Nebrojeno puta do sada smo viđali da nas neko uverava u svoju toleranciju rečima koje bi otprilike zvučale ovako: „Ja sve ljude jednako poštujem i nemam ništa protiv LGBT osoba, štaviše imam i druga koji je gej, ali mi nije jasno zašto baš moraju sve da provociraju tom šetnjom. Evo i taj moj drug ne šeta i nema nameru da…” Blažene duše naših sugrađana osetljivih na provokacije su se sigurno našle na teškim mukama kada su prošle godine nakon Prajda u tabloidima sevnule slike oskudno odevenog stranog državljanina kako provokativno pozira ispred Crkve svetog Marka. Nije mu dovoljno što gej slobodno šeta ulicom, već je našao da se slika u lascivnim pozama ispred naših svetinja!?! Organizatori šetnje su se izvinili (iako nisu morali) i ogradili od neprimerenog ponašanja pojedinih učesnika šetnje, koji su pritom bili prilično usamljeni u svojim izgredima. Istakli su da je uočeno ponašanje u direktnom sukobu sa smernicama koje su istakli pre početka Prajda.
Europrajd koji je prošle godine organizovan u Beogradu je prva manifestacija tog tipa kojoj sam lično prisustvovao. Izuzetno me je iznenadio nivo obezbeđenja koji je izgleda neophodan da bi se Prajd bezbedno odvijao. Ceo centar grada u radijusu od nekoliko kilometara je sablasno prazan satima. Od Terazija pa skoro do Slavije niko ne može da prođe čak ni pešice, jer je svaka ulica blokirana kordonima policije u punoj bojnoj opremi. Sreća je što naši sugrađani osetljivi na provokacije nisu bili prisutni jer bi doživeli krajnje neprijatno iznenađenje, seriju besramnih provokacija.
Provokacije su počele na ulazima u ograđenu zonu, naspram svakog kordona policije je stajala grupa ljudi sa ikonama i krstovima koja je dobacivala uvrede tipa „izrodi, koliko vas Soroš plaća da šetateee!!!”. Nisam se zadržavao da odslušam ceo repertoar, ali moram da primetim da su dotične grupe bile prisutne ne samo tog dana, već čitave Nedelje ponosa ispred institucija u kojima se dešavala neka izložba, tribina ili predstava vezana za Prajd.
Provokacije su se nastavile i iza zaštitne ograde. Grupa protivnika Prajda je diskretno prošla kroz kontrolne punktove, došla do velike zastave duginih boja položene na početku Bulevara Revolucije i uz uzdignute ikone počela da gazi zastavu, pljuje i dobacuje aktivistima, dok je jedan strejt par među njima počeo da se ljubi. Ne bi mi pošlo za rukom da izmislim ubedljiviji primer provokacije od ovog, čak i da mi Soroš plati te silne pare koje celog života čekam da stignu.
Možemo reći da su ovo usamljena dela zaluđenih pojedinaca, ali kako onda objasniti zašto su tokom cele šetnje zvonila zvona na Crkvi svetog Marka? Iako je ta provokacija nesumnjivo došla sa višeg nivoa, ona nije za čuđenje ako se uzme u obzir prošlogodišnji poziv patrijarha Portirija da se Prajd zabrani, doduše nenasilno: „Zlo se ne leči i ne pobeđuje nasiljem…” Vladika Nikanor je otišao mnogo dalje bacivši anatemu na učesnike Prajda, a onda je dodatno začinio svoj govor mržnje pretnjama oružjem. E ovo nije provokacija, već je krivično delo. Provokacija je odgovor institucija na njegove reči, tačnije apsolutni muk koji je vladao i u Tužilaštvu i u Patrijaršiji.
S druge strane, o Prajdu su prošle godine sa nipodoštavanjem i zgražavanjem pričali mnogi čija je moralna uzvišenost više nego upitna. Od glumca koji je svojevremeno hapšen zbog posedovanja narkotika (Viktor Savić), do estradnih radnica čija muzika kontinuirano pomera granice šunda, neukusa i vulgarnosti. Po čemu ste na srpskom tviteru mogli pogoditi da je došao septembar? Po tome što vam Boško Obradović danima tvituje koje i kakve gole muškarce je gledao na internetu, tražeći materijal za kritiku Prajda i spremajući se za porodičnu šetnju koja je tradicionalno organizovana kao antiskup Prajdu.
Zašto su ove godine broj i razmera provokacija drastično opali ostaje misterija. Daleko od toga da ih nije uopšte bilo, zvonila su zvona i kadile se obimne količine tamjana iz crkve u Kneza Miloša, a našlo se i par ljudi sa ikonama sa druge strane kordona, ali sve je to delovalo mnogo anemičnije u odnosu na prethodnu godinu. Huliganima je opet naređeno da ostanu kod kuće, izostale su kletve i porodične kontrašetnje, a Boško ove godine konačno ne mora da od svoje žene krije istoriju na svom veb pretraživaču. Pomislio bi neko da svi naši mešetari mržnje rade teledirigovano i više po narudžbini eksploatišu obilje homofobije u našoj zemlji, nego što to rade za svoj groš.
Ali pustimo sada spekulacije i osvrnimo se na to kako je izgledao ovogodišnji Prajd. Na broju ljudi (između 10.000 i 15.000) koji je tog dana dragovoljno prošetao ispražnjenim centrom Beograda bi mogla da pozavidi bilo koja stranka u Srbiji. Atmosfera je bila veoma vedra i šarena, bilo je mnogo ljudi sa malom decom, a prosek godina svih šetača teško da je prebacio mnogo preko dvadeset. Od stranaca je ubedljivo najviše bilo Rusa koji su iz nekog razloga pohrlili na manifestaciju koja im je u „denacifikovanoj” domovini bila zabranjena. Jedna od fundamentalnih vrednosti koja je obeležila šetnju je osećaj da u ovom izolovanom prostoru iza nekoliko policijskih obruča, daleko od huligana, ali i običnih prolaznika, svako ima slobodu da bez straha bude ono što želi dok god ne ugrožava nekog drugog. I verujem da je baš zbog toga Prajd privlačan tolikom broju mladih ljudi, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju.
U Srbiji su stasala neka nova deca koja se ne boje ničega. Ne pecaju se na mržnju ili podele. Preziru etikete i samouvereno nas sve laganim korakom vode u neko bolje i tolerantnije sutra. Takođe je stasala i parlamentarna stranka koja ne koketira stidljivo sa LGBT+ ljudima (poput kandidatkinje na izboru za mis sveta kojoj su svi ljudi jednako dragi i obavezno se zalaže za mir u svetu), već zdušno zastupa njihova ljudska prava. Nedvosmislena podrška LGBT+ populaciji se videla i po tome što je ceo njen parlamentarni klub bio na Prajdu, ali i po duginim zastavama koje su se vijorile sa nekoliko prozora na Skupštini Grada u inat stavovima aktuelnog heteronačelnika Beograda.
I bilo bi divno da se rastanemo u ovako optimističnom tonu, ali moramo se još jednom vratiti na početnu temu. I sam ovaj tekst je za nekoga, naravno, provokacija. U zemlji koja odavno puca po svim šavovima, razgovor će uvek uzmicati pred pretnjama i provokacijama. Međutim, evidentno je da nas provociraju različite stvari. Mene evo provocira kada mitropolit crkve koja propagira „okretanje drugog obraza” svoju tolerantnost ilustruje komentarišući Prajd rečima: „Suva se grana u oganj baca”. Nije mi bilo svejedno ni kad me je vladika SPC prošle godine osudio na večni oganj bacajući kletve na sve koji su tokom Parade ponosa iskoristili svoje pravo na slobodu kretanja i okupljanja zagarantovano Ustavom Republike Srbije.
Sa druge strane, samo korišćenje gorepomenutog prava u jednom jedinom danu godine čak i za mnoge samozvane prijatelje LGBT+ ljudi predstavlja neoprostivu provokaciju. Šta nas i pod kojim uslovima provocira možda više govori o nama, nego ponašanje kojim provociramo druge. Istorija je pokazala da u Srbiji tradicionalno volimo moćnika, a što je njegova samovolja i moć veća, to je veće i divljenje kojim ga zasipamo. Stoga ne čudi da prema LGBT+ ljudima pokazujemo veoma malo empatije. Jer zašto bi marginalizovana grupa ljudi čiji su priradnici sredinom prošlog veka bukvalno ubijani, a potom zakonski proganjani, zatvarani, kastrirani… mogla da računa na naše razumevanje? I sada odjednom oni žele da budu jednaki i usuđuju se da javno traže svoja prava!?
Šta se krije iza rečenice „ja sve ljude jednako poštujem i nemam ništa protiv LGBT osoba, ali ta njihova šetnja stvarno provocira…”? Između redova se provlači stav koji bi u nastupu iskrenosti zvučao ovako: „Meni je veoma važno da mislim o sebi kao nadasve tolerantnoj osobi, međutim, to što ti jesi, to se meni ne sviđa. Možeš mi biti drag ako se ponašaš diskretno, ali ideja da bi mogao uživati iste slobode poput mene mi je prilično iritantna. Znaš, mene to provocira”.
U društvu zadojenom homofobijom (pogotovu kod starijih generacija poput moje) teško je uopšte prepoznati ovakav stav, a kamoli se obračunati sa njim. Homofobija koja izbija iz njega je do sada upropastila bezbroj života pripadnika LGBT+ manjine u našoj zemlji, međutim, ona ima maligni uticaj i na onoga ko je iznošenjem ovakvog stava širi zato što ga moralno devalvira. Svi gubimo u ovakvim situacijama. Neko zato što je direktno ugrožen, a neko zato što, bio svestan toga ili ne, ispada licemer.
Da li ćemo i kako ćemo se mi „matori” izboriti sa manjkom razumevanja i empatije za druge i drugačije postaje sve manje važno. Jer poslednji Prajd je pokazao da dolaze neki novi klinci kojima će naši anahorni načini razmišljanja imati sve manje smisla. A povrh toga još nam dolaze i Rusi.
