Odlučila sam da pišem o funkcionalnoj pismenosti posmatrajući Skupštinu Republike Srbije koja je ovih dana aktuelna po više pitanja, o čemu mi nije namera da govorim, dovoljno je da je bila okidač svega onoga što smatram nekulturom, prostaklukom, neprosvećenošću i bahatošću, a pre svega nedostatkom morala i odgovornosti prema ljudima koji to gledaju i prate.
Kakve veze imaju Skupština i funkcionalna pismenost jedno s drugim, možda će se neko zapitati? Pa, ako pođemo od definicije da funkcionalna pismenost predstavlja skup znanja, umeća i veština koje su pojedincu neophodne da funkcioniše u savremenom svetu, privatnom životu ili nekakvoj određenoj, specifičnoj situaciji, onda možete da razumete da toga u Skuštini ovih dana nije bilo. Sve što su naučili o lepom ponašanju, nisu znali da primene, sve što su naučili o pravu i pravnom sistemu, nisu znali da iskoriste na pravi način tako što bi o tome razgovarali, već su se sveli na primate, paramecijume i jednoćelijske kreature koje demonstriraju nekulturu, nemar i prozaičnost. Nit’ je ko znao da upravlja svojim ponašanjem, nit’ je ko govorio o predloženim temama, nit’ koga briga kakve ko veštine poseduje da na adekvatan način odgovori teškim izazovima pred kojima se našla naša država.
Ali ja neću pričati o sramoti u Skupštini, ona je samo bila šlagvort za ono što godinama, rekla bih decenijama postoji i u prosveti, a to je nesposobnost i nemogućnost da našu decu funkcionalno opismenimo. I ona su, kao i poslanici, lišena adekvatne primene znanja u datoj situaciji, najvažnijih veština koje su neophodne da bi prevazišli određenu prepreku, kao i umeća da sve na kraju urade u svoju, ali i u društvenu korist.
Po mom skromnom mišljenju, nakon dvadeset godina rada u prosveti, ovo je najslabija tačka prosvetnog sistema i njom se gospoda koja nam kreiraju sistem ponajmanje bave. Na razvoju funkcionalne pismenosti ili funkcionalnog znanja se sa našom decom vrlo malo radi. Primarna greška leži u prvom ciklusu obrazovanja, gde se odvajkada predaje uz tablu, kredu i sunđer, a u novije doba malo i uz pametne table, bele table i flomastere, a kasnije samo nastavlja u drugom ciklusu, pa i u srednjoj školi. U tom tehničkom smislu smo doživeli kakav-takav procvat, ne može se sporiti, ali to ne znači da smo u načinu predavanja, tačnije metodologiji, otišli daleko, naprotiv, i danas će se pisati i prepisivati kao u Resavskoj školi, a tome smo mislili da je kraj odavno došao.
Zašto je ovo važna tema za školski sistem, o kojoj bi trebalo mnogo, čak i najviše da se porazmisli i na njoj radi?
Par slučajeva u školi su me naveli na razmišljanje – gde se sakrila funkcionalna pismenost i ko je odgovoran za to što je nema? Kad jedanaestogodišnjem detetu (peti razred osnovne škole) postavite usmeno pitanje da oduzme jedan broj od drugog i dobijete odgovor da ono „mora da potpiše broj ispod broja, jer mu je tako lakše, usmeno to ne zna”, onda shvatite da ste u velikom problemu, ne samo dete, već i vi. Kako smatramo da je dete naučilo oduzimanje kada to što je učilo ne ume da primeni u realnom vremenu? Upali li se crvena lampica tom učitelju, nastavniku ili profesoru da vidi da nešto tu nije u radu? Kako da reagujete kada na pitanja da li izrazi „Ja čitam knjigu” i „Čitam knjigu” znače isto, i „Zašto u francuskom jeziku morate da koristite subjekat u rečenici, a u našem divnom jeziku to ne morate?”, a onda na prvo pitanje dobijate odgovor „NE, nije isto” i to astronomskom brzinom, a na drugo imate samo teskobno i neprijatno ćutanje? Kako smo uspeli da potrošimo toliko krede i flomastera i pametnih tabli, a da decu nismo naučili da MISLE, da RAZMIŠLJAJU, da problem sagledaju iz više uglova, da promišljaju o pitanju, da ga postave u određenu situaciju, pa da nam ponosno daju tačne odgovore? Zašto ne vide da u našem jeziku subjekat ne igra tako veliku ulogu, već se preporučuje da se zbog lepšeg stilskog izražavanja izostavlja (potvrdila koleginica, profesor srpskog jezika) – jer prosto je! – mi imamo lične nastavke koji nam dopuštaju da se subjekat izostavi, zato je srpski fleksibilniji, poetičniji i pragmatičniji od, recimo, francuskog koji taj isti subjekat mora da koristi, jer u govoru ne pravi razliku među vršiocima radnje ako se izostavi imenovanje onoga ko tu radnju vrši (oblici se isto izgovaraju, pa ne znate ko vrši radnju, ako nema subjekta). Potrebno je, dakle, da naši đaci dođu do odgovora tako što bi uvideli značaj ličnih nastavaka u našem jeziku i da se stoga može izostaviti subjekat, a na drugoj strani, da se uvidi na osnovu izgovora u stranom jeziku, zašto je taj isti subjekat obavezan. Potrebno je, dakle, promisliti, uočiti, pokrenuti vijuge, povezati, praviti paralelu s drugim jezicima, uočavati sličnosti ili razlike, koristiti znanje iz drugih jezika, i to sve onda upotrebiti kako bi stigli do željenog, ali i tačnog odgovora! Na osnovu ovih primera iz ličnog iskustva i iskustva mojih kolega sa učenicima, naša deca ovo ne znaju da urade, primene u realnoj situaciji i konačno daju odgovor.
Dakle, znanje bez promišljanja nije funkcionalna pismenost, već nešto što je kratkotrajno prihvaćena i reprodukovana infomacija, koja čak nije ni tačna. Kako objasniti i detetu i roditelju i celoj zemlji (jer smo funkcionalno nepismeni, treba to javno reći, to pokazuju i PISA testovi), da je važno da deca pamte dugoročno, da ono što uče treba da primene, bez sveske i papira, bez došaptavanja, raznih digitrona, telefona i slično? I na kraju krajeva, kako promeniti svest i sistem učenja kod dece kako se ovakve stvari ne bi događale?
Možda je odgovor na ovo pitanje jednostavan: počnimo od nas profesora, učitelja i nastavnika. Ispravimo sebe, poboljšajmo sebe, korigujmo se! Usmeravajmo našu decu kao što korito reke usmerava njen tok, kao što učenje vožnje bicikla zahteva da vas roditelj samo malo pridrži, usmeri vašu vožnju, a ne da vozi umesto vas, kao što majka pokaže malom detetu kako da drži kašičicu, umesto da ga neprekidno hrani? Mi treba da budemo samo vodilje, oni koji usmeravaju, inicijatori, idejni pokretači, a ne treba da budemo mašine znanja ili roboti koji mehanički pišu po tabli, a sa one druge strane, dečije sive ćelije trebaju biti tragači za znanjem i tačnim odgovorima. Ne dopustimo im da se ulenje, da od nas očekuju da sve „izdeklamujemo”, ispišemo i kažemo: „Naučite, pitaću!” Postavimo ih u životnu situaciju, naterajmo ih da zamisle da su u prodavnici, da oduzimaju cenu na računu od onog novca koji imaju u novčaniku, smestimo ih u sam centar događanja, da se snalaze na licu mesta, da ono što smo im pokazali, učili ih, primene bez straha od greške. Nisu nama potrebni „potpisivači brojeva jednog ispod drugog”, nama su potrebni oni koji će pretvoriti beleške u rešenje situacije, u snalaženje u prostoru, u dobro i predano i tačno obavljanje posla kojim će se baviti kada porastu.
I na kraju, ne dozvolimo da budemo mašine koje „štancuju” znanje, već nežna i blaga ruka koja će pridržati i usmeriti dete ka pravom i tačnom odgovoru, gde ćemo ih navesti da do tog odgovora samostalno dođu. Odavno u sopstvenoj praksi ne ispitujem decu kada treba da ih ocenim, već ih zamolim da se zamisle da su u gradu svetlosti, ili bilo gde drugo na planeti, da pitaju za Ajfelov toranj, da traže restoran gde služe dobre salate, da pitaju kako da stignu do čuvenog Luvra, da u menjačnici promene novac, dok im par nedelja pre toga ne kažem kako da pitaju, kao da pronađu i kako da uživaju! I onda kad stigne taj trenutak za to zlokobno „ispitivanje” koje im ne saopštavam da je stiglo (jer mnogo opuštenije pokazuju koliko znaju nego kad su svesni ispitivanja), njihova je obaveza da mi to što su učili pokažu, a ne „nabiflaju, izdekalmuju ili nabubače”. Tu otkrivate koliko su spremni za život, koliko su „pokupili” znanja, koliko su snalažljivi i koliko morate ili ne morate da se brinete o njihovoj budućnosti. Na njima je da upijaju kao žedni vodu, kao gladni hranu, kao umorni postelju, a na nama je da se ne štedimo dok im predajemo i učimo ih, istovremeno razmišljajući kako će jednoga dana i oni kao potpuno funkcionalno pismeni za svakodnevni život osvojiti Pariz, London ili Beč.
Ostaje mi da pod „post scriptum” poručim Ministarstvu prosvete da se ovakvim stvarima bave, da reformišu sistem koji bi počivao na fleksibilnosti, radionicama, praktičnim časovima, improvizovanim scenama u raznim situacijama, zamišljenim radnjama i da se tada, mi prosvetni radnici, prepustimo širini u radu, a ne da nas guši papirologija, dnevnici, sastanci, radne i neradne grupe, timovi, da imamo slobodu da radimo, dišemo i uživamo sa našim učenicima ne držeći se strogo plana i programa, jer… decu čeka život i u njemu borba, a kako će se snaći u tome, moći ćemo možda da vidimo i kod nekih budućih poslanika u Skupštini Srbije koji će, nadam se, biti funkcionalno pismeniji od ovih koje sada imamo i gledamo.