Svakodnevno se krše ljudskih prava, a pretnje, govor mržnje i mehanizmi zastrašivanja svih građana i građanki, posebno novinara i novinarki, uznapredovali su od devedesetih godina. Na to nas upozora i Evropska komisija u Izveštaju za Srbiju za 2024. godinu, ali i mreža organizacija Media Freedom Rapid Response, koja konstatuje da je stanje medijskih sloboda u Srbiji u prvoj polovini 2024. alarmantno loše.
Jedan od perfidnih mehanizama koji se koriste smišljeno i strateški kako bi se urušila demokratija i vladavina prava, ograničila sloboda izražavanja, pa i pravo javnosti da učestvuje u poslovima od javnog interesa, jesu SLAPP tužbe. Ne samo što sve češće imamo primere uskraćivanja prava na primanje i saopštavanje informacija i gušenja kritičkog izveštavanja već prisustvujemo i očiglednoj zloupotrebi pravnog sistema.
Tužbe – kameleoni
Skraćenica SLAPP nastala je od engleskog termina Strategic Lawsuits Against Public Participation, što bi u prevodu značilo da je reč o strateškim tužbama protiv javnog istupanja. Kako je advokat Mihailo Pavlović kao gostujući predavač nedavno istakao studentima Pravnog fakulteta u Beogradu, SLAPP postupci obuhvataju parnične ili druge postupke koji prividno imaju za cilj zaštitu prava pojedinaca (tužilaca). Međutim, „suštinski predstavljaju sredstvo zastrašivanja pojedinaca ili organizacija koji istupaju u javnom prostoru i ukazuju na različite zakonitosti, usput kritikujući javne politike koje se vode”.
Priroda SLAPP tužbi ukazuje na prekomernu upotrebu sile, na neravnotežu moći i zloupotrebu zakona. Zapravo, kako je to konstatovala Ana Zdravković u svom naučnom radu o ovom društvenom fenomenu, „izigravaju smisao i svrhu sudske zaštite prava”.
Ovaj vid postupaka nastao je osamdesetih godina u Sjedinjenim Američkim Državama, a potom se preneo na ostatak sveta. Od tada, SLAPP tužbe menjaju formu, prate trendove u komunikacijama, ali im je svrha ista – služe podrivanju demokratskog sistema.
U ime javnosti
SLAPP tužbe podnose osobe na pozicijama moći – funkcioneri, biznismeni i kompanije – protiv pojedinaca ili organizacija koji javno govore o pitanjima od javnog interesa. Najviše su usmerene ka medijima i medijskim udruženjima, novinarima i novinarkama i organizacijama civilnog društva. Cilj im je da po svaku cenu isključe kritičke glasove iz javnog diskursa – da spreče, ograniče i kazne slobodno izražavanje, kao i ostvarivanje prava javnosti na učešće.
A učešće javnosti, podseća nas Savet Evrope, znači „svačije demokratsko pravo da učestvuje u javnoj debati i javnim poslovima, onlajn i oflajn, bez straha ili diskriminacije”. Ono uključuje pravo na izražavanje mišljenja i ideja koje su u suprotnosti sa stavovima zvaničnih institucija i njihovih branilaca.
Sa ovakvim pojavama se susrećemo jer su novinarima i novinarkama, posebno istraživačkim, predmet istraživanja „politički osetljiva pitanja, korupcija, pronevere i, uopšte, postupanje i poslovanje bogatih, moćnih i uticajnih pojedinaca i kompanija”, navodi Ana Zdravković. Pošto nikome od njih nije u interesu da se istina otkrije i prenese javnosti, logično je da će se poslužiti svim sredstvima kako bi sprečili medije da valjano obavljaju svoj posao.
Strateške tužbe – skupe igračke
Za SLAPP tužbe karakteristično je to što nemaju cilj nekoga da zaštite. Finansijski moćni tužioci ne pokreću ih zato što su im povređeni čast i ugled ili su pretrpeli duševne bolove, već da bi ućutkali one koji ih „napadaju” u javnom diskursu.
Budući da su tužioci ljudi na pozicijama moći, oni raspolažu finansijskim sredstvima s kojima mogu da uđu u parnične postupke, a s druge strane, s obzirom na njihove prave namere, ishod procesa im nije bitan.
Kako advokat Pavlović napominje, suštinski cilj strateških tužbi protiv javnog istupanja počiva u tome da se tuženi nateraju da preusmere svoje resurse u sud – da tamo sede danima, da snose različite troškove, da zanemare svoje uobičajene poslove. One im smanjuju kapacitete i onemogućavaju ih da se bave važnim društvenim problemima. Uz to, bez upotrebe fizičke sile zastrašuju ih, uznemiravaju i podstiču autocenzuru.
Ukoliko se pitate zašto novinari i novinarke, aktivisti i aktivistkinje uopšte ulaze u tu „igru”, treba da znate da tuženi, ako se ne brani, zasigurno gubi parnicu. A ta igra košta – i vremena, i energije, i novca. Moćnici, između ostalih mehanizama, koriste strateške tužbe protiv javnog istupanja kako bi iznurili i ugasili medije, što bi imalo velikih posledica na javno mnjenje.
Premda su SLAPP tužbe „velika nepoznanica u srpskom pravosuđu”, naši sudovi su prepuni takvih postupaka, posebno poslednjih nekoliko godina. Medijskim kućama i organizacijama civilnog društva tužbe stižu lančano, kao što se desilo redakciji KRIK-a, BIRN-a i nekim drugim medijima. Ni lokalni mediji nisu pošteđeni, o čemu ćemo tek pisati.
Do ovog trenutka Republika Srbija nije preduzela ništa u vezi sa borbom protiv SLAPP tužbi.
Kako stoji u Izveštaju Evropske komisije za Srbiju za 2024. godinu, slučajevi strateških tužbi protiv učešća javnosti sve više ometaju rad istraživačkih medija i organizacija civilnog društva. Biće neophodno da se Srbija uskladi „s pravnim tekovinama EU kako bi obuhvatila rano odbacivanje očigledno neosnovanih tužbi i pravnih sredstava protiv zlonamernih sudskih postupaka”. Javnost ima pravo na informacije od javnog interesa, a zadatak medija jeste da takve informacije saopštavaju građanstvu.
Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je izdavač sajta Pančevo Si Ti i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.
