Gotovo da ne postoji istorijski pregled bitnih industrijskih postrojenja koje su označile nastanak i razvoj pančevačke privrede, još iz perioda između dva svetska rata a da na njima nije označena Podunavska Predionica pamučnog i sintetičkog prediva osnovana 1938 godine u Pančevu, kasnije nazvana „Trudbenik”, „Pan-Pred” i konačno „Klupko”.
Izvesno da je i u Pančevu predionica osnovana na tradiciji razvoja kudeljarskog i predioničarskog zanatstva široko rasprostranjenog u podunavskoj oblasti, odnosno Dunavskoj banovini u međuratnom periodu. Najavljujući podsticaj razvoja industrije u Pančevu, Politika januara 1941. godine objavljuje tekst o dodeli pomoći i besplatnog zemljišta za 15 fabrika među kojima je i Predionica za obradu pamuka, koja je nakon okončanja ratnog sukoba, podržavljena preimenovana u Trudbenik i ubrzano upošljavala pretežno radnice, šireći delatnost.
Posleratni period ubrzane industrijalizacije sa svim teškoćama, posleratnom devastacijom, ekstremnim siromaštvom, socijalnom i klasnom preorganizacijom, obeležio je i rad Trudbenika. Ubrzano zapošljavanje (kasnije jedan od problema zaposlenih radnica koje su u prvi mah neretko upošljavane kao maloletne), obuka radnika, uspostavljane tržišta i plasman robe uticale su na narastanje fabrike sve do kraja sedamdesetih. Uprkos malim platama i mukotrpnom radu, bilo je preko 2.000 zaposlenih. Proizvodi Trudbenika su bili plasirali na velikom domaćem tržištu i u zemljama istočnog bloka.
Trudbenice kao heroine
Želimir Žilnik je 1981. godine snimio film Vera i Eržika koji prikazuje živote dveju radnica Trudbenika. One pokušavaju da se penzionišu, a ne priznaju im se sve godine radnog staža. Dve junakinje filma, Vera i Eržika, od trinaeste godine su radnice tekstilane Trudbenik. Pripremajući se za odlazak u penziju, suočavaju se sa brojnim problemima i nesporazumima: po odredbama novousvojenog zakona o penzionisanju priznaje im se radni staž samo od petnaeste godine života. Da bi ostavarile pravo na penziju, njima dvema sada formalno nedostaje po dve godine staža. Krenuvši od ovog problema kao izvora dramskog konflikta, u filmu su predstavljena emotivna stanja junakinja, njihove porodice, odnos sa koleginicama sa posla, čitav niz raspoloženja i preokupacija ljudi koji su došli do kraja svog radnog veka.
„Politička situacija je bila specifična nakon Titove smrti, kao da je cela zemlja bila zamrznuta i pitali smo se šta će biti sa sistemom u kome su radnici bili na prvoj liniji. Istražujući kolektive, iznenadio sam se kada sam u fabrici nedaleko od Beograda naišao na hiljadu žena koje su šile veš za čitavu Jugoslaviju koje su ostavljene same u toj hali. Muškarci koji su bili na vodećim pozicijama u fabrici, kao i tehničari koji su brinuli o mašinama, nisu ulazili u hale jer je bilo previše vruće i bučno. To su bile hrabre žene koje su radile osam sati u takvim uslovima i odlazile kućama da brinu o deci. Odlučio sam da snimam i slušam o čemu govore. Mnogo njih je počelo da radi nakon rata, sa 14 godina, i tu su bile po 40-45 godina. Međutim, novi zakon je priznavao samo rad od osamnaeste godine tako da im je izbrisano četiri godine radnog staža. Možete li da nam pomognete, bilo je njihovo pitanje i od toga sam krenuo. To su pravi heroji, ali nepriznati” – ispričao je Žilnik, u intervju koji je dao 2020. godine za Nova.rs
Početak kraja
Devastirajuće devedesete, razaranje jugoslovenske države, ratni sukobi, sankcije i korupcionaška privatizacija dvehiljaditih, presudile su i tekstilcima, i gotovo celokupnoj društvenoj i državnoj industriji.
Sudbina Trudbenika kroz promenu vlasničke strukture, preprodaju i razaranje imovine, i naposletku nestanak, počela je još ranih devedesetih, posustajanjem proizvodnje, nedostatkom sirovina i kvalitetne proizvodnje, sve manjom konkurentnošću i lošom organizacijom. Promena imena i ove fabrike, rasprodaja u delovima, „zastupnici” privatizacije, prava su matrica kako su posle 2000. preduzeća nestajala u mutnim tokovima privatizacije.
Trudbenička predionica se od kraja devedesetih godine rastočila kroz Preduzeće za proizvodnju i trgovinu Pan-pred, osnovano 29. septembra 1997. godine, (a čiji je jedini poslovni član Klupko doo), a brisano iz registra privrednih subjekata 2010. kao stečajni dužnik koji ne izmiruje obaveze i Klupko doo,osnovano 12. jula 1999. godine, koje je jedan od rekordera u promeni poslovnog imena, vlasničkih uloga i stečajnih postupaka, sve do konačne prodaje i predaje preostalog „imetka” stranom investitoru.
Od 33 preduzeća koja čekaju promenu vlasničke strukture, na tenderu će biti prodati Staklara, Pekara, „Azotara” i „Petrohemija”, a na aukcijama „Panprojekt”, „Utva–Proing”, „Utva–Aluminijum”, „Utva–Servis”, „Elpromont”, „Silomont”, „Termomont”, „Transport”, „Seme–Tamiš”, „Sloboda”, AD „Tamiš”, GIP, Industrija obuće Pančevo, „Petroremont”, „Razvoj i inženjering”, Hladnjača, „Megaprojekt”, „Trgoprodukt”, „Banaćanka–Promet”… Van postupka privatizacije je 25 firmi, jer zasad nema potencijalnih kupaca, niti su preduzeća zainteresovana za promenu vlasništva. Čak više od polovine je beznačajno s aspekta privatizacije jer su otvarana samo zbog žiro računa. Valja pomenuti da deset preduzeća ne ispunjava uslove za prodaju: „Utva–Avioni” (nema razrešenu imovinsku strukturu kapitala), „Tamiš–Dunav” (preduzeće je malo, ali je imovina infrastrukturnih objekta od strateškog značaja), „Klupko”, „Ivo Kurjački”, „Sindipan”, „Agroinženjering”, „Sinpet” i „Topola” (zbog stečaja) – objavljeno je u Pančevcu 2004. godine, u tekstu koji najavljuje ovaj početak kraja.
Fabrika u delovima
Prelomna godina u začetku prave privatizacije je ipak bila 2005, sa konačnim otuđenjem i primarne delatnosti i imovine, ali i dužništva i stečajnih postupaka.
„Stečajni dužnik a. d. Klupko četvrti put se našao na licitaciji, ali ona je uspela samo delimično. Za razliku od prethodna tri pokušaja prodaje, na poslednjoj licitaciji, koja je održana sredinom prošle nedelje, fabrika je ponuđena u delovima: kompletna fabrika za proizvodnju pamučnog i sintetičkog prediva s opremom za predionicu pamuka i sintetike i mašine za premotavanje prediva (početna cena 116.430.000 dinara), zidani magacin (ponuđena cena 9.756.000 dinara), montažno-demontažni magacin Utva 2 (7.506.000) i montažni magacin Soko (13.000.000 dinara).
Miroslav Nikolić, predsednik Trgovinskog suda, za Pančevac je kazao da kupaca zainteresovanih za kompletnu fabriku nije bilo, ali da su prodata dva objekta. Zidani magacin, po ceni tek nešto višoj od početne, za 9.800.000 dinara kupio je STR ‘Vajfert’, a montažni magacin ‘Soko’ prodat je ‘Pasaž grupi’ za 13.050.000 dinara.
Novac dobijen prodajom dva objekta nije dovoljan da Klupko izmiri obaveze prema poveriocima i 800 radnika koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, pa će se po odluci Trgovinskog suda ići i na petu licitaciju.
Pančevac nezvanično saznaje da postoje šanse da se za najveći deo fabrike nađe strani kupac, ali pregovori o tome su još u začetku.” R. V. – Pančevac, 2005.
Umesto predionice šoping centar
Početkom 2007. Agencija za privatizaciju Srbije saopštila je da je u Centru za sprovođenje stečaja prodata imovina preduzeća Klupko (delatnost: razrada građevinskih projekata) iz Pančeva.
Kupac je firma Tehnomarket, koja je dala najbolju pismenu ponudu i kupila imovinu ovog stečajnog dužnika za 113,36 miliona dinara. – Izvor: Tanjug|Utorak, 13. februar 2007. g.
Već 2012. upisuje se u Registar privrednih subjekata statusna promena – spajanje uz pripajanje privrednog društva doo Klupko Pančevo, kao društva sticaoca i njegovog matičnog društva AVIV ARLON DEVELOPMENT doo BEOGRAD, kao društva koje prestaje pripajanjem, da bi 2017. odnosno 2018, prenosom kapitala odnosno kupovinom, kao jedini vlasnici i zastupnici ovog društva postali CEE-BIG B.V. Willemsparkweg 89H, Amsterdam, odnosno Aviv Arlon Global Limited, sa Kipra , Limassol, na čijim poslovnim portofolioma danas možete pročitati:
„Od 2007. godine Aviv Arlon kompanija je prisutna i u Srbiji, gde je započela investicije u zgradnju stambenih i komercijalnih objekata. Kompanija je investirala u izgradnju prvog ritejl parka na ovim prostorima. BIG CEE Srbija deo je kompanije koji se nalazi u Pančevu, a 2015. godine je uspešno završila projekte u Beogradu i Zrenjaninu.
Big Shopping Centers Israel koja trenutno rukovodi sa 58 šoping centara širom sveta, uključujući 27 šoping centara u SAD i 6 u Srbiji.”
Preostali objekti nekadašnje Predionice srušeni su, poput bivše industrijske zone i fabrika, u pripremi izgradnje ritejl parka Aviv, a ovo potencijalno političko i emancipatorsko nasleđe se zajedno sa celokupnom istorijom ovog podneblja relativizuje, što doprinosi utemeljenju, a ne više invaziji neoliberalnog kapitalizma i potpunoj ekonomizaciji života kao ultimativnoj vrednosti, na šta najbolje podsećaju reči jednog od sindikalnih aktivista bivše predionice:
„U tekstilnoj industriji nikada, pa ni u najboljim vremenima, nije bilo ‘hladovine’, ali je ona nekada samo na teritoriji Srbije upošljavala više od 250.000 radnika i hranila toliko porodica. Plate su bile skromne, ali redovne. Na primeru predionice sa 2.000 radnika i oko 2.500 tona godišnje proizvodnje prediva, po kapacitetima i proizvodnji jednoj od najvećih na Balkanu vidi se da od nekada moćne tekstilne industrije, čiji se izvoz merio stotinama miliona maraka, nije ostao ni kamen na kamenu.”
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Industrijsko nasleđe – evropski put našeg nacionalnog identiteta” koji realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca i „Pančevo Si Ti” iz Pančeva. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.