usluga u opštinama i gradovima Srbije.
Ukoliko bi se pravo toplana na potraživanje fiksnog dela cene sagledavalo kroz prizmu sezonske prirode usluge daljinskog grejanja (pruža se samo tokom šest meseci zimske sezone) i da je tokom letnje sezone potrebno održavati pogonsku spremnost sistema, preporučljivo je da se, u skladu sa načelom pristupačnosti cene daljinskog grejanja, strogo ograniči visina njenog fiksnog dela kako ona toplanama ne bi mogla da bude izvor profita i ekstraprofita.
Regulativu usluga od opšteg ekonomskog interesa u Zakonu o zaštiti potrošača valjalo bi dopuniti posebnim odredbama koje se tiču daljinskog grejanja, zbog tehničko-tehnoloških specifičnosti pružanja ove usluge, kako bi na teritoriji cele zemlje važila ista pravila u vezi sa raskidom/otkazom ugovora, a u svakom slučaju bez ikakvog davanja prava toplanama da naplaćuju uslugu potrošačima koji su ugovor raskinuli odnosno otkazali ili potrošačima kojima je usluga obustavljena neko duže vreme.
Takođe je preporučljivo da se konačno pređe na sistem grejanja po utrošku, u skladu sa zakonom i klimatskim promenama, i da se prestane sa favorizovanjem daljinskog grejanja na štetu drugih, ekološki zdravijih sistema grejanja. Prirodni monopol ne može da bude izgovor. Insistiranje na monopolu, pravima iz monopola a naročito monopolistička pohlepa rađaju animozitet kod građana, a on nije dobar ni za privredu ni za ukupnu stabilnost društva.
Pravila o obustavi usluge od opšteg ekonomskog interesa u Zakonu o zaštiti potrošača i Zakonu o komunalnim delatnostima valjalo bi dopuniti zabranom da se potrošač, kojem je usluga obustavljena zbog neplaćanja, neograničeno drži u tom statusu. Protekom određenog roka morala bi se stvoriti pretpostavka da potrošač koji uslugu ne plaća tu uslugu i ne želi. Ovakva odredba imala bi za cilj da spreči nagomilavanje dugova za fiksni deo, što je sada slučaj.
Preporučljivo je da se nadzor nad radom moćnih pružalaca usluga od opšteg ekonomskog interesa pojača i temeljno reorganizuje, i valja ga, kao i sadašnji sektor za zaštitu potrošača, odvojiti od Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija. Sam naziv tog ministarstva govori u čemu je problem. Ne može se od nekog, kome je posao da se na prvom mestu bavi interesima trgovaca i telekomunikacionih operatora, očekivati da agilno, efikasno i nepristrasno zastupa interese potrošača[1]. Zaštita potrošača bi pre trebalo da se obavlja pod okriljem Komisije za zaštitu konkurencije, a valjalo bi razmisliti i o predlogu Dušana Protića iz Centra za evropske politike o uvođenju potrošačkog ombudsmana – državnog organa nezavisnog od ministarstava – koji bi svojim autoritetom dopunski uticao na trgovce[2].
Međutim, ništa od toga nije zamena za sudski postupak kolektivne zaštite prava i interesa građana. On jednostavno mora biti vraćen u Zakon o parničnom postupku, jer bez njega je zaštita potrošača u Srbiji praktično bezuba. Dokle god nema kolektivne potrošačke tužbe, koja daje pravo na odštetu, kao u Hrvatskoj, neće se uspostaviti ravnoteža između interesa potrošača i interesa krupnog kapitala – kako državnog tako i privatnog – u licu pružalaca usluga od opšteg ekonomskog interesa koji mahom imaju dominantan, monopolski ili oligopolski položaju na tržištu.
Ustavni sud Srbije bi valjalo konačno da počne da štiti potrošače, a ne da izbegava ulaženje u meritum i da listom odbacuje ustavne tužbe i inicijative potrošača, pozivajući se na to da je nenadležan za pitanja celishodnosti u situaciji kada se radi o pitanjima zakonitosti i zaštite potrošača kao ustavne kategorije. Ustavni sud Srbije bi trebalo da se drži Ustava i zakona a ne da svoje odluke zasniva na selektivnom sagledavanju zakonskog okvira i paušalnim ocenama, kao u slučaju predmeta Iuo-430/2012 u vezi sa daljinskim grejanjem na teritoriji Velike Plane.
Preporučljive su i edukacije stručne i najšire javnosti, a tema zaštite potrošača ne sme da bude praktično nevidljiva kao do sada.
Sudije, advokate, javne izvršitelje, organe državne uprave i lokalne samouprave, organe za nadzor i kontrolu pružalaca usluga i same pružaoce usluga valja edukovati o osnovama potrošačkog prava, važnosti koju ona imaju u zemljama Evropske unije, i sa regulativom usluga od opšteg ekonomskog interesa.
Takođe je neophodno da, u sklopu edukacije a radi razvijanja teorije, pravni pisci počnu da pišu udžbenike iz potrošačkog prava. Bez teorije nema prakse. Kako očekivati od onih koji su dužni da primenjuju zakon da taj posao obavljaju kvalitetno ako nisu teoretski potkovani, ako nemaju priručnike koji će im pomoći da sklope sve kockice u ovoj materiji i da steknu uvid u sve razlike između potrošačkog prava i klasičnog ugovornog prava. Jedan korak u tom pravcu je knjiga Denisa Perinčića Provizorijum pravne zaštite potrošača (2019). Potrebno je da ih bude još.
Edukacijom sudija od osnovnih sudova do Ustavnog suda valja se boriti ne samo za primenu Zakona o zaštiti potrošača i prihvatanje potrošačkog prava kao nove grane prava, već i za vladavinu prava, a valja suzbijati pogubni mentalitet – koji provejava kroz presude koje je ovaj istraživač obradio – da je posao sudije da „čuva sistem” pa makar kršio zakon, primenjivao ga selektivno ili ga ne primenjivao uopšte.
Edukacijom najšire javnosti, čestim organizovanjem stručnih javnih rasprava televizijskog, konferencijskog i internetskog tipa na temu usluga od opšteg ekonomskog interesa valja podići svest građana o potrošačkim pravima kao njihovim ljudskim pravima, a sa druge strane isterati na čistac razna tendenciozna a netačna tumačenja propisa u korist monopolista poput onog da Zakon o komunalnim delatnostima i opšti akti jedinica lokalne samouprave isključuju primenu Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o energetici. Na ovaj način suziće se i prostor za tužne monopolističke priče o gubicima na konto troškova „indirektnog grejanja” i neophodnosti da isključeni potrošači pokrivaju te troškove kroz plaćanjepaušalno određenog fiksnog dela cene grejanja.
Bilo bi veoma preporučljivo da sudski sporovi koji za predmet imaju odnos trgovca i potrošača postanu predmet pojačanog interesovanja Visokog saveta sudstva radi suzbijanja praksi i ponašanja koje nemaju uporište u Ustavu, zakonima i potpisanim međunarodnim ugovorima.
Ti sporovi moraju postati i predmet pojačanog interesovanja javnosti, što znači da je prisustvo predstavnika građana na ročištima vrlo preporučljivo. Nezavisnost sudova svakako se mora poštovati i sudovi svoj posao moraju obavljati bez pritisaka, ali se isto tako moraju sprečavati nedozvoljeni uticaji moćnih trgovaca na sudove i favorizovanje njihovih interesa na štetu potrošača. Reflektori javnosti moraju stalno biti upaljeni – ne samo u sudnicama u Beogradu već i u sudnicama manjih gradova kao što je Pančevo. U stvari, tamo su reflektori ponajviše potrebni.
Potrošačima valja omogućiti da lakše probijaju „pravosudni mehur” koji čine osnovni i viši sudovi na teritoriji njihove lokalne samouprave. To se može rešiti izmenama Zakona u parničnom postupku u smislu olakšavanja potrošačima da se izbore za reviziju postupka i time svoj problem sa lokala prenesu na Vrhovni kasacioni sud. Samo tako će Vrhovni kasacioni sud dobiti pojačanu ulogu u ujednačavanju prakse iz oblasti potrošačkog prava i davanju pravnih stavova relevantnih za ovu oblast.
Potrebno je promeniti regulativu žalbe na prvostepenu odluku u smislu da se pravila postupka u kojem se rešavaju sporovi potrošača i trgovaca „razvežu” od pravila sporova male vrednosti koja onemogućavaju iznošenje novih činjenica i novih dokaza pred drugostepenim sudom. To što neki spor ima malu vrednost – a potrošački sporovi po pravilu imaju malu vrednost – ne znači da treba da bude tretiran manje pravično od spora čija je vrednost veća od 3.000 evra, bez obzira na to što zakonodavac teži ubrzanju i smanjivanju troškova postupka.
Na posletku, potrebno je uvesti jedinstvenu sudsku oznaku za potrošačke sporove koja će obuhvatiti ne samo predmete u kojima je potrošač tužilac već i predmete u kojima je potrošač tuženi, radi lakšeg i preciznijeg pravljenja statistika, koje su, pak, u službi sagledavanja realnog stanja i mogućnosti da se lakše i brže ispravljaju anomalije.
– KRAJ –
[1]To se naročito videlo na primeru donošenja nezakonite Uredbe o ponudi zamenskog putovanja za turističko putovanje koje je otkazano ili nije realizovano usled bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-COV-2 (Sl. Glasnik br. 63/2020), kojom je Ministarstvo poručilo srpskim potrošačima – istim onim koje je po Ustavu i zakonu dužno da štiti – da pandemija virusa korona pogađa samo turističke agencije, tj. da su samo one pretrpele štetu od pandemije a ne i potrošači, i da potrošači te agencije treba da kreditiraju pune dve godine bez prava na povraćaj novca koji im sve vreme garantuje Zakon o zaštiti potrošača.
[2]Više o tome u studiji/diskusionom dokumentu Dušana Protića Zaštita potrošača u Srbiji – koji su mogući pravci napretka? (Centar za evropske politike, 2020).
Tekst je preuzet iz studije Jovana Ristića „NEVIDLJIVI ZAKON (neprimenjivanje propisa o zaštiti potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa pred sudovima u Beogradu i Pančevu)”, koju je oktobra 2020. godine objavilo Udruženje potrošača i bankarskih klijenata Efektiva, Beograd, uz podršku Centra za evropske politike, Naleda i European Western Balkans, kroz projekat „Pripremi se za učešće” koji finansira Delegacija Evropske unije u Srbiji.
Jovan Ristić (1973, Beograd) je diplomirani pravnik, angažovan u udruženju potrošača Efektiva. Pravna specijalnost su mu usluge od opšteg ekonomskog interesa i izvršni postupak. Dugo je bio agencijski i istraživački novinar, i prevodio je sa engleskog jezika.