U najnovijem naletu (bahate i primitivne, jer kakva bi drugačija mogla da bude?) turbosrbifikacije svega nesrpskog, nakon što je gradska vlast do savršenstva uredila sve odnose u lokalnoj zajednici i u političkom, ekonomskom i celokupnom društvenom životu prema zamislima i u skladu sa vizijom gaulajtera južnog Banata i celog Podunavlja Branka Malovića (poznatog i pod sloganom naš drug Branko), nakon što je usmerila tokove javnog novca na osnovu njegovih naloga i uspostavila uslove za plodonosnu i harmoničnu Budućnost Srbije, Gradsko veće (u daljem tekstu Okupaciono telo) je, sve predano i posvećeno radeći u interesu građana i građanki (a u stvari od silne dokolice), na 257. sednici, održanoj 4. juna u zgradi Institucija Sistema na Trgu kralja Petra I 2-4, usvojilo predlog (i uputilo ga gradskoj Skupštini na razmatranje i usvajanje) da Velika Gospojina (28. avgusta po gregorijanskom) bude ustanovljena kao gradska slava.
Ovu sramnu odluku, da je uređenosti društva i istinskog hrišćanskog ćudoređa u hristijanizovanim ljudima, osporile bi činjenice, po definiciji neoborive:
- Da je slava isključivo porodični i duboko intiman praznik, te da je pravljenje od slave javnog čina ne samo u dubokoj suprotnosti sa kanonima pravoslavne verzije hrišćanstva, nego ih direktno obesmišljava (kao što u sukobu sa kanonima stoji i paljenje badnjaka na ulici ili ispred javnih ustanova u organizaciji gradske vlasti, i u portama crkava, u organizaciji Crkve, ali to je već druga tema);
- Da je iz istih razloga neprimereno obeležavati slavu u javnim i javno komunalnim preduzećima i javnim ustanovama, što je u modu uvela ona ekipa patetičnih i neukih gradoupravitelja predvođenih Srđanom Mikovićem u periodu njegovog prvog predsednikovanja (1997-2000), kada su pravoslavni popovi osveštavali do tada „bezbožničke” državne prostorije, maltene terajući Nečastivog iz njih;
- Da civilna, građanska uloga, funkcija i razlog postojanja gradske samouprave ni na koji način ne sme da bude povezana i pomešana sa crkvenom praksom, simbolikom i ritualima u sekularnoj državi, što Srbija po Ustavu jeste. Država, a lokalna samouprave jeste jedan od njenih nivoa, u odnosu prema crkvama treba da bude neutralna i nepristrasna, ali je to načelo ovim gestom poništeno.
- Da u Pančevu i okolnim selima ne žive samo pravoslavni (i samo Srbi), nego, eto, sticajem istorijskih i drugih okolnosti i mnogo pripadnika drugih hrišćanskih crkava, drugih konfesija i različitih etničkih zajednica, da među nama žive ateisti i agnostici (kao i oni koji su ravnodušni prema nacionalnom među svojim identitetima), te da je ovako pravoslavnocentričan kriterijum za izbog novog gradskog praznika ne samo duboko uvredljiv, nego i ozbiljno diskriminizatorski. Kao praznike treba obeležavati nesporne i opšteprihvaćene datume ili događaje (sticanje statusa slobodnog vojnog komuniteta, oslobođenje grada od fašizma…) a ne selektivno promovisati neke koji ističu samo srpsku istoriju, kao što je to slučaj sa trenutnim Danom grada, koji je inaugurisala ona umereno nacionalna deesesovska struktura na čelu sa pokojnom Borkom Kruškom početkom ovog veka i nakon tzv. demokratskiih promena…
- Da je religijska svest pravoslavnog pučanstva na toliko niskom nivou, da možemo da osnovano sumnjamo da će se gradska slava pretvoriti u još jednu paradu pijanstva i kiča, bezbroj puta do sada viđenu tokom poslednjih trideset godina, koliko traje neuspela tranzicija drugova/arica u (samoproglašene) dame i gospodu i komunista/kinja u (novokomponovane) vernike.
Ali, ko još ovde mari za činjenice?
Atmosfera sa komemorativnog skupa održanog u formi sednice Okupacionog tela, kojom je, zbog izostanka gradonačenika u pokušaju Saše Pavlova (u daljem tekstu GuP) predsedavao P. Živković (zbog beznačajnosti se neće više spominjati dalje u tekstu), a na kojem je kao glavna zvezda i promoter Velike Gospojine briljirao gradski većnik za kulturu i omladinu Nemanja Rotar (u daljem tekstu Mikin sestrić), dok su ostali članovi Okupacionog tela (osim poslovično odsutne doktorke Mirele, koja ima važnija specijalizatorska posla nego da se tu zamajava sa gradskim slavama), složno i Malovićevski poslušno dizali ruke, dokumentovana je u prilogu naprednjačkog propagandno-huškačkog elektronskog medija, u prethodnim decenijama u širokoj ovdašnjoj (ali i široko vanpančevačkoj) javnosti poznatog kao TV Pančevo.
Šta je vaskoliko gledateljstvo ovog uradka Radojičine TV postaje, dakle, moglo da zaključi?
- Da su GuP i Mikin sestrić obavili razgovor sa protojerejem stavroforom, umesto da su razgovarali sa protojerejem stavroforom tim i tim, jer ovako ispada da su obavili razgovor sa Protojerejem Stavroforom. Zašto prota-pregovarač nije imenovan, ni u Mikinog sestrića rečenici, ni u izveštaju medija bliskog okupacionim vlastima, ostaće nedokučivo, ali to svakako nisu (bezbednosni) razlozi zbog kojih GuP onomad, na svečanoj sednici Skupštine Grada povodom Dana Grada, nije spomenuo ime jednog velikog prijatelja našeg grada…
- Da je izvesni Luka Tešanović, momak koji medijske sadržaje emitovane na TV Mićinom propagandnom servisu potpisuje kao novinar, doslovno rekao: „Jedan od prepoznatljivih simbola grada je Hram uspenja Presvete Bogorodice, popularna crkva sa dva tornja”. Ajoj, pa zar je „kolegu” Tešanovića tako učio TV Mića, da crkve opisuje kao popularne? Ili je, možda, potpuno ispravno okarakterisao te objekte – možda su crkve kao rezultat opšteg uništavanja svega što dotakne naprednjačka ruka i usled opšte estradizacije Srpske pravoslavne crkve, zaista postale popularna mesta?
- Da je Mikin sestrić bio izuzetno neprecizan i konfuzan u izražavanju, što bi primetio svaki jezički forenzičar-početnik, a što je krajnje neobično za vrsnog poznavaoca našeg jezika i autora desetak istorijskih romana i zbirke filosofskih eseja, za, u dve reči, vrhunskog intelektualca, kakvim se on predstavlja u našem malom mistu. Svaki student prve godine jezika bi primetio da je Mikin sestrić, osim što je obavio razgovor, izostavio reči na to posle jednog „s obzirom”, dok bi konzervativni jezikoslovci ustvrdili da glagol trebati ne može da se pojavi u drugom licu množine. Šta bi tek rekao neki profajler o govoru njegovog tela i mimici?
- Da je Mikin sestrić govorio i o vrlo važnom „nacionalnom momentu” ovog duhovnog praznika, što i jeste najspornija od svih spornih dimenzija ove inicijative. Institucionalno insistirati na jednom i favorizovati jedne (koji god da su, a pogotovo ako su najveći, najbrojniji, naj-ovo i naj-ono) u javnom diskursu u Vojvodini, u bezbroj smislova predivno različitoj, više je nego opasno i neodgovorno, uostalom i vrlo nepristojno. Praviti podele po toj liniji ili svima koji nisu iz ciljne grupe WOS (White, Ortodox, Serbian, da parafraziramo) nametati zajedničke elemente identifikacije pokazuje da pančevačka vlast ne razume svoj grad i da ne prepoznaje stvarne kohezione sile koje jednu zajednicu jačaju stvarajući uslove da se svako oseća njenim (ravnopravnim) pripadnikom.
Ali kako očekivati od okupacione vlasti da radi u interesu svih građana, u javnom interesu i za opšte dobro? Jer da stvarno tako radi, ne bi bila okupaciona. Vlast (i „prateće ustanove”) koja zaista vodi računa o tananim osećanjima „svojih” građana, koja zaista podiže nivo kvaliteta života, koja se svakom građaninu obraća sa uvažavanjem i poštovanjem, koja ima svest da joj je zadatak da zadovoljava potrebe svih građana, koja shvata da postoji da bi im služila, a ne da bi se okoristila privilegijama, takva vlast ne stanuje u Gradskoj kući. Tamo samo stanuje strahovlada našeg druga Branka.