Koja je veza između slikara Van Goga i broja 43?”, pitao je Ranko Rajović, poznati stručnjak za rani razvoj dečije inteligencije, Pančevce koji su se 4. novembra okupili u Centru za kulturu kako bi prisustvovali predavanju ovog doktora na temu „Prednosti i zamke novih tehnologija”. Javila se jedna žena iz publike i rekla da je Van Gog imao 43 godine kada je umro. „To je sjajna ideja, ali to, nažalost, nije tačan odgovor. Van Gog je umro u 37. godini života”, rekao je tvorac NTC sistema. „Naslikao je 43 slike tokom života”, rekao je neko drugi iz publike. „Zanimljivo razmišljanje, ali ni to nije tačno jer je Van Gog naslikao preko 2000 slika”, odgovorio je Rajović. Ohrabreni njegovim pristupom, i drugi slušaoci su rado davali svoje ideje, i putem pogrešaka i pogađanja, a pre nego što su čuli tačan odgovor, saznali i upamtili mnogo informacija o Van Gogu, poput one da je u 35. godini sebi odsekao uvo, da je imao mlađeg brata po imenu Teo koji je, za života ovog holandskog slikara, bio jedini koji je kupio njegovu sliku „Crveni vinogradi”. Na kraju desetominutnog brainstorminga, slušaoci nisu znali odgovor, pa im je pomogao sam Rajović. „Van Gog je naslikao 43 autoportreta. Ipak, mnogo važnije od te činjenice jeste upravo ova da ste razmenom ideja pokušali da dođete do tačnog odgovora, usput naučili nešto novo i bili pohvaljeni za svaki odgovor. Zamislite kada bi u školi ovako radili sa decom, za njih bi to bilo uživanje, jer bi kroz igru došli do saznanja. Mozak naše dece brže radi danas nego što je radio naš u njihovom uzrastu zato što su oni najranijem periodu razvoja primaju puno informacija. Zato je veoma važno da metode učenja liče na igru jer deca najlakše uče prikupljajući informacije usput i kroz pokret”, istakao je Ranko Rajović.
Prema rečima ovog doktora, glavna funkcija mozga je preživljavanje. Kada deca nauče nešto novo, u njihovom telu se luči endorfin, hormon sreće. Deca su srećna i kada polaze u školu jer će tamo naučiti nešto novo, a podsvesna poruka je da će, pomoću novog znanja, lakše preživeti.
– Onda se desi da deca krenu u školu i da u prvom razredu svi đaci vole da idu u školu. U drugom razredu, skoro svi vole da idu u školu, u trećem već 20 posto dece ne voli da ide u školu, a u četvrom je taj broj i veći. To nam je znak da je reproduktivni sistem učenja, koji je dominantan u našim školama, sistemska greška. Cenu te greške danas plaćaju deca, a kasnije će platiti i čitavo društvo. Iz tog razloga, moramo da menjamo pristup razvoja i obrazovanja deteta – kaže Rajović.
Prema rečima ovog člana Mense i Veća za darovitu decu, svaka nova generacija đaka slabija je u odnosu na prethodnu, u smislu motorike, opšteg znanja i vokabulara.
– Pedeset posto dece u Srbiji ima razvojne smetnje pre polaska u školu, a za to su krivi roditelji jer ih ili prezaštićuju, pa im ne daju da skaču i da se vrte, ili im, u nedostatku vremena, dozvoljavaju da satima igraju igrice. Kada dete igra igricu, u njegovom telu se luči dopamin, hormon iščekivanja. Kada pređe određeni nivo, dolazi do lučenja endorfina. Tokom igranja igrice, dete više puta luči dopamin i endorfin, a endorfinski receptori u mozgu su morfijumski. To je kao da se dete drogira. Onda i ne čudi što, kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu. Njegov mozak je dobio nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada – ističe Rajović i dodaje da on deci ne bi davao mobilne telefone do desete godine.
– Ni jedan tehnički uređaj ne može da zameni roditelja. Posvetite pažnju svom detetu, izvedite ga u park i učite ga novim veštinama, poput vožnje bicikla. Kada dete nauči da vozi bicikl, biće radosno, u njegovom telu će se opet lučiti endorfin i dopamin, a to nisu samo hormoni sreće već i hormoni pamćenja. Zato je važno da roditelj bude uz svoje dete kada ono savlada neku novu veštinu, poput hodanja ili vožnje bicikla. To su trenuci koje dete pamti za ceo život – kaže ovaj neuroendokrinolog.
Za rani razvoj mozga odgovornost je na roditeljima.
– Kada pitam roditelje koliko je važna genetika, a koliko okruženje za razvoj inteligencije, većina kaže da je genetika sto posto presudna. Genetika jeste sto posto važna, ali ona predstavlja potencijal. Razvoj tog potencijala zavisi od okruženja. Dakle, i okruženje je sto posto važno – kaže Rajović i ističe da roditelji prave nenamerne greške.
– Recimo, ako roditelji čekaju devojčicu, okrečiće sobu u ružičaste tonove. To je pogrešno jer beba u prvih mesec dana sve vidi mutno i primećuje jedino kontraste. Zato je dobro da soba ne bude jednobojna. Kada dete malo stasa i počne da puzi, roditelji ga podižu sa poda kako se ne bi isprljalo. Opet greška. Dok dete puzi, ono se oslanja na dlanove i pritiskom na iste, aktivira određene delove mozga koji su važni za kasniju inteligenciju. Zbog impulsa koji se šalju u korteks mozga, isto tako je važno da detetu ne blendirate hranu jako dugo, kao i da ga što manje gurate u kolicima od trenutka kada je sposobno samo da hoda – kaže Rajović.
Ovaj lekar je i tvorac NTC sistema koji se temelji na naučnim otkrićima iz neuronauke i pedagogije, a sastavljen je iz različitih aktivnosti i igara za decu koja imaju pozitivan efekat na razvoj mozga. Kako bi dete dostiglo svoj maksimalni potencijal, potrebna je da postoji saradnja između svih koji su u njegovom okruženju. Iz tog raloga NTC program nije namenjen samo deci, već i roditeljima, vaspitačima i učiteljima.
– Na PISA testu naša deca su među poslednjima u Evropi. Naša deca ne znaju da povežu informacije tj. fali im funkcionalno znanje. Među prvih deset zemalja na svetu su države istočne Azije i Finska, ali ja nisam za kopiranje finskog modela. Neke evropske zemlje su prekopirale finski model, ali i dalje nema očekivanih rezultata. Iz tog razloga, smatram da svaka država mora da pronađe model koji najviše njoj odgovara – tvrdi Rajović.
– Ako smo svesni da je kod nas slabo funkcionalno znanje i da su deca nisko operativna u mislima, to su stvari na kojima treba da poradimo. Treba da budemo svesni da se naša deca školuju za zanimanja koja danas ne postoje. Ako pogledate listu od deset trenutno najplaćenijih zanimanja u svetu, videće da čak devet zanimanja nije postojalo pre deset godina. Kada je Gari Kasparov izgubio šahovsku partiju imajući za protivnika kompjuter, postalo je jasno da po količini podataka i informacija nikada nećemo moći da se takmičimo sa ovom moćnom spravom. Zbog toga kod dece treba da razvijamo asocijativno i divergentno mišljenje, kreativnost, timski rad i solidarnost – zaključio je Rajović.