Sloboda medija je „na aparatima”, a svake godine uslovi u kojima rade pre svega profesionalni mediji se pogoršavaju, što pokazuju i različiti svetski i evropski izveštaji. U izveštaju Reportera bez granica, po njihovom Svetskom indeksu medijskih sloboda (World Press Freedom Index) za 2022. godinu, Srbija je najlošije rangirana od svih zemalja bivše Jugoslavije, iako se na skali popela za 14 mesta u odnosu na izveštaj iz 2021. godine. Izveštaj Evropske komisije iz oktobra prošle godine ocenio je napredak Srbije u oblasti slobode izražavanja kao „ograničen”, zahvaljujući primeni ograničenog broja mera iz Akcionog plana za sprovođenje Medijske strategije. Kako stoji u izveštaju, tokom 2021. godine nastavljeni su verbalni napadi visokih zvaničnika na novinare, a i dalje postoji zabrinutost zbog pretnji i nasilja prema novinarima.
Podaci Republičkoj javnog tužilaštva pokazuju da je tokom 2021. godine u javnim tužilaštvima formirano 87 predmeta na osnovu podnetih krivičnih prijava o krivičnim delima i događajima na štetu bezbednosti novinara i medijskih radnika. Od navedenog broja, prvostepena ili konačna odluka je doneta je u 36 predmeta i to: u šest predmeta doneta je osuđujuća presuda; u jednom predmetu doneta je oslobađajuća presuda; 29 predmeta okončano je odlukom javnog tužilaštva – doneto je rešenje o odbačaju krivične prijave ili službena beleška da nema mesta pokretanju krivičnog postupka.
Istraživanja pokazuju da od svih problema sa kojima se suočavaju, finansijska nestabilnost i pretnje i napadi na novinare, najčešće pogađaju novinare i medijske radnike.
Svi ovi problemi se multiplikuju u lokalnim medijima, koji raspolažu sa mnogo manje resursa, novca, kapaciteta i pravne zaštite, nego što je to slučaj u medijima u glavnom gradu. Razlozi za neprijavljivanje napada su brojni – nepoznavanje procedura koje im stoje na raspolaganju, neprijateljski odnos prema institucijama, a postoji i strah od posledica prijavljivanja. Taj strah posebno je naglašen u manjim sredinama gde se „svi dobro znaju”.
Upravo na takvu kartu igrali su predstavnici vlasti kada su novinarki sa kojom smo razgovarali, a koja je želela da ostane anonimna, poručili preko „prijatelja” da „pripazi šta piše”. Pretnja se nakon nekog vremena ponovila, ali ipak ih, kako kaže nije prijavila jer nije verovala institucijama sistema.
„Moja procena je bila da bih imala više štete nego koristi da sam to uradila. Toliko ima primera u kojima institucije sistema nisu reagovale na napade, pretnje, odbacivale krivične prijave, a kada predmet i stigne do suda, to su maratonski postupci. Jedan od drastičnih primera je novinar Milan Jovanović, koji je pukom srećom preživeo kada su mu zapalili kuću, a danas nailazi na različite pritiske i ’vuče’ se po sudovima već tri godine. Dodatno što je to bilo pre nekoliko godina, kada je sistem zaštite bio na mnogo nižem nivou nego sada. Postojala je mogućnost da me institucije sistema ne zaštite, i da se evenutalno suočim sa posledicama zato što sam prijavila pretnje”, objašnjava naša sagovornica i dodaje da je nakon toga podigla veću pozornost, te da se na sreću pretnje nisu ostvarile.
Kome prijaviti pretnje?
U protekle dve i po godine, u južnom Banatu nije bilo prijavljenih napada na novinare, pokazuju podaci iz tužilaštava i Policijske uprave. To može biti jedan od razloga zbog čega novinari u južnom Banatu ne prijavljuju pretnje, druga mogućnost je da ih nije bilo, ali u to je vrlo teško poverovati.
Jedan od razloga za neprijavljivanje pretnji u manjim sredinama novosadski advokat specijalizovan za medijsko pravo Veljko Milić, vidi i u tome da novinari nisu dovoljno informisani o mogućnosti krivično-pravne zaštite.
„Potrebno je raditi na edukaciji novinara kako bi oni najpre prepoznali koje pretnje i napadi predstavljaju krivična dela, a zatim i kako da ih prijave. Kroz takve edukacije, novinari bi bili ohrabreni da u budućnosti prijavljuju sve učinioce krivičnih dela koja su počinjena na njihovu štetu”, kaže Milić za naš sajt.
Poslednjih godina sistem prijavljivanja i zaštite novinara u slučaju ugrožavanja njihove bezbednosti je unapređen: uvedene su kontakt tačke, potpisani su sporazumi o saradnji između Republičkog javnog tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), kao i Sporazum o saradnji između Republičkog javnog tužilaštva, MUP-a i reprezentativnih udruženja novinara, a predviđene su i izmene zakona.
Prošle godine pokrenut je sajt i bezbedni novinari (bezbedninovinari.rs), na kojem se nalaze svi podaci o kontakt tačkama u tužilaštvima i policijskim upravama u gradovima širom Srbije za prijavljivanje ugrožavanje bezbednosti novinara i medijskih radnika, a zatim i SOS telefon 0800 100 115 preko kojeg novinari mogu dobiti besplatne savete advokata.
U Policijskoj upravi Pančevo tri osobe su opredeljene kao kontakt osobe koje postupaju u slučajevima kada novinari prijave da su oštećeni prilikom obavljanja novinarskih poslova i zadataka. Kako su nas obavestili iz PU Pančevo procedura je sledeća: ukoliko novinar smatra da je na bilo koji način oštećen i ugrožen prilikom obavljanja svog posla, to može prijaviti lično u zgradi policijske uprave, policijske stanice ili ispostave, ali i bilo kom drugom policijskom službeniku. Takođe, može pozvati i broj 192 ili prijaviti mejlom, kao i pisanim putem preko pisarnice.
„Istog trenutka se obaveštava osoba zadužena za ove kontakte, kao i nadležno tužilaštvo, po čijem nalogu policija preduzima dalje mere i radnje iz svoje nadležnosti”, piše u odgovoru pančevačke Policijske uprave našoj redakciji.
U Osnovnom javnom tužilaštvu kontakt osoba za prijavljivanje pretnji i napada na novinare je zamenik tog tužilaštva Miloš Dejanović, kojeg je u slučaju potrebe prijave eventualnog napada na novinare ili konsultacije, moguće kontaktirati pozivom na broj telefona 065/832-48-41.
Kontakt tačka u Višem javnom tužilaštvu u Pančevu je zamenik javnog tužioca Miroslav Loci, kojeg je moguće dobiti na telefon broj 013/345-482.
Za područje Vršca, kontakt tačka je Predrag Ćuruguz, zamenik javnog tužioca, a kontakt telefon je 013/839-878. Za opštinu Kovin nadležna su tužilaštva u Smederevu – Saša Mrkić, zamenik višeg javnog tužioca, kontakt telefon 026/621-514 i Aleksandra Savić, zamenica osnovnog javnog tužioca, kontakt telefon 026/462-21-40.
Pretnje se mogu prijaviti i Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, kao i ombudsmanu. Prijavljivanje krivičnog dela vrši se podnošenjem krivične prijave, privatne tužbe ili predloga oštećenog. Način na koji će krivično delo biti prijavljeno zavisi od toga da li se za to delo krivično gonjenje preduzima: po službenoj dužnosti (ukoliko je reč o ugrožavanju sigurnosti, proganjanju, ubistvu, lakoj telesnoj povredi koja je nanesena oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, itd.); po privatnoj tužbi (ukoliko je reč o uvredi, neovlašćenom prikupljanju ličnih podataka, lakoj telesnoj povredi usled koje je došlo do lakšeg narušavanja zdravlja, itd.); i po predlogu oštećenog (ukoliko je reč o sprečavanju objavljivanja odgovora i ispravke, polnom uzmemiravanju, itd).
U slučaju da se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, primarni tužilac je javni tužilac. Sve dok javni tužilac vrši funkciju krivičnog gonjenja, oštećeni krivičnim delom ima status mogućeg tužioca. U slučaju da javni tužilac ne započne krivično gonjenje ili od krivičnog gonjenja odustane, oštećeni ima pravo da, pod zakonom predviđenim uslovima i zakonom propisanim rokovima, preduzme krivično gonjenje, odnosno, nastavi krivično gonjenje umesto javnog tužioca. Ukoliko se krivično gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, oštećeni krivičnim delom jedini je tužilac.
Kad je reč o krivičnom gonjenju po predlogu oštećenog, sam predlog oštećenog predstavlja neophodan uslov da bi javni tužilac uopšte mogao da pokrene krivični postupak, ali i neophodan uslov da bi se pokrenuti krivično postupak uopšte odvijao.
Veliki broj krivičnih prijava biva odbačen, sudske presude retke
Kada predmet stigne do sudskih instuitucija, otvara se sledeći problem. Istraživanja pokazuju da najveći broj krivičnih prijava podnetih zbog napada na novinare biva odbačen, a da su sudske presude retke i na njih se dugo čeka.
Praksa je pokazala da prilikom razmatranja krivičnih prijava tužilaštvo procenjuje subjektivni osećaj ugroženosti novinara, a ne objektivnu pretnju. Takođe, pretnje izrečene u kondicionalu se ne smatraju pretnjama, što sprečava sudske organe da izriču osuđujuće presude.
Veljko Milić kaže da je problem zapravo nastao u sudskoj praksi koja onemogućava tužilaštvo da postupa po ovakvim pretnjama.
„Subjektivni osećaj ugroženosti je svakako neophodan, ali se pretnja mora posmatrati i objektivno jer se mora voditi računa da li je pretnja ozbiljna i da li je ostvariva. Sa druge strane, pretnje u kondicionalu prema stavu sudske prakse ne predstavljaju krivično delo ugrožavanja sigurnosti”, objašnjava Milić i dodaje da se mora raditi na izmenama krivičnog zakonodavstva, i da se one moraju hitno sprovesti.
Milić podseća da je jedna šansa za to već propuštena, te da je postojao predlog koji nije naišao na odobravanje pre svega civilnog sektora, ali da nažalost nije usledio ni jedan drugi predlog koji bi svim stranama bio prihvatljiviji.
„Vreme je izgubljeno, novinari i dalje trpe pretnje i pritiske koji im otežavaju svakodnevni rad te je neophodno ponovo pristupiti izradi zakonskih rešenja koja bi poboljšala krivičnopravnu zaštitu novinara“, smatra Milić.
Istraživanje Slavko Ćuruvija fondacije i Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) pod nazivom „Zaštita slobode govora u pravosudnom sistemu Srbije”, objavljeno prošle godine, pokazalo je da se tek svaki deseti prijavljeni slučaj pretnji i napada na novinare završava pravnosnažnom sudskom presudom. Istovremeno medijski sporovi u slučajevima govora mržnje, zaštite maloletnih lica, obezbeđivanja dostojanstva žrtava nasilja i zaštite časti i ugleda u proseku traju oko dve godine, uprkos hitnosti predviđenoj Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Analiza je pokazala da sudovi imaju tendenciju da izriču blage krivične sankcije: od 20 krivičnih presuda, izrečena je samo jedna kazna zatvora koja je trebalo da bude izdržana u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija, i to u trajanju od šest meseci.
Ovogodišnje istraživanje Slavko Ćuruvija fondacije i Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) pokazalo je da od 69 analiziranih slučajeva prijavljenih krivičnih dela na štetu novinara od 2017. do 2020. godine, a koji nisu stigli do suda, čak 50 okončano odbačajem krivične prijave, a 19 službenom beleškom, što znači da nije bilo mesta za pokretanje postupka.
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost Udruženja građana „Omnibus” i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat „(Ne)bezbednost novinara u Pančevu i južnom Banatu” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalist.net”.