Temu o zdravstvu počinjemo tamo gde se vodi briga o začecima novih života, o trudnicama i reproduktivnom zdravlju žena, odnosno na Ginekologiji.
Problemi sa kojima se susreću zdravstveni radnici u Srbiji, ali i građani u susretu sa njima i ustanovama zdravstva, jesu ozbiljni, kompleksni i višeslojni, ali svakako ne i nerešivi, samo da je volje nadležnih za rešavanjem.
O radu i uslugama koje pruža Ženski dispanzer u Pančevu, koji se sada zove Služba za zdravstvenu zaštitu žena, razgovarali smo sa građankama u anketi, koje su zbog delikatnosti pitanja morale ostati anonimne. Preovlađuje nezadovoljstvo velikim gužvama, predugim čekanjem na termin pregleda, kao i celodnevnim čekanjem ispred ordinacije na sam dan pregleda, uprkos vremenu koje je zvanično zakazano.
Naše sugrađanke ističu da je neuporedivo bolja usluga kod privatnih ginekologa, jer nema čekanja, a lekari i sestre su ljubazniji, međutim, za to treba izdvojiti priličnu svotu novca, od plata koje mahom jedva pokrivaju režije i hranu, ako i to. Osim toga, nameće se i pitanje kako uopšte žene zaposlene kod privatnika koje u praksi često nemaju prava ni na godišnji, ni na slobodan dan, da priušte sebi odlazak kod državnog lekara kada za to treba izdvojiti najmanje jedan ceo dan, a kamoli da od te čuvene 22.000 dinara minimalca koliko ih većina zarađuje, priušte posetu privatnom ginekologu. Odgovor znamo – nikako.
Prva stavka na putu dolaska do ginekologa jeste zakazivanje pregleda, koje se od novembra 2016. godine vrši preko nacionalnog kol centra Ministarstva zdravlja (011/362-00-00). Sudeći po ispitanicama, ova novina nije doprinela poboljšanju ove usluge, niti je pojednostavila poduhvat dopiranja do lekara, budući da se od momenta kada uspete da uspostavite vezu sa kol centrom, (što takođe nekada predstavlja problem), do dana pregleda, čeka mesec, mesec i po dana, osim ako je u pitanju hitan slučaj. U hitne slučajeve, kako nam je u Službi za zdravstvenu zaštitu žena rečeno, spadaju vanredna krvarenja, akutni bolovi abdomena i onkološka stanja, a za sve drugo – dakle sve ono zbog čega se najveći broj žena obraća ginekologu – morate sačekati mesec i po dana, jer su gužve prevelike. Dakle, ukoliko je problem infekcija, crvenilo, peckanje, upaljena žlezda, nemogućnost odnosa, neregularni ciklusi i slične tegobe, pacijentkinja će morati da se strpi mesec i po dana, ili će se obratiti privatnom ginekologu, budući da retko ko može i želi da trpi toliko dugo takve neprijatnosti „tamo dole”. Međutim, onaj ko novca nema za to, prepušten je trpljenju ili pokušaju samopomoći putem metoda domaće radinosti – ispiranja, zapiranja, mazanja, korišenja tampona natopljenih raznim melemima, pijenjem antibiotika napamet i slično. Neko se na taj način zaleči, neko izleči, a neko napravi još grđe i gore stanje.
Sve u svemu, mesec i po dana čekanja da bi se dobio savet, uput ili terapija, a dodajte tome i još najmanje dve i više nedelja za rezultate briseva, predstavlja apsolutno nedopustivu situaciju, koja nije u skladu sa ljudskim potrebama i samim smislom postojanja zdravstvene ustanove. U takvoj situaciji, ulaganje u kol centar svodi se na zapošljavanje određenog broja operatera u Beogradu koji će se javljati na telefone i zakazivati nedostižne preglede širom Srbije. To je pravo lice famozne „digitalizacije” koja čuči u svakoj floskuli o našem velikom napretku – banalna šminka na oronulom licu zdravstva koje zahteva korenit, dubinski oporavak.
Šta je uzrok ove katastrofalne situacije koju jedna od anketiranih devojaka opisuje kao „raspad sistema” u ovom ogranku zdravstva, iako ni u drugim nije ništa bolja situacija? Odgovor smo zatražili od direktora Doma zdravlja Pančevo dr Stojana Višekrune, inače specijaliste ginekologije i akušerstva, i od načelice Službe za zdravstvenu zaštitu žena dr Slađane Vukmirović Staletović, takođe specijaliste ginekologije i akušerstva. Kao glavni problem, oni navode nedostatak ljudstva, kako lekara, tako i medicinskih sestara. Kako kažu, prema evropskim standardima na 6500 pacijentkinja ide jedan ginekolog i jedna medicinska sestra, što u slučaju Pančeva znači da bi optimalan broj ginekologa u ovoj službi bio osam, a sada ih ima samo četiri, po dva u smeni. U letnjem periodu, kada su godišnji odmori, ima ih ukupno samo troje, pa je u jednoj smeni tokom ovog perioda samo jedan ginekolog, a u drugoj dva. Prepuna sala ispred ordinacija svakodnevni je prizor, budući da dnevno prime po 45 pacijentkinja po lekaru, a nekada i više. Dakle, sve žene sa teritorije našeg grada usmerene su na svega četiri ginekologa.
I zidovi plaču
Sledeće pitanje koje se nameće je – šta je uzrok ovako dramatičnog manjka lekara specijalista? O tome načelnica dr Vukmirović kaže da „Na birou nema ginekologa. Veliki deo ih je otišao u inostranstvo, a mnogo ih je i u privatnoj praksi. Ovakvoj situaciji doprinela je i loša kadrovska politika od pre desetak godina, kada je obustavom specijalizacija napravljen rez, a posledica je deficit lekara specijalista. Sada je to promenjeno, ali treba vremena da se taj vakuum popuni, budući da specijalizacija traje minimum četiri godine”.
Tu dolazimo do srži problema. Najpre, sve i da ima ginekologa na birou, oni zbog čuvene zabrane zapošljavanja u javnom sektoru koja je na snazi od decembra 2013. godine, ne bi ni smeli da dobiju posao u ženskom dispanzeru, i da brojčano pojačaju sadašnji kolektiv, olakšavajući na taj način svima nama život i pristup zdravstvenim uslugama koje plaćamo. Dakle, nije primarni problem što lekara nema na birou, problem je što je apsurdnom političkom odlukom onemogućeno njihovo zapošljavanje. Međutim, iza konstatacije da specijalista nema na birou valja se još veći i dublji problem, a to je činjenica da oni koji su u Srbiji, odlaze zbog nedostojno malih plata iz državne u privatnu praksu, a ogroman procenat već godinama spas nalazi u inostranstvu. Prema istraživanju pod nazivom „Migracije zdravstvenih radnika iz zemalja Zapadnog Balkana – analiza uzroka, posledica i politika” koje je sprovela međunarodna istraživačka organizacija Heltgruper u Srbiji, Makedoniji i Albaniji, čak 82 odsto lekara mlađih od 35 godina namerava da ode iz Srbije. Masovne ekonomske migracije zdravstvenih radnika posledica su izuzetno loših uslova rada – oni su slabo plaćeni i poniženi, ali razlog odlaska je i negativna selekcija prisutna kako u zdravstvu tako i u drugim državnim ustanovama, gde ljudi dolaze i odlaze po liniji političke (ne)podobnosti, što stvara patološku i neproduktivnu atmosferu. Ovaj egzodus mladih stručnjaka ugrožava dostupnost i kvalitet zdravstvene zaštite i predstavlja pretnju javnom zdravlju, budući da uskoro neće imati ko da nas leči, a to će se i dalje maskirati i reklamirati kao „ušteda u zdravstvu”.
Budući da je najavljena rekonstrukcija Internog odeljenja Opšte bolnice, neophodno je izmeštanje Zavoda za javno zdravlje u neki drugi objekat. Postoji bojazan da će to uticati na dostupnost analiza koje građanima pruža Zavod za javno zdravlje. Ostaje da se vidi da li će građani biti primorani da ih plaćaju u privatnim laboratorijama ukoliko Zavod ne bude funkcionalan.
Srbiji prema aktuelnim istraživanjima nedostaje 15.000 zdravstvenih radnika, ali se navodi da za njih nema para. To teško da može biti istina, budući da se za fontane, jarbole, čuvare kontejnera i slične neshvatljivosti izdvajaju milioni, što evra, što dinara. A za čuvare zdravlja? Da apsurd bude veći, u nedavnom predsedničkom ekspozeu, Aleksandar Vučić između ostalog smatra da je „Srbija danas prestala da se nada smrti, i počela da želi život”, tim rečima. Teško da iko smatra da se Srbija ikada nadala smrti, a tvrdnju da je počela da voli život mogla bi ova vlast da dokaže ulaganjem u ustanove u kojima se taj život rađa, a naravno i u kompletno zdravstvo, koje je na izdisaju.
Autorke ankete: Jelena Vukašinov i Jelena Sinđić
Saradnici: Jelena Vukašinov i Nenad Živković