Borba za bolje sutra počinje menjanjem životnih navika danas. Pokazalo se da je to veoma dug i spor proces, ponekad i nemoguć. S tim u vezi, Ana Svilar, master inženjer zaštite životne sredine, odlučila je da dobre navike stvara. Naša deca poseduju taj potencijal koji će promeniti svet i baš zbog toga, nastala je „Avantura Zelembaća” – edukativna radionica iz oblasti biologije, ekologije i zaštite životne sredine namenjena deci predškolskog i školskog uzrasta. Cilj ove avanture je predstavljanje njihove uloge u životnoj sredini. Ovaj tip edukacije omogućava deci da kroz igru uoče značaj očuvanja životne sredine.
PANČEVO SI TI: Kako je počela „Avantura Zelembaća”?
ANA SVILAR: Ideja je nastala tako što sam pre dve godine održala predavanje povodom Dana planete Zemlje u vrtiću svog sina, a s obzirom na to da nisam imala koncept i da sam neočekivano nastupila pred svim mališanima tog vrtića, morala sam da improvizujem. Bila sam superheroj Zelembać. Počela je priča o tome kako Zelembać svojim supermoćima štiti životnu sredinu. Njima je to bilo izuzetno interesantno i svi su želeli da budu zeleni heroji. Nakon toga, bila sam na Radmilovcu, gde već postoje ture koje se nude turističkim agencijama kao ekskurzije u kojima sam jedne godine učestvovala isto kao Zelembać. Deca iz gradskih sredina često nemaju dodira sa prirodom i za njih je ovaj vide interakcije i istraživanja bio vrlo primamljiv. Tako smo kolege sa biološkog i poljoprivrednog fakulteta i ja, kao studenti entuzijasti, ove godine prvi put aplicirali sa projektom „Avantura Zelembaća” za sredstva i to smo i dobili od Erste banke. Na taj način smo ovaj koncept edukacije primenili na Radmilovcu, Oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta u Centru za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju „Mali Dunav”.
Ogledno dobro na Radmilovcu – „Mali Dunav”
PST: Kako izgleda jedna radionica na Radmilovcu?
SVILAR: Mi imamo nekoliko oblasti po kojima radimo, trudimo se da obuhvatimo sve i da prilagodimo njihovom uzrastu, nešto što je njima blisko i šta oni mogu da razumeju. Pre svega, akcenat je na zagađenju, počevši od posledica otopljavanja, stvaranja gasova sa efektom staklene bašte, zatim pričamo o ozonskom omotaču, koje su nuspojave, kako i zašto se zemlja zagreva, kako raste nivo vode, sve se to plastično objasni. Posle toga prelazimo na staništa, na čitav biodiverzitet, koja je izuzetno zapostavljena grana ekološke nauke. Govorimo o ugroženim vrstama i uzrocima zašto su neke neke vrste i staništa ugroženi. Koliko god mi bili ekološki osvešćeni, svakako nećemo moći da sprečimo izumiranje pojedinih vrsta, jer je to evolucija, ali je poenta da mi ne naškodimo tom toku evolucije. Pričamo o tome kako ljudi mogu da utiču na očuvanje životnih staništa, kako tehnologije utiču na životnu sredinu i kroz to provlačimo priču o reciklaži. Na kraju, kao zaključak dajemo odgovor šta je nauka, zašto je bitno da istražujemo i da pravimo nova zelena rešenja. Kroz ta rešenja obuhvatamo i nove zelene energije. Oni kroz priču sami povezuju činjenice na koji način, na primer, fosilna goriva štete životu na Zemlji. Onda se pitaju na koji način da spreče upotrebu tih istih energenata. Na kraju dolaze do zaključka – korišćenjem obnovljivih izvora energije – sunca, vetra, vode. Deca imaju neverovatne ideje – ukoliko bih imala neodređenu količinu novca, iskoristila bih ga za proučavanje zelene filozofije sa decom. Oni vrlo pragmatično razmišljaju, njih ne sputava razmišljanje o sredstvima, kadru… Njima je jedino važan cilj – poboljšanje života na planeti. Umesto da i mi tako, kao oni, usko gledamo – da imamo problem koji je potrebno rešiti i da se fokusiramo na taj cilj, dok ćemo sve ostalo usputno, mi se zaustavimo negde kod ekonomske krize.
PST: Koliko su omladinci prethodno upoznati sa pojmom životna sredina i samim njenim očuvanjem, imaju li naviku da brinu o životnoj sredini?
SVILAR: Starije generacije imaju određene navike koje se teško menjaju, još uvek učimo da u prodavnicu idemo sa cegerom u džepu. Sa decom je drugačije, oni vrlo brzo i lako prave konstrukcije života i kako bi sve trebalo da izgleda. Zato je vrlo važno da oni sada, kada sazrevaju, formiraju ekološke navike i da kao zeleni heroji vide svoju ulogu i zadatak u očuvanju prirode i životne sredine. Kada radimo sa njima, gledamo da probudimo kolektivnu odgovornost, da shvate da su oni zajednica i da, ako jedan u tom lancu pogreši, svi snose posledice. Druga stvar, društvo treba da ih prepozna kao ciljnu grupu koja treba da promeni smer, to je jedini način da na globalnom nivou dođe do boljih rezultata. Danas vapimo za generacijom koja će nešto da promeni, a ključ usmerenja ka rešavanju problema zagađenja je pojedinac. To je ono što svi znamo, čega smo svesni. Pogotovo mi koji se bavimo istraživanjima, mi uvek imamo brojeve ispred sebe, koji tačno pokazuju kako treba delati, ali se sve svodi na izuzetno mali učinak pojedinca, i to ne samo kod nas, već kod svih stanovnika planete.
Zeleni heroji zajedno!
PST: S obzirom na to da priča o ekologiji nije primarna tema u školama, na koji način bi to moglo da se promeni? Da li je moguće održavanje obaveznih radionica jednom godišnje?
SVILAR: Sve što se tiče ekologije kod nas se svodi na prezentaciju nastavnika u školi. Pitanje je koliko učitelji i nastavnici znaju. Oni, nažalost, nisu obučeni i ta tema je uglavnom nepristupačna učenicima. Sve se svodi na entuzijazam pojedinca – nastavnika, učitelja, roditelja. To je veliki problem, zato bi održivi razvoj, kao izborni predmet u osnovnim školama bio vrlo koristan, jer je ideja da se sva proizvodnja i delatnost čoveka usmeri na održivost, a između ostalog i na zelenu ekologiju. Održivi razvoj predstavlja vrlo logičan stav ka ostvarenju cilja, edukaciji učenika i važnosti očuvanja prirode. Na ovom uzrastu vrlo lako može da se razgovara sa učenicima o ovom problemu, mi imamo polazište, građansko pravo nekim delom zadire u održivi razvoj, potrebno je samo malo obučiti nastavnike, nekim obaveznim kursem, i nakon toga bi se brzo došlo do rezultata. Bilo bi idealno kada bi radionice postale praksa, potrebno je da neko vidi značaj, da postane norma koju će stručnjaci koji se bave ovom temom sprovesti u delo, kako bismo sutra imali mlade koji se bavi raznim poslovima, a koji imaju drugačije navike, različite načine na koje rešavaju ekološke probleme. Moramo da razumemo da svaka čovekova aktivnost ima uticaj na prirodu i životnu sredinu. Tek tada možemo da se nadamo da će neko da se zapita o potrošnji fosilnih goriva, o njihovoj štetnosti i o uticaju koji imaju na okolinu, a to je samo jedan od primera. Takođe, planiramo da ove zime napišemo program za učitelje. Nakon toga, mi možemo da dobijemo licencu od Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koji će to ponuditi svojim učiteljima koje bi, zarad bodova, dolazili na naše seminare, iako bi to opet bilo na dobrovoljnoj bazi. Ukoliko bi to bilo obavezno, imali bismo obučen kadar koji bi radio sa decom i od malih nogu formirao ekološke navike. Volela bih da postoje sredstva usmerena na edukaciju dece, da se otvori konkurs i da sve bude u cilju stvaranja odgovornosti kod dece. Ne kažem, postoje razni korisni programi, kao što je „Aqua viva” stvorila model, ali je baš retko da neko zastupa nešto zeleno.
PST: Nakon završene sezone, kakvi su Vaši utisci? Da li će novi zeleni mehanizmi spasti budućnost?
SVILAR: Znate kako, svi ekolozi polaze od jednog stanovišta, a to je da ova planeta nije naša, već da ona pripada nekoj deci u budućnosti, a mi ne radimo dovoljno na globalnom nivou makar da zaustavimo ovaj tempo. Izuzetno je teško govoriti generalno o rezultatima, jer istraživanja pokazuju da mi nemamo puno vremena, a stvari se izuzetno sporo menjaju. Međutim, ukoliko stvorimo „kritičnu masu fantastičnih ljudi”, novu vrstu odgovornosti i svesti kod mladih Zelembaća, mi stvarno imamo veliku šansu. Edukacija je ključ i deca vrlo lako rezonuju i prave rešenja. Ove godine smo u okviru projekta Erste banke pod nazivom „Super ste” omogućili 300 besplatnih radionica pančevačkim predškolcima i time smo okrenuli decu ka prirodi, praktično su videli koja je njihova uloga i na koji način oni učestvuju u očuvanju prirode. Pored njih, podršku su nam pružili: „Domaće kiflice” i „Lala ulje”. Vidim da to ima veliki potencijal i čvrsto verujem, ako budemo uporni, da ćemo za koju godinu imati još bolje rezultate. Potrebno je raditi na ovome, dugo idemo linijom manjeg otpora, ali se iskreno nadam da ćemo zelenom filozofijom postići rezultate koji će biti vidljivi i koji će buduće generacije koristiti kao primer u ovoj borbi sa vetrenjačama.
Filozofiraj(mo) zeleno!
PST: Kakvi su planovi za narednu sezonu?
SVILAR: Mi smo vrlo optimistični u vezi sa narednom sezonom, napisali smo nekoliko projekata kako bismo omogućili što više radionica za pančevačke predškolce koji su nam ciljna grupa. Nova sezona počinje sredinom aprila, najbolje bi bilo da se desi da nađemo toliko sponozora koji bi nam omogućili dovoljno sredstava da obuhvatimo sve predškolce, to bi, recimo, bio cilj – da svake godine sva deca na teritoriji Pančeva koja kreću u prvi razred prođu kroz besplatnu radionicu. S druge strane, ovo treba da se proširi na što više gradova u Srbiji, isto tako ne treba da budemo vezani za prostor na Radmilovcu jer „Avantura Zelembaća” mora da bude primenljiva u školi, na ulici, svuda. Ovaj pokret zelenih lidera, kako mi to danas zovemo, mora da bude dostupan svuda. No, za to je potrebna podrška sponzora i upravo zbog toga nam je potrebna vidljivost. Mi imamo cilj i, dokle kod imamo finasijsku podršku, radićemo kako bismo ostvarili ono što smo zamisili da postignemo avanturom – odgovorno ponašanje prema životnoj sredini. Moram da napomenem da će „Avantura Zelembaća” učestvovati na Festivalu nauke ove godine pod sloganom „Zemlja budućnosti” sa ciljem da ponudimo ekološka rešenja za generacije pred nama. Svi zainteresovani, mogu nas naći na Beogradskom sajmu od 29. novembra do 2. decembra, u toku trajanja Festivala.
Malih zelenih lider će biti sve više iz godine u godinu, ali, šta mi možemo da uradimo da sačuvamo parče Zemlje na kojem živimo?