Kaže mi: Ne oslanjaj se na mene, ne čekaj me dugo,
dok glancaš cipele za nova putovanja,
s kojih ćeš se vraćati, s ponekim magnetom
za frižider zajedničkog srca.
Ne nadaj mi se! – i što te kasniji sati sustižu
to je manje tla pod našim nogama, kao da ubrzano
potapamo iznova izgubljenu Atlantidu, ili drugi
relikt ljudske mašte.
Sve je više kafenih taloga u nerastumačenim željama,
Odbrojavam ih, sada sa sasvim dovoljne razdaljine.
Rado bih zavirila u njega, kao u samo blato budućnosti:
U tvoj talog, dok ispijaš srce, a ispiraš misao,
novih, uredno složenih stranica poželjnih belina.
U milimetrima, na kartonskom metru, ubrzano narastaju
novi podeoci i prekratke crte sve dužih dana,
dok i dani ne postanu svedeni na senku.
I ne piši više, jer u skorije vreme neću doći –
ispod one senke na pola puta, jedne tihe kuće, pred ponoć.
Sada se tamo talože samo sutrašnji smetovi,
A sasvim sam nespremna za predstojeću zimu,
kao da sam zatečena na pogrešnom mestu,
iako to više ni u jedno čekanje neće stati.
Mašeš ponekad razglednicama, samo nekome ko čeka.
Uhvaćen osmeh, prema stalno zatvorenim prozorima,
pojedenih zamenom prisustva.
Sada si na pogrešnom mestu, u sebi.
Ne čekaj me više uopšte, mada ću ti možda jedanput
ponovo doći, tačno na pola puta između dva iskidana
pogleda! I osmehni se ponekad tišini, dok ćutimo
na suncu, u luksuzu onih što obitavaju u praznini;
A u džepu, stežem malu olovku, patrljak, oštrim pa tupim,
neartikulisanim prstima, kao da se oslanjam na budući štap
kojim ću tebe, pred sobom, razgrtati:
čas lišće,
čas sneg,
čas izmaglicu
dalekih obala.
(„Plaža Nesanica”, Kulturni centar Novog Sada, 2016)