Ni više od šezdeset godina od kada je hemijska industrija potpuno promenila krajolik pančevačkog predgrađa Vojlovica, ali i način života Pančevaca, uključujući i pogoršanje zdravstvenog stanja stanovništva, mnogi parametri bezbednog življenja pored opasne, eksplozivne i prljave industrije nisu ni blizu da budu postignuti.
Pančevci žive u svojevrsnom ekološkom „bezvazdušnom prostoru”, ponekad bukvalno, kad je vazduh nepodnošljivo zagađen, a neprestano u smislu nepostojanja uputstava za ponašanje u slučajevima ozbiljnih akcidenata i informacija od kojih mogu da zavise desetine hiljada ljudskih života.
Na ekološkoj mapi Evrope Pančevo je decenijama bilo označeno kao crna kao zift tačka: na samo 4,5 kilometara od centra grada i na nekoliko desetina metara od prvih kuća u naselju Vojlovica počeli su novembra 1962. godine da zagađuju vazduh, zemlju, vodotokove i žive organizme Azotarini pogoni za proizvodnju veštačkih đubriva (NPK, KAN, urea). Krajem 1968. godine puštena je, dva kilometra dalje, u rad Rafinerija nafte, a od 1977. do 1981. godine još pet petrohemijskih fabrika, na prostoru između već postojećih postrojenja. Tako se na obodu Pančeva sakupila čitava organska i neorganska hemija, u količinama od 50 mililitara nekog katalizatora do nekoliko miliona tona sirove nafte godišnje. Naglo gomilanje petrohemijske industrije donelo je prirodi i društvu Pančeva promene grandioznih razmera, koje tek čekaju naučnike da ih istraže…
Najcrnja od svih nijansi crne počela je da bledi u proleće 1999. godine, kada je NATO polupao pogon za proizvodnju vinil-hlorid monomera i tako rasteretio životnu sredinu, eko-sisteme, lance ishrane i zdravlje radnika, ali i ostatka stanovništva, od prisustva hlora i žive, elemenata koji se koriste u ovoj vrsti proizvodnje plastike. Nakon kontroverznog korporativnog preuzimanja/prepuštanja većinskih 51 odsto vrednosti Naftne industrije Srbije u ruke ruskog Gaspromnjefta za sitninu od 400 miliona evra, februara 2009. godine, u modernizaciju pogona Rafinerije nafte je tokom poslednjih trinaest godina uloženo, iz komercijalnih kredita, oko 1,2 milijarde evra (u čitav NIS oko tri milijarde) i to: oko pola milijarde za tzv. blagi hidrokreking i hidroobradu, i za novo postrojenje za odsumporavanje (tzv. klaus), onda još oko 300 miliona evra za Duboku preradu (kolokvijalno koksara) i za ostale pojedinačne projekte (kao što je, recimo, rekonstrukcija rezervoara), oko 400 miliona evra.
Azotaru, najstariju u tom trojstvu Južne zone, kako Pančevci zovu ove fabrike, maja 2021. godine je, iz stečaja, za svega 650 miliona dinara kupio novosadski „Promist”, od ranije poznat vojvođanskoj javnosti po raznim „zanimljivim“ aktivnostima, i to na trećoj aukciji (pošto za prve dve, kada su početne cene iznosile 5,8 i 2,3 milijarde dinara, nije bilo zainteresovanih). I do tada praktično klinički mrtva – tehnološki prevaziđena, energetski neefikasna, ekološki neprihvatljiva, a uz to poslovno uništena prvom neuspešnom privatizacijom (konzorcijum litvanskih kompanija Arvi i Saniteks i beogradskog Univerzal holdinga), makazama cena gasa i gotovih proizvoda, prodajom đubriva po subvencionisanim cenama, spornom ulogom Srbijagasa kao vlasnika, sumnjama na ozbiljnu političku korupciju koje nikad nisu doživele sudski rasplet – ova fabrika veštačkih đubriva je, postala, zapravo, magacin gotovih proizvoda iz uvoza.
Hronični i strukturni problemi
Ove pojave s pozitivnim ekološkim posledicama, u smislu smanjenja aerozagađenja, ne znače da je Pančevo postalo vazdušna banja. Upravo obrnuto, uprkos subjektivnom utisku da je situacija manje loša, Godišnji izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji 2022. godine Agencije za zaštitu životne sredine eksplicitno saopštava da su „aglomeracije Pančevo, Smederevo, Kosjerić i Užice i gradovi Valjevo, Kraljevo, Pirot, Čačak i Subotica svrstani u treću kategoriju kvaliteta vazduha zbog prekomernog zagađenja suspendovanim česticama PM10 i PM2.5”. Do pojačanog zagađenja ovim česticama dolazi, kao i u drugim sredinama, i pogotovo u jesen i u zimu, u uslovima temperaturne inverzije, zbog združenog uticaja sagorevanja svega-što-može-da-gori u individualnim ložištima, izduvnih gasova iz vozila u saobraćaju i, najviše, ispusta iz prljave industrije. Do pouzdanog, zvaničnog podatka o količini gasova koji godišnje izlaze iz dimnjaka Južne zone nije moguće doći (pročitati okvir).
Gradska uprava diskriminiše medije
Do kojih razmera je stiglo izbegavanje komunikacije nadležnih gradskih službenika sa novinarima uverio se i saradnik redakcije VOICE-a, koji je 17. novembra, a potom i 27. novembra uputio molbu pi-arki Gradske uprave Bojani Kecić da mu zakaže sastanak sa Zdenkom Miljković, sekretarkom Sekretarijata za zaštitu životne sredine i ponudio termine tokom tri radna dana te nedelje. Kecić je SMS-om potvrdila da je poruku primila, ali na nju nije odgovorila. Zato izjava i stručni komentari sekretarke Miljković nedostaju u ovom tekstu…
Osim ovih hroničnih, celokupnu pančevačku ekološku sliku komplikuje čitav niz strukturnih problema, koji, naravno, imaju i svoju moralnu dimenziju. Pomenimo tek nekoliko, nasumično odabranih: U ovom gradu tokom više od 60 godina duge istorije trovanja NIKADA nije postojao toksikološki centar, niti je u Opštoj bolnici ikada radio jedan jedini toksikolog. Temeljna naučna istraživanja zdravstvenog stanja radnika u tim fabrikama i civilnog stanovništva nikada nisu sprovedena, osim što je dr Vladimir Stukalo u dva toma publikacije „Procena uticaja zagađenog vazduha na zdravlje stanovništva Pančeva”, iz 2001. i 2007. godine, prikupio „suve” podatke iz ambulanti u mesnim zajednicama i radnim organizacijama u periodu od 1965. do 2005. godine, ali ti podaci mogu da posluže samo kao osnova za dalja istraživanja. Nikada nije ustanovljena veza između izvora zagađenja i opstruktivnih plućnih bolesti, kancera, teratogenih i mutagenih malformacija, i letalnih ishoda, jer ko bi se naplaćao tolikih odšteta i polisa zdravstvenog osiguranja. Tačan broj umrlih od posledica profesionalnih oboljenja nikada nije utvrđen, nije čak sačinjen ni popis imena smrtno nastradalih na radnom mestu. Za žrtve, kao i inače, malo ko mari, ako ih se uopšte ko i seća.
Građani potpuno nezaštićeni od akcidenta
Naposletku, Pančevci su potpuno nezaštićeni od ozbiljnijih akcidenata koji mogu da ugroze zdravlje, bezbednost i životnu sredinu, i koji čak ne moraju da budu posledica ljudske greške u proizvodnom procesu ili terorističkog napada, nego, na primer, prirodne nepogode.
O tome svedoči čitav niz činjenica: Posle 16 sati pa do sutra ujutro dežurstvo u Centru za obaveštavanje i uzbunjivanje (telefon 1985) preuzima dežurni vatrogasac. Nijedan stanovnik grada i sela Starčeva, ne zna šta treba da radi u slučaju da izbije požar na nekoj koloni u Rafineriji, ili na peći u Etilenu ili ako eksplodira skladište u Azotari, kao što se desilo u Bejrutu, kada je detonirao amonijum-nitrat, koji je lagerovan i ovde. Koncept civilne zaštite je odavno napušten, a adekvatna zamena nije pronađena: drugim rečima, u vanrednim okolnostima svako je odgovoran za sebe, pa kako se ko snađe; ne postoji nikakav organizovan odgovor na izazov koji može odneti nebrojeno ljudskih života.
Osim toga, ne funkcioniše ni sistem pravovremenog informisanja javnosti o kriznim događajima: Kada je 12. januara ove godine u 22.32 iz cisterne parkirane na placu preduzeća „Saga“ nadomak Azotare počeo da curi amonijak, policijske patrole su pravovremeno reagovale, onemogućile pristup lokaciji i evakuisale nekoliko desetina građana, među kojima je petnaestoro zatražilo pomoć lekara, ali se tokom noći i jutra nije oglasila NIJEDNA nadležna služba da saopšti šta se dogodilo, da li postoji opasnost za veći broj ljudi, da li je situacija pod kontrolom… Nije se pojavilo neko od odgovornih lica da smiri Pančevce, predupredi paniku i objasni da nema potrebe da napuštaju domove ili da ih, obrnuto, opet bez histerije, organizovano izmesti iz ugrožene zone. Nije se oglasila nijedna služba (Gradska uprava, Gradsko veće, Sekretarijat za životnu sredinu, Komunalna milicija, Vatrogasno-spasilačka jedinica, Policijska uprava, BIA, dežurni u garnizonu, dežurni u tužilaštvima, republički, pokrajinski i gradski inspektori, Opšta bolnica, fabrike, sama „Saga“…), pa je nekoliko gradskih sajtova sporadično objavljivalo informacije do kojih je posredno dolazilo, iz svojih i nezvaničnih izvora.
Sutradan ujutro, posle punih 11 sati gradonačelnik Aleksandar Stevanović se konačno obratio medijima, a dežurna zamenica OJT Pančevo, nakon obavljenog uviđaja i utvrđivanja svih relevantnih činjenica vezanih za kritični događaj naložila policiji da privede vlasnika i odgovorno lice firme „Saga“ S. K. (1989) i vozača cisterne N. B. (1986), da im se odredi zadržavanje u trajanju od 48 časova, i da uz krivičnu prijavu budu saslušani u svojstvu osumnjičenih, zbog sumnje da su počinili krivična dela izazivanje opšte opasnosti (član 278 Krivičnog zakonika) i oštećenje životne sredine. To je ujedno bila i poslednja zvanična informacija o celom slučaju, sve do upita redakcije VOICE-a o epilogu ovih događaja, na šta je v. f. Glavnog javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu Mirjana Milićević odgovorila da je „u toku postupak dokaznih radnji protiv osumnjičenih S. K. i N. B., u okviru kog postupka se utvrđuju sve činjenice relevantne za ovu krivičnopravnu stvar”. Tužilaštvo, dakle, skoro 11 meseci posle nemilog događaja još uvek prikuplja dokaze i utvrđuje činjenice…
Buka i baklja
Ista je stvar i sa (ne)informisanjem o „redovnim” i „rutinskim” događajima, koji pokazuju domete ignorantskog odnosa prema građanima. Posle poslednjeg obavljenog remonta, startovanje Petrohemijinog Etilena je počelo u petak, 3. novembra nešto pre 22 sata, a pogon je ušao u standardizovanu proizvodnju tek u nedelju, 5. novembra posle 17 časova. Tokom celog perioda uhodavanja proizvodnje plamtela je baklja, a čitav proces pratila je i jaka buka.
Minimum uvažavanja i obzira prema građanima podrazumeva da se ovakvi događaji najave, ali to u Pančevu nije praksa, ništa se ne podrazumeva, ništa se ne najavljuje. A i zašto bi kada se vikend-noćno pokretanje Etilena toliko puta ponovilo, da „svi znaju” šta se dešava, pa zašto bismo ikoga dodatno obaveštavali, kao da rezonuju petrohemičari. Od 4. do 7. decembra trajao je poremećaj kompresora, koji je pančevačke noći ponovo obojio u narandžasto…
Nepoznanice u budućnosti
Ekološku budućnost Pančeva čeka još mnogo nepoznanica, koje imaju, naravno, i svoju političku ravan: nakon ruske agresije na Ukrajinu, zbog sankcija koje je kolektivni Zapad nametnuo zvaničnoj Moskvi, otežano je snabdevanje rezervnim delovima za remont Rafinerijinih postrojenja, planiran za mart i april sledeće godine, a tehnologija je zapadna, uglavnom francuska i američka. U planu je rekonstrukcija i osavremenjivanje pogona Fluidni katalitički kreking, ali tačan datum još nije objavljen. Otpadne vode i dalje zagađuju Dunav, premali je kapacitet API separatora.
Petrohemija je, dokapitalizacijom u iznosu od 150 miliona evra, juna ove godine postala kompanija u 90-odstotnom vlasništvu NIS-a, ostatak je zadržala Republika Srbija. Modernizacija je teško izvodljiva dokle god bude trajala ruska agresija na Ukrajinu, mada se već najavljuje izgradnja pogona za proizvodnju polipropilena kapaciteta najmanje 140.000 tona godišnje. Azotara trenutno ne ostavlja neposredni ekološki otisak.
Sa svoje strane, Gradska uprava je, osim retkih činovnika, potpuno nezainteresovana da reši bilo koji ekološki problem. Urbana ekologija, recimo, pojam je nepoznat gradskim upraviteljima, a više od tri stotine stambenih zgrada je podignuto tokom poslednjih pet godina u svim delovima grada. Gradske inspekcije ne mogu da izađu na kraj sa sasvim rešivim mini problemima, kakve, na primer, prave sakupljači sekundarnih sirovina kada pale kablove da bi sagoreli izolaciju (vidi video) i došli do bakra, a kamoli da reše neki ozbiljniji. Pančevci kao i inače, reaguju tiho i sporadično, od slučaja do slučaja, organizovani otpor ne postoji, kao ni ekološka grupa, ni aktivistička, ni ekspertska. Mirno im je, i ravno, dno mora Panonskog.
Tekst je napisan za VOICE – Vojvođanski istraživačko-analitički centar