Strateško planiranje kulture: dobar štos

Spolja i izdaleka gledano, Pančevo ima, za savremene srpske pojmove, prilike i standarde, izuzetno bogatu kulturnu ponudu, poput neke manje države, Kipra, recimo. Skoro svake nedelje van letnje sezone Pančevci u najavi imaju dvadesetak kulturnih događaja, mada se u gradskim hramovima kulture okuplja uglavnom ista publika; tek se nešto malo novih faca može sresti na hipsterskim koncertima ili na specijalizovanim događajima tipa predavanje o savremenom italijanskom stripu. Kada padne Noć muzeja eto na ulicama pola Pančeva, a trećeg vikenda juna u centar grada slegne se ostatak južnog Banata, pa i poneki Beograđanin, u potrazi za provodom na već tradicionalnom karnevalu… Otvaranje prvog retail parka, podignutog pre već šest godina (!) na groblju pančevačke tekstilne industrije, stvorilo je potpuno novi kulturološki fenomen, ali on zaslužuje poseban tekst kao deo temata o uticaju isprepletanih odnosa kulturnih obrazaca, dokolice, potrošačkih navika i globalizacije, a u kontekstu sveprisutnosti svetskog tržišta, na lokalni kulturni (i svaki drugi) život…

No sasvim iznutra i izbliza analizirano, imaju li Pančevci razloga da budu zadovoljni svojim kulturnim životom? Šta su nadležne persone u ovoj oblasti, kojima su građani poverili tu obavezu, uradili iz opisa svog posla u kome piše „zadovoljavanje kulturnih potreba“?

Prva Strategija u Srbiji

Na papiru je urađeno mnogo toga. Pančevo je bilo prva lokalna samouprava/zajednica u celoj zemlji Srbiji koja je decembra 2009. godine iznedrila dokument Strategija kulturnog razvoja grada Pančeva 2010-2015. koji je kasnije u drugim sredinama poslužio kao svojevrsna mustra za izradu sličnih, čak ga je kao referencu koristio i republički Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Srbije. Usledio je nastavak, Strategija razvoja kulture u Gradu Pančevu 2016 -2020. koji ima viziju Pančeva kao grada koji „neguje materijalnu i nematerijalnu kulturnu baštinu, interkulturalni dijalog, to je grad u kome se prožimaju najrazličitiji stvaralački identiteti, u kome se podstiče kreativni i umetnički potencijal pojedinaca/ki i grupa, grad koji slavi, voli i razume umetnost, poštuje kulturu mira i poziva na međusobnu toleranciju svih aktera u kulturi”, a kao jedan od principa utvrđuje „demokratičnost, decentralizaciju i depolitizaciju u kreiranju i donošenju odluka”. U stvarnom svetu oko nas, međutim, svedoci smo da od ta tri D nema ništa. Depolitizacija, da li je potrebno reći, ne da nije ni započeta, upravo obrnuto, dnevno-politički interesi i okviri ideološke matrice ostali su konstanta u pristupu afirmisanju društvenih vrednosti kod u novijoj istoriji vladajućih kombinacija – od kadrovske politike u ustanovama kulture do kreiranja kulturnih sadržaja. I tako od koalicije „Zajedno“, koja je krajem devedesetih uvela u modu osveštavanje državnih prostorija i paljenje badnjaka ispred Gradske kuće, preko DOS-ove, koja je za Dan grada proglasila 8. novembar, u znak sećanja na taj datum 1918. godine, kada su jedinice srbijanske vojske ušle u Pančevo i koja je glavne gradske ulice nazvala po vojvodama iz tog doba, do naprednjačke, sa čijom saglasnošću i uz paradno prisustvo odvažni i na hladnoću otporni momci od 2013. godine na Bogojavljanje iz Tamiša vade krst časni, osim ako Sveti Jovan ne zategne led previše, pa kupanjac izostane. U isti tip „kulturne politike” spada gradskim parama finansirano pečenje vola za jednu tzv. srpsku novu godinu, pokrivanje troškova Krajiških večeri i sponzorisanje manifestacije Dani Vajferta koja se ove godine svela na ispijanje pivčuge tokom dva dana vašara i dva večernja koncerta.

Za razliku od depolitizacije koju prepoznaju bar kao pojam, departizacija, kao neobično važna pojava, toliko je bitna autorima Strategije da je nisu ni spomenuli.

U realnom životu

Stvari pak izgledaju nešto drugačije. Krenimo od personalne dimenzije: od 2008. godine, što je period od jedva dva mandata, šest persona je u formi gradskih većnika „dužilo” kulturu (i informisanje), pa je zafalilo sveobjašnjavajuće političke volje – i kontinuiteta – da se išta epohalno ili bar konkretno, korisno i merivo uradi: Demokratska stranka je još 2010. godine, zbog unutarstranačkih razmirica, uklonila svoju uzdanicu Nemanju Rotara, koga je zamenila Nada Berkuljan, a taj ignorantski pristup prema iskoracima u ovoj oblasti zadržao je i Berkuljankin naslednik Milosav Urošević, partijski poverenik SPS-a iz 2012. godine. Nakon prepakivanja gradske vlasti u rano leto 2013. godine, čiju osovinu su činili naprednjaci i demokrate, na to mesto je stigla Jasmina Večanski, nestranačka kandidatkinja s podrškom DS-a, da bi se dve godine kasnije, nakon partijske direktive da raskinu koalicije na lokalu, tu ničim neizazvano pojavio nezaboravni Milenko Pavlov, u civilstvu poznat kao estradni umetnik. Njega je, konačno, prošlog proleća smenio opštepoznati i neizbežni Nemanja Rotar, ovog puta presvučen u naprednjački dres, koji je usput dobio nadimak Mikin sestrić.

I, kakvi su rezultati konceptualne nedoslednosti i kadrovskog lelujanja? Strukturalni problemi još nisu rešeni: uprkos nominalno značajnim iznosima – skoro 263 miliona dinara u 2015. godini, što iznosi 6,2 odsto gradskog budžeta – preko 80 odsto tog novca odnesu materijalni troškovi i zarade zaposlenih, pa tek neki dinar ostane za programske aktivnosti. Kakvi su rezultati novembra prošle godine formiranog Saveta za kulturu grada Pančeva? Kako se izboriti sa pojavom da zaposleni u nekoliko ustanova kulture sami sebi namiču tezge, imaju svoje agencije i udruženja građana, pa onda, na osnovu sporazuma o tehničkoj saradnji, realizuju sopstvene projekte, festivale i manifestacije koristeći resurse ustanova u kojima bi to isto mogli da urade za platu koju u njima primaju? Prošle godine je urednica zaposlena u Domu omladine dobila sredstva za realizaciju projekta na gradskom konkursu za su/finansiranje programa i projekata za mlade u dvorani „Apolo”. Ta pojava bi na srednje staze mogla da ozbiljno naruši performanse i kapacitete gradskih institucija kulture, pošto ih je već kompromitovala. Ili, kako se raspisuju, organizuju i sprovode konkursi za izbor direktora kulturnih ustanova? Da li je izbor nesvršenog šumara Nemanje Bogdanova za direktora Kulturnog centra prošao po proceduri? Koje su reference kvalifikovale Mariju Jević da bude direktorka DOP-a? Zašto je smenjen direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Miodrag Mladenović, a postavljena Jasmina Vujović, koja je dozvolila sebi da kao v. d. direktorka ove, u principu, prestižne kulturne ustanove, na dan predsedničkih izbora šeta oko Gimnazije sa spiskovima sigurnih naprednih glasača u šakama?

Ili, pođimo korak dalje, na teme koje se tiču širokih narodnih masa: zajednički letnji program gradskih i seoskih ustanova kulture i umetničkih asocijacija je i ove godine izostao – obaška što se Dom omladine nešto utihnuo tokom juna, i što Kulturni centar čeka neka vrsta kolektivnog godišnjeg odmora u julu. Letnja pozornica zvrji prazna, u vreme Nade Berkuljan potrošeno je oko 150.000 evra za rekonstrukciju i osim nekoliko koncerata i malo PAFF-a tamo se nije desilo ništa, toliko da su gradski građevinski tajkuni bacili oko na taj atraktivan prostor u širem centru. Akcija „Kultura na poklon” propala je što zbog nezainteresovanosti maturanata, kojima je bila namenjena – javilo ih se tek nekoliko desetina – što zbog slabe promocije, što zbog mladima očigledno nezanimljivih programa na koje su mogli da potroše svoj 3.000 dinara vredan vaučer. Na koji način se Pančevo sprema da se pridruži atmosferi, akcijama, svemu onom što prati status Novog Sada i Temišvara kao evropskih prestonica kulture 2021. godine? Odgovor je poznat: ni na koji. Kako se gazduje gradskim prostorima ili objektima pod zakupom? Šta su pravi razlozi uzimanja pod kiriju Svetosavskog doma, recimo, u kome je za skoro pet meseci održana jedna pozorišna predstava i jedan koncert? Ima li Gradska biblioteka ikakav programski koncept? Kada će dani i termini održavanja programa biti konačno sinhronizovani, kako bi se izbeglo preklapanje? I tako dalje, i tako dalje…

Kada bi postojala svest o tome i bio postignut konsenzus da strategije i definisanu kulturnu politiku treba ultimativno sprovoditi bez obzira na promene upravljačke strukture i partija na vlasti, sa većom izvesnošću bi se mogla planirati pančevačka kulturna sutrašnica. Ovako, pusti snovi ostadoše puste sanje…