– Az én nevem Mladenovic Filip. Huszonhárom éves vagyok. Most járok elektrotehnikai egyetemre. Négyedik éven vagyok – ovako se na času mađarskog jezika u Kulturno-umetničkom društvu „Petefi Šandor” predstavlja Filip Mladenović, apsolvent Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Iako mu je baka Mađarica, ovaj jezik je počeo da uči od nule pre godinu i po dana.
– U početku mi je sve delovalo jako teško, ali kako sam više učio, sve sam se lakše snalazio i izražavao. Želim da predam dokumenta za mađarski pasoš jer bih voleo da odem na master studije u inostranstvo, a sve je mnogo lakše kada ste građanin Evropske unije – kaže Filip.
On je jedan od dvadesetoro polaznika kursa srednjeg nivoa mađarskog jezika koji se odvija dva puta nedeljno u pančevačkom KUD-u „Petefi Šandor”. Osim ove, postoji i početna grupa, koja broji tridesetak učenika.
– Prvi uslov da predate dokumenta za dobijanje mađarskog državljanstva jeste da imate pretka koji je živeo na teritoriji nekadašnje Ugarske do 1921. godine, a drugi je da govorite jezik. Ko počinje da uči mađarski bez ikakvog predznanja, mora da uloži minimum godinu i po do dve kontinuiranog rada kako bi stekao srednji nivo znanja. Čini mi se da sada mađarski službenici u Ambasadi zahtevaju čak i viši srednji nivo znanja jezika – tvrdi Kristijan Varga, profesor mađarskog jezika u KUD-u „Petefi Šandor”.
Sve je više sredovečnih sugrađana koji traže mađarsko državljanstvo
Pravo da apliciraju za mađarsko državljanstvo građani Srbije počeli su da ostvaruju 2011. godine. Tada je bio dovoljan osnovni nivo znanja. Situacija se u međuvremenu drastično promenila. U našoj zemlji je podeljeno nešto više od 150.000 pasoša, dok je u svetu zahtev podnelo oko 900.000 ljudi. Kristijan pretpostavlja da je upravo povećano interesovanje za mađarsko državljanstvo razlog zašto/zbog čega su se pooštrile mere kada je u pitanju znanje jezika.
– Dešava se da mađarski carinici pitaju nešto ljude na granici koji poseduju mađarsko državljanstvo i da oni ne znaju da im odgovore. Tada carinici kontaktiraju mađarsku imigracionu službu koja ispituje validnost izdatog dokumenta i nivo znanja jezika. Ukoliko se ispostavi da vlasnik pasoša ne zna da govori mađarski ili ga ne govori dovoljno dobro, on automatski postaje kriv zato što je bespravno pribavio mađarski pasoš, ali je istovremeno kriv i onaj koji mu je omogućio da do tog dokumenta dođe. Tada sledi suspenzija državljanstva i pasoša onome ko mađarski ne zna, ali posledice snose i mađarski službenici koji su potpisali da taj neko razume i govori ovaj jezik – objašnjava Varga.
Oni koji su među prvima dobili mađarski pasoš morali su da znaju da odgovaraju na osnovna pitanja o sebi. Mogućnost da se jezik nauči u onoj meri koja je dovoljna za dobijanje pasoša i potom zaboravi više praktično ne postoji. Pasoš se produžava na deset godina, tako da vlasnik pasoša mora znati mađarski i kada ode da taj dokument produži. Deca do 14. godine mogu dobiti pasoš na osnovu roditelja, ali će i oni kroz deset godina morati da produže pasoš, a tada će već imati dovoljno godina da će i sami morati da znaju jezik. Ipak, kakvegod poteškoće da se nađu na putu ka dobijanju mađarskog državljanstva, interesovanje za istim ne jenjava. Nasuprot, ono iz godine u godinu raste.
– Ne znam tačan broj Pančevaca koji su dobili mađarsko državljanstvo, ali mogu da kažem kakva je situacija kada je reč o polaznicima kursa u KUD-u. U proseku, između dvadeset i trideset polaznika iz obe grupe na godišnjem nivou dobije mađarsko državljanstvo. Osim ekonomskih razloga, ljudi vide ovo državljanstvo kao mogućnost da negde „preko” imaju sigurniju budućnost i mnogo manje stresan život – priča profesor mađarskog.
Profesor mađarskog Kristijan Varga
Njegove reči potvrđuje i četrdesetpetogodišnja Mirjana Balog Kormanjoš koja planira u martu naredne godine da podnese zahtev za državljanstvo.
– Moj suprug i ja smo počeli da učimo mađarski pre godinu i po dana. Pre toga, nisam govorila mađarski iako sam ga imala negde u ušima jer mi se deda obraćao na tom jeziku, ali sam ja bila tvrdoglava i odgovarala mu na srpskom. Sada mi je drago što imam priliku da naučim jezik svojih predaka i to u grupi koja je veoma druželjubiva i prijatna za saradnju – kaže Mirjana i dodaje:
– U jednom trenutku je nekolicina mojih prijatelja ostalo bez posla koji se smatrao sigurnim. Tada smo moj suprug i ja doneli odluku da počnemo da učimo mađarski jer živimo u nestabilnoj zemlji. Iako radim u Privrednoj komori Srbije kao inženjer tehnologije, nikad se ne zna šta donosi sutra, a želim i da moj sin ima pasoš zemlje Evropske unije, pa će automatski imati i veći izbor na rasolaganju – tvrdi Mirjana.
Za razliku od Mirjane i njenog supruga Atile, koji za sada ne planiraju da odu iz zemlje, četrdesetjednogodišnja Dragana Pantović bi volela da emigrira sa porodicom u Austriju.
– Već 17 godina radim kao fizioterapeut u jednom domu zdravlja u Beogradu. Plata je mala, suprug nezaposlen, a imamo i trojicu sinova. Nisam politički aktivna, niti želim da se učlanim u stranku da bih živela pristojno. Deluje mi da je ovde neki polusvet pustio korenje i da se situacija neće u skorije vreme promeniti. Zbog toga želim da odem u zemlju koja ima uređeni sistem i gde će moja deca imati bolju budućnost – kaže gospođa Pantović.
Ukoliko se njena želja ostvari, Dragana će biti u 70 posto Kristijanovih učenika koji su otišli u inostranstvo. Uprkos najavama nadležnih da će nam uskoro, samo što nije, najdalje za dve godine biti mnogo bolje, nepoznat broj, verovatno stotine Pančevaca – niko nema pouzdane podatke, jer koga u gradu to uopšte zanima – godišnje promeni mesto boravka u potrazi za boljim uslovima u kojima će provesti ovaj jedan jedini život. Za one koji ispunjavaju uslove, prečica vodi preko bordo knjižice na kojoj, u tri reda, piše Európai Unió, Magyarország, Útlevél.