U jednom od onih razgovora sa sestrom, za koja izričito želim da budu ozbiljni, a koji se, ni sama ne znam kako, pretvore u neobavezna ćaskanja, dođosmo do teme „stokholmskog stila”. Verovatno ste „na prvu” pomislili da je greška u kucanju i da je pisac ovog teksta pomislio na „stokholmski sindrom”, ali se varate. U pitanju je zaista „stokholmski stil”, ili „sus moda” kako je zovu u novoj „otadžbini” moje sestre, a koja je navodno zaludela tinejdžere u severnom delu Evrope i koja će, bojim se, uskoro stići i do nas.
„To su ti klinci koji su čist fenseraj!”, reče mi sestra. „Od Gučija i Armanija, preko svih luksuznih modnih brendova, sve sija od zlata i srebra, farmerica i pantalona u odabranim bojama, polo majica i džempera prebačenih preko ramena i vezanih rukava oko vrata. Tako su ti dečkići obučeni”, nastavi ona, „a devojčice, sređene kompletno! Frizura obavezna, nokti, veštačke trepavice, kompletna šminka. Haljinice i suknjice, torbe isključivo brendirane. I tako oni, kao sa modne piste, dolaze u škole da prate nastavu”, zaključi sestra, spremno čekajući moju reakciju.
Iako se dala u detaljan opis tog severnoevropskog stila, nisam videla ništa značajno u tome o čemu mi je navodno neobavezno pričala. Moda je moda, pomislila sam, različiti se trendovi velikom brzinom pojavljuju, a još munjevitije nestaju, pa tako i ovaj „stokholmski stil”, ali onda mi je rekla da je pisano na Internetu s dosta detalja o tom stilu oblačenja kao kada mi, prosvetni radnici, pišemo detaljnu pripremu za časove kojima se u neizbežnoj realnosti bavimo, sedeći za poluispravnim laptopovima u svojim krpicama kupljenim kod Kineza, ni ne razmišljajući šta to nečija tuđa mladež oblači.
Kada sam videla da takva neobavezna „tema” postaje TEMA našeg razgovora, reših da postavim što više pitanja, ali i da istražim malo o onome što je očigledno privuklo pažnju mojoj sestri (da li je to zbog bojazni da se naše mladunče, njen sin, moj sestrić, ne otisne u Guči–Armanijevske vode, pa da se svi nađemo u neprilici ko će takve „ekskurzije” da finansira, ili je to čista profesionalna deformacija koju manifestuje osoba koja radi sa tinejdžerima u školama na severu. Prizvah je svesti i rekoh joj, ako je slučajno zaboravila (a znam da nije), da je njeno jedino čedo pre za široke majice i ležernije duksere, nego „fensi” pantalone i farmerice. Bi nam tom spoznajom obema nekako lakše, te nastavismo dalje da ćaskamo na temu „sus mode”.
Sestra mi nadalje začini priču sa još jednim modnim stilom koga promovišu, popularno nazvani „gangsteri”, takođe mlađi tinejdžeri, koji, suprotno od Guči – Dolče Gabanovske mode, nose „farmerice, spuštene tako da im se vide gaće” (šokantna činjenica, od koje sam ja tobož’ trebalo da se užasavam do kraja razgovora!), umesto kaiševa nose „nekakve lance” i kačkete s metalnim znakovima spreda, ili vezenim amblemima. Dakle, ti „gangsteri” su problematični u školi, slabo se zanimaju za učenje, ali vole da se dobrano potuku sa drugim dečkićima iz drugih škola. Posebno je zabavno bilo to što se ne tuku sa decom iz svoje škole, već svoje „veštine” vežbaju na nepoznatim vršnjacima.
E, sada mi je već postalo zabavno! Rasplet ove modne drame se zakomplikovao, pa tako imamo sudar „good guys and bad guys”, sudar dva modna stila, apsolutno dijametralno suprotna. Vidim da ipak to ne brine moju sestru da bi se naše mlado ljudsko biće, budućnost naše loze obreo ni na toj problematičnoj strani tinejdžerskog „rata mode”, stoga je upitah da li bi htela da čuje šta sam na Internetu pronašla vezano za onaj malo „kulturiška i civilizovaniji” stokholmski stil.
Nije se protivila, ali mi je napomenula da „ne širim TEMU”, (kao da nije već dovoljno „široka”), te joj rekoh da je ovaj stil odavno poznat i u Americi, da potiče iz Stokholma (logično), da je u svojoj osnovi vrlo minimalistički, skroman, ali praktičan, jer većina ljudi u Švedskoj pešači i potrebna im je praktična ali i moderna, čista odeća.
Što se boja tiče (sve im boje lepo stoje) uglavnom su osnovne, nikako blještave i navalentne. Farmerice su slobodnog kroja, suknjice uglavnom lepršave, pantalone su od platna, džemperi pleteni, tu su i bluze, kao i obavezan nakit – zlato i srebro – tako da sve to čini zapravo pomenuti „stokholmski stil”.
Složile smo se nakon ovog kratkog opisa da to i nije baš nešto specijalno, ta njihova moda, ali mene je zabrinulo to što će ta želja kod tinejdžera da što pre postanu „veliki” po svom oblačenju, (zaključujem to na osnovu šminke i skupe garderobe koju nose) iz onih severnih krajeva doći i kod nas, kod zarobljenog i zabavljenog naroda u svom ludilu i višegodišnjoj bedi i čemeru, pa šta ako se taj „Dolče Gabana – Armani – Versaće” sindrom dopadne našoj deci, ko će to sve da plati i održava? Koje će to drvo umesto listova da rađa novac, koji bi roditelji ubrali ne bi li njime platili i ispunili sve modne hirove njihove dece? Jedino u šta se uzdam jeste ova naša pamet, za koju se nadam da još nije potpuno izlapela, jer ko zna, ovaj „stokholmski stil” možda postane i sindrom, pa bi tada morali dobrano da čuvamo naše tinejdžere od ove najezde sa severa. A što se tiče onih „gangstera kojima se vide gaće”, predlažem da ih uopšte ne pominjemo našoj deci.