Večiti sam dečak.
I dalje ljude u srednjim godinama u sebi nazivam odraslima.
Kada prođem kraj igrališta, osećam se kažnjeno
jer ne mogu samo da se igram.
U gomili mi je teško da dišem jer nisam dovoljno visok.
A opet, oduvek brinem.
Pitam se hoću li leći sit i u toplom.
I dok gledam u tavanicu, pitam koliko sam zaista star.
Pa se najbolje služim jezikom.
Iako znam da su reči samo kompromis koji ljudi prave
između instinkta za preživljavanjem i želje za slobodom.
Samo tako uspevam da ubedim druge kako je sve u redu.
A nije.
Haos je u mojoj glavi.
Toliko toga ne mogu da shvatim
jer mi sve što nema logike izmiče.
Osim kada dobijem slobodan dan.
Odem do igrališta i bez nepotrebnog predstavljanja
počnem da se igram sa svima.
Ni rastanak mi teško ne pada jer niko nikome ništa ne kaže.
E, tad pustim svoj smeh iz zatvora brbljivih usta i
svet mi opet deluje kao da je u ravnoteži.
Dugo to već nisam uradio.
Slobode je sve manje kako vreme teče.
A reči sve više i više.
Uputstva, naredbe, saveti.
Obećanja.
Truju vazduh oko mene.
Pobegnem od njih nekada.
Zamislim da sam u pećini koja nikada nije čula ljudsku reč.
Gde je vazduh čist od odjeka.
Ali to ne traje dugo.
Pre ili kasnije, neko me pozove nazad.
U reč ili dve.
Jer mu nešto od mene treba.
Nekada, neko me i pohvali.
Kaže mi da sam drugačiji od drugih.
Da sam rano odrastao.
Kao da je to dobra stvar.
Ne možeš biti dobar drugima, ako ti nisi srećan.
Njih ionako briga za tebe.
Važan si im koliko si im dobar.
Pitam se nekada, koliko to tačno paradoksa pokreće svet.
Dok ležim u krevetu i trudim se da ne zaspim kako bih zadržao što duže
jedinu slobodu koja mi je ostala.
Dok gledam svoje mršavo telo i pitam se, pripada li starcu ili detetu.