U zemlji Srbiji, koja se nikad nije mogla pohvaliti snažnom i stabilnom ekonomijom, (što, između ostalog, znači visokim standardom i kupovnom moći domicilnog stanovništva), postojanjem funkcionalnih institucija, uspostavljenom vladavinom prava i zakonitosti, podeljenim granama vlasti, kontinuiranim unapređivanjem unutrašnjih demokratskih odnosa u najširem smislu, opštom i medijskom pismenošću, itd, itd… ukratko, u zemlji niskog nivoa političke (i svake druge) kulture, tranzicija iz bivšeg društveno-političkog, naravno i ekonomskog sistema (posttitoističkog samoupravnog socijalizma) u ovo što sada živimo, a za šta još uvek nemamo baš sasvim preciznu definiciju, traje decenijama. Još nije sasvim izvesno kada će njeni bar glavni tokovi biti okončani, nada da će razumna tranzicijska rešenja doneti opštekorisne rezultate najširim slojevima društva, koje bi u kvalitetu svog svakodnevnog života mogao da oseti svaki građanin traje predugo, ako je još uvek ima. Ne, upravo obrnuto, kao da to odgovara nekim nevidljivim silama i isto tako nevidljivim ljudima, transformacija društvenih, političkih i ekonomskih odnosa se odvija sporo, dirigovano, selektivno i parcijalno, potrđujući staru tezu da je tranzicija izvedena u ovakvim okolnostima idealna prilika da snalažljivi i beskrupulozni preduzetnici sa dobrim vezama u političkoj kasti, za kratko vreme ni iz čega naprave milione (u evrima, dolarima, francima, nebitno…) Uz to, ne treba prevideti činjenicu da je Srbija i dalje traumatizovano postkonfliktno područje, i da će loše, tragične i katastrofalne posledice bivšejugoslovenskih ratova u kojima zvanično nije učestvovala (kao i posledice bombardovanja!), narod osećati još decenijama; svi osim šačice ratnih profitera.
Kako je u ovom pokušaju tranzicije prošao svet rada? Kako su se snašli oni koji nisu imali šta da ponude tržištu radne snage, osim same sopstvene radne snage? I koji se nisu razišli po belom svetu nakon raspada Jugoslavije i neuspeha reformi koje je počeo da sprovodi poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković? Iseljavanje u inostranostvo, nažalost, nesmanjenim intenzitetom traje tokom celog trajanja tzv. tranzicije.
Opšte osiromašenje koje je naglo „obuzelo” skoro sve građane Srbije početkom devedesetih i kasnije, tokom trajanja sankcija međunarodne zajednice, nije se još „povuklo” iz naših novčanika i naših života, uprkos demokratskim promenama, otvaranju prema svetu, uprkos podacima zvanične statistike i medijskim sadržajima državne propagande, naročito tokom poslednjih godina, uprkos svim neverovatnim uspesima svih postpetooktobarskih vlada. Realnost je da je stopa nezaposlenosti među licima starijim od 15 godina u poslednjem kvartalu 2018. godine iznosila 12,9 odsto (mada je stvarna stopa neutvrdivo veća, zbog različitih načina administrativnog umanjivanja nezaposlenosti), što govori i o tome da su pravi gubitnici tranzicije, ove ovakve, zapravo, ljudi popisani u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, te da se sami moraju potruditi da nađu posao. Uz to, procenjuje se da čak oko 200.000 vlasnika srpskih pasoša sezonski radi u inostranstvu. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, skoro trećina radnika u Srbiji danas radi na crno (!), u šta spada obavljanje rada bez zaključenog ugovora o radu i bez prijave na obavezno socijalno osiguranje (dakle, neprijavljivanje radnika, nezakonito zapošljavanje stranih državljana, isplaćivanje zarade ili dela zarade „na ruke”, bez obračuna i uplate poreza i doprinosa, neisplaćivanje uvećane zarade za prekovremeni rad, rad noću, smenski rad, rad praznikom, vikendom i neradnim danom…) Radom „na crno”, uz žalostan obostrani pristanak na to, krše se ne samo osnovni principi dostojanstvenog rada, nego se ugrožava i ostvarivanje osnovnih socijalno-ekonomskih prava zaposlenih. Poslodavac koji izbegava da plaća poreze i doprinose čini ozbiljno krivično delo, i umanjuje prihodnu stranu budžeta iz koje se finansiraju razni projekti društvenog standarda, a zaposlenom direktno umanjuje osnovicu za izračunavanje penzije i nadoknade za bolovanje, kao i nadoknadu trudnicama i porodiljama tokom sprečenosti odlaska na posao, umanjuje kreditnu sposobnost, kao i mogućnost dobijanja dozvoljenog minusa… Posebno su morbidne situacije u kojima poslodavac prijavi radnika na minimalnu zaradu, a onda traži da mu u kešu vrati nekoliko hiljada dinara, ili kada dane koje zvanično provodi na godišnjem odmoru zaposleni zapravo provodi na radnom mestu ili kada se zarada isplaćuje preko članova studentskih zadruga, uz minimalne provizije i praktično bez ikakvih dodatnih troškova… Kakvoj su tek diskriminaciji izložene mlade žene koje su tek zasnovale porodicu ili planiraju da je prošire, svedoče svakodnevni primeri, kao i priče lica starijih od 50 godina koja su u potrazi za poslom. U isto vreme, zabrana zapošljavanje u javnom sektoru je još uvek na snazi, što otvara nove mogućnosti za neslućene manipulacije.
U iznudici i bez vidljive alternative, mnogi prihvataju ovakvu, krajnje nepravednu i nezahvalnu raspodelu uloga. Zbog toga ogroman broj zaposlenih u Srbiji spada u prekarijat, a glavna karakteristika prekarnosti je nesigurnost, rad na određeno vreme, povremeni i privremeni rad i niska ili nikakva radna prava i zaštita. To su sezonski radnici, radnici na crno, slobodnjaci koji žive od honorara, ugovorni radnici, oni koji obavljaju povremene poslove preko raznih agencija, stručnjaci koji rade po projektima i slično, ali to je već posebna tema.
Naspram ovih poslodavaca koji gledaju kako da za što kraće vreme isisaju što više korisnog rada iz angažovane radne snage, a da je što manje plate (zbog čega bismo našu verziju kapitalizma možda mogli nazvati „predatorskom”), stoje poslodavci koji su posvećeni vrednostima neoliberalnog kapitalizma, ali sa naglašenim osećajem za socijalnu pravdu, oni koji vode računa o svojim intersima i profitu, ali i o pravima radnika. Ima onih koji smatraju da bi Zakon o radu trebalo da, zapravo, onemogući veće uplitanje države u ovu oblast, da joj se dozvoli što manje kasnijih regulacija koje bi iz njega proizašle, a da se Zakon svede na okvir unutar koga se dva odrasla i punoletna čoveka dogovaraju o uslovima rada, uključujući iznos zarade, naravno. Ugovori o radu su previše detaljni, a mnoge od trenutnih obaveznih tačaka su već definisane drugim zakonskim normama i Krivičnim zakonikom, smatraju oni. Naše društvo je još uvek okrenuto zbrinjavanju, još uvek je u nekom smislu socijalističko, a ta prevelika zaštita ih ograničava na to da ostanu samo obični radnicii na taj način seje zrno sumnje između preduzetnika i radnika, da ovi prvi mogu da krše prava drugih, pa je tu potrebno državno arbitriranje . Treba ukinuti zagarantovanu cenu rada i definisati jednostavne, kratke ugovore, a poslodavci će već sami shvatiti da je u njihovom interesu da ulažu novac u kontinuiranu obuku zaposlenih, u podizanje njihovih kompetencija i usavršavanje veština, da je jako korisno da svakog dana „gaje” znanje i pospešuju kvalitetan rad zaposlenih. Državau, koja je uzurpirala ekonomiju, treba naterati da dozvoli poslodavcima da sami kreiraju odnose sa svojim zaposlenima na obostranu korist, da pusti da tržište reguliše te odnose, jer je „kazna” u suprotnom neizbežna – poslodavac neće uspeti da obezbedi stabilnost i funkcionalnost svoje firme ako je fluktuacija zaposlenih prevelika, a klijenti će se razbežati od poslodavca nezadovoljnih radnika koji pružaju loš kvalitet robe ili usluge.
Drugim rečima, dokle god postoje ovakve nepoznanice, trajaće i tranzicija od koje samo pojedinci imaju koristi, a u kojoj svet rada, vlasnici malih i srednjih preduzeća i budžeti različitih nivoa vlasti trpe štetu.
Tekst je napisan u okviru projekta „Trans(pare)ntnije – Javne finansije jesu naša stvar”, koji realizuje „Centar za obrazovanje i transparentnost” (CETRA) iz Pančeva, uz pomoć i saradnju organizacija „Krila nade” iz Bosne i Hercegovine, i organizacija „Fraktal” i CEKOR iz Srbije i uz podršku Evropske unije. Stavovi izneti u tekstu ne slažu se nužno sa stavovima partnera u realizaciji projekta.