(Od naše stalne dopisnice iz Beograda)
U nedelju, 20. maja u 20 sati ispred bioskopa „Voždovac” biće prikazan film Radivoja Andrića „Kad porastem biću Kengur”, u organizaciji incijative „Premotavanje: Voždovac.”
Nakon privatizacije oronula zgrada bioskopa „Voždovac” je već godinama zapuštena i služi tek kao podsetnik da su Voždovčani nekada imali biskopsku salu. Inicijativa mladih „Premotavanje: Voždovac” se okupila da bi pokrenula pitanje napuštenih javnih kulturnih prostora među kojima je i ova zgrada, koja se nalazi u opštini koja broji preko 160.000 stanovnika, a nema nijedan prostor namenjen kulturi.
Kako naglašava jedna od članica incijative, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti Pančevka Jovana Jankov cilj je da se medijskom kampanjom i različitim događajima da do znanja da je ovakav prostor potreban i neophodan. Po njenim rečima ideja je pokrenuta kao projekat na fakultetu iz više razloga: „Okupili smo se najpre oko ideje da postoje napušteni prostori koji propadaju. Jedan od njih je bioskop „Voždovac”, koji već 20 godina ne radi, jer je privatizovan, a sa druge strane u opštini ne postoji mesto koje nudi kulturni sadržaj, već mladi moraju da idu do centra i da troše veće količine novca u Sinepleksu i na sličnim mestima”.
Šefica UNESCO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu prof. dr Milena Dragićević Šešić podseća na važnost biskopa i dodaje: „Bioskop je mnogo više od same ustanove kulture. On je mesto sećanja u kojem je kreiran identitet jedne zajednice. Ključno za kulturnu politiku svakog grada jeste da vrati bioskop tamo gde je on bio, tamo gde će značenje koje ima i sećanja koja žive u tom kraju da oživljava i samim tim počne da privlači druge generacije kroz jedan intergeneracijski dijalog i da pomogne stvaranju kulture kvarta. Bez kulture kvarta nema ni kulture grada, a bez kulture grada nema ni nacionalne kulture”.
Objekti koji su žrtve neuspelih privatizacija nas i dalje podsećaju da odgovornost za to lebdi u vazduhu. Još jedna od inicijativa mladih je dokaz neophodnosti da javni prostori postanu zaista javni i da motivacija za kreiranjem i bogaćenjem kulturnim sadržajem postoji, ali joj treba dati prostora da se ostvari.