Predsednik nam je, tri meseca posle izbora, napokon saopštio da će predsednica Vlade u naredne četiri godine ostati gospođica Brnabić, što je najvažnija odluka za budućnost i opstanak nacije. Pošto smo se već umorili od čekanja, nismo bili skloni da se bavimo zakonskim rokovima i procedurama. Na primer, po kom to članu zakona predsednik bira premijera? Ustvari, mi smo godinama odučeni od razmišljanja o takvim tričarijama kao što su Ustav i Zakon. Imamo čoveka za te stvari, ako on nešto kaže – to je istina, ako on nešto odluči – to je zakon.
Sad još moramo da se strpimo par dana da čujemo ko će biti ministar čega. Izuzetno važna stvar, skoro koliko i to ko je premijerka, pa mediji već danima špekulišu o kadrovskim rešenjima. Razmena ministarstava je u toku, sve liči na: „E, meni malo već dosadno ovo šumarstvo i rudarstvo, ko će da se menja?”. U nekoj od tih pretpostavki spomenulo se neko novo ime za Ministarstvo prosvete. Tu sam se trgla. Zašto, ljudi, ako boga znate!? Zašto menjate baš mog ministra? Gospodin Šarčević je čovek sa kojim se prosveta Srbije poistovećuje već godinama.
Moj ministar je pre četiri godine predstavljen kao novi kadar, koji će svoje menadžerske veštine i znanja velikodušno da podeli sa okoštalim, a raštimovanim školskim sistemom. On je pun energije, kreativnih ideja, inovacija i modernizacija, koje će spremiti našu decu za 21. vek. Pravo osveženje!
Moram priznati da su me, u početku, mučile velike sumnje u vezi te kadrovske odluke.
Šarčević je vlasnik privatne škole koju pohađaju deca najuspešnijih članova ovog društva. Meni se na prvi pogled učinilo da to baš i nije dobra preporuka za ministra državnih škola u koje idu deca i ne toliko uspešnih ljudi. No, ja sam unuka posleratne seoske učiteljice koja mi je, pored ljubavi prema profesiji, usadila i blesavu ideju da je osnovni zadatak države da svakom detetu obezbedi kvalitetno obrazovanje. Moj novi ministar mi je prilično brzo tu sramnu ideju izbacio iz glave. Šarčević me je uveo u novu profesionalnu, a i životnu fazu i ja sam mu za to zahvalna. Mučile su me razne dileme mnogo pre njegovog imenovanja: Čemu služe sve ove reforme školstva, koje to nisu? Zašto se ogromna sredstva troše na gluposti? Zašto se donose novi zakoni i pravilnici kada se (ne)poštovanje istih ne proverava i ne sankcioniše?
I onda se pojavio on i sve mi se razbistrilo.
Kada moj ministar odgovara na novinarska pitanja, izgleda kao da je u kafani s ekipom, za koju mu je važno da ostavi utisak. Nije baš zadovoljan temperaturom naručene jagnjetine, što će jasno staviti do znanja, jer se super razume u dobro pečenje i domaću rakiju (svetski čovek), ali je baja koji šeretski to prokomentariše i burazerski prekori kelnera. I stavi mu do znanja da ni ne pokušava da ga zavrne za račun!
Taj nastup i nivo komunikacije su jasan pokazatelj u kom pravcu treba da se kreće obrazovni sistem u zemlji i šta je cilj školovanja iz perspektive SNS elite. Mi, ustvari, treba da radimo što manje i što nekvalitetnije, a da obrazovanje mladeži prepustimo alternativnim izvorima. Velika je zabluda da nam je posao da deci otvaramo oči, širimo vidike i ukazujemo na prave uzore. Ako su imali sreće da im roditelji to sve pruže, dobro je, ako nisu, još bolje. Kako se taj cilj postiže? Tako što ćemo rešavati probleme koji ne postoje, ali ćemo u tom rešavanju napraviti nove nerešive probleme. Bavićemo se administracijom i zadovoljavanjem forme. Pri tome nam treba ukinuti svaku vrstu podrške, bez koje škola ne može da obavlja svoju društvenu ulogu. Od podrške lokalne samouprave i centra za socijalni rad smo davno počeli da se opraštamo, a sad nam više i ne padaju na pamet. Najvažnije je bilo prekinuti svaki civilizovan odnos sa roditeljima, i taj cilj još nije postignut, ali samo što nije. Sistematski se produbljuje jaz između „nas” i „njih”, tako da se u medijima to predstavlja kao rovovska borba. Društvene mreže su idealna platforma za opanjkavanje i ismevanje „njih onakvih”, a bogami i „nas ovakvih”, bez kontrole i svesti o tome da je najveća zamka to što od pojedinačnih loših primera stvaramo generalnu sliku. I onda nema nazad.
Šarčević mi je konačno razbio svaku iluziju da škola ovoj državi danas predstavlja bilo šta drugo sem teme za zamlaćivanje širih narodnih masa. On savršeno radi taj posao za Šefa. Svi bi pomislili da radi za Šeficu, ali to je suštinska greška na kojoj jaše većina tema u javnom prostoru. Ovde je nevažno da li će na čelu Vlade, ili bilo kog ministarstva, biti najveći stručnjak sa integritetom (neće, jer, ako je tu, znači da nema integritet), ili neki tamo ratni huškač, keramičar, mafijaški lekar, pijandura ili šofer. Oni su tu na zadatku zbog kojeg je, možda, i bolje da budu neadekvatni pioni, nad čijim izjavama se mi silno zgražavamo.
Zato je meni takav ministar neophodan da me stalno podseća koliko je prosveta nisko pala. Jer ja i dalje verujem da prosveta mora biti važna, ako ne i najvažnija, institucija u svakom društvu. I verujem da većina mojih koleginica i kolega imaju kapacitete da svoj posao odlično obavljaju, to dokazuju i u ovim sumanutim okolnostima izazvanim epidemijom.
Šarčević je simbol koji nam svima treba kao ogledalo, jer ako je on tu gde je, takav kakav je, gde smo onda mi i kakvi smo, kad njemu moramo da polažemo račune. Kako smo to dozvolili?
Šarčević nam je svima simbol onoga što ne valja u ovom društvu, savršen loš primer. I treba ga čuvati na tom mestu da nas sama njegova pojava vređa, ponižava i izaziva u nama bes. Pa kad taj bes dostigne pravi nivo u svima nama, jer svako ima nekog svog „Šarčevića”, zajedno ćemo se dići na ove dahije, koje godinama pljačkaju, otimaju, prete, ucenjuju, tuku i „seku” svaku glavu koja se digne i usprotivi. Pa kad se zemlja oslobodi od zulumćara, pozvaćemo novog Dositeja Obradovića, koji će u oslobođenoj zemlji časno, odgovorno, prosvetiteljski preuzeti kormilo Ministarstva prosvete.