Ovih dana je na društvenim mrežama osvanula peticija koju je na inicijativu jednog učenika (i dalje se ne zna ko je ta osoba) potpisalo više od 45.000 učenika, s zahtevom da se radna nedelja u školama sa pet dana skrati na četiri.
Brojni su razlozi zbog kojih su đaci pokrenuli ovakav vid „poziva u pomoć”, akciju kojom su želeli da skrenu pažnju na svoje probleme, ali i odlučnost da ih neko čuje u ovom gluvom društvu.
Svemu se ovome, naravno, pridružuju i roditelji, kao i prosvetni radnici, svako sa svojim stavovima i gledištima o aktuelnoj problematici.
Iz perspektive učenika, najveći problem predstavlja to što previše vremena provode u školi, što nemaju prostora za sebe i neke svoje hobije i zanimacije, što su preopterećeni gradivom koje moraju temeljno da nauče i da kod kuće uče za odgovaranje, za pismene provere i zadatke, a poneki i za prezentacije, pa tako nisu u mogućnosti da se više posvete svojoj porodici ili prijateljima, ali i sportu, plesu, ili učenju jezika, na primer. Neki učenici nemaju vremena da više rade na sebi i svom talentu, niti mogu do kraja sprovesti sve ono što škola od njih zahteva. Iz tih razloga smatraju da bi im taj dan doneo malo više vremena za sebe, za one aktivnosti bez obaveza, iz zadovoljstva.
Što se roditelja tiče, tu su podeljena mišljenja: dok neki od njih smatraju da deca vremenski dugo ostaju u školama (ako je dvosmenski rad, na primer, ponekad dolaze i po noći iz škole), nemaju kada da se druže, izlaze sa drugarima i provode vreme uz sestre i braću, drugi, opet, smatraju da ne treba skraćivati radnu nedelju u školi jer im je ona potrebna radi socijalizacije. Neki, pak, vide u ovoj ideji samo izgovor da deca što manje uče, jer kako kažu, i taj slobodan dan bi provodili za računarom ili telefonom.
Ništa manje nisu izneli svoje stavove ni profesori, pedagozi i ostala stručna lica, koja smatraju da je gradivo preobimno, da se mnogo uči i da su deca ionako preopretećena, pa bi skraćivanjem radne nedelje još više bili izloženi pritisku da sada u kraćem roku savladaju svo predviđeno gradivo, koje nastavnici moraju da im predaju. S druge strane, neki smatraju da bi možda optimalno bilo da se pojedini predmeti više ne uče i da se na taj način ne skraćuje radna nedelja, već da bi bio manji broj časova.
Ni Ministarstvo prosvete nije ostalo „gluvo” na ovaj apel tinejdžera da im se pruži malo više slobode, pa tako gospođa ministarka smatra da je svakako predviđena (opet) reforma školstva do 2030. godine i da se tim promenama podrazumeva da bi fond časova bio manji, kao i da bi učenici učili kroz igru, da bi zapravo na ovakav način sticali znanje.
Bilo kako bilo, u moru raznih predloga kako i da li izaći u susret deci, da li je to nerealna ideja ili možda ima smisla, nije nebitno da napomenemo da je najavljeni štrajk* prosvetnih radnika takođe važna stavka, jer ako se već predlaže da se učenicima „ispunjavaju želje” moglo bi malo i nama, prosvetarima da se skrate muke sa administracijom na koju smo osuđeni sada već intenzivno i nedvosmisleno; pa kad deca pišu peticije, nek’ i nama jednu „skroje”, možda će ministarka isto tako da se i s našim problemom pozabavi, pošto do sada to nije činila, jer je nismo uopšte zanimali. Do tada, neće biti ni manje administracije, ni škole u četiri dana nedeljno. Sve što nam ostaje, nama prosvetnim radnicima i deci, jeste da se držimo jedni drugih i u tom iščekivanju navijamo jedni za druge u daljoj borbi s vetrenjačama od Ministarstva i Vlade.
*Kada je ovaj tekst pisan i dalje su predstavnici Sindikata bili u pregovorima sa ministarstvom i Vladom Republike Srbije.