Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Treći deo priče možete pročitati ovde
Četvrti deo priče možete pročitati ovde
Peti deo priče možete pročitati ovde
Često se Sava prisećao vremena provedenog u Rusiji, razgovora sa sobnim drugom, ranjenim Serjožom i sopstvenih nedoumica. Ovog sunčanog prepodneva gledajući pogrbljena očeva leđa, nedoumice je razrešio.
„Nije moj otac kulak. Niti sam ja kulak. Svaki lanac zemlje smo sa mukom i pošteno stekli. Radom, radom napornim”. Konj je ispred koračao mirno i mahao repom rasterujući obade i muve. Držao je Sava ručice špartača, a kajasi koji su prebačeni preko vrata i levog ramena, pa se provlačili ispod desnog pazuha podsticali su kapi znoja, jer sunce je nemilosrdno pržilo, kako radenike, nadničare, tako i oca i materu koji su motikama između jedrih stabljika kukuruza, uklanjali sirak, tatulu i palamidu. „Nismo mi kulaci. Podjednako se mučimo i trpimo sunce kao i ova sirotinja, nadničari bezemljaši. Nadnice ne određujemo mi. Plaćamo onoliko koliko i ostale gazde odavde do Subotice”, razmišljao je, „možda su veleposednici, spa’ije, kulaci, mi nismo”.
Mati je na rasprostrti pokrovac poređala lebac, slaninu, sir i lukac. Posedali su svi zajedno i ćutke jeli. Čulo se samo mljackanje i povremeno klokotanje vode kad bi neko nagnuo čobanju da pije. Senka bagrema ukraj njive, koja im je pružala spasonosnu ‘ladovinu pokazala je da se približava podne, kad je mati počela da pakuje ostatke hrane u torbu. Radenici, su „u’vatili” svako po jednu vrstu i onda su se u dodiru sa sivim grudvama zemlje začuli šuštavi zvuci motika. Sunce je i dalje pržilo. Sava još jednom potegne vodu iz čobanje.
„Dobri su ovi radenici, nisu lenji i ne kardašu”, kazao je otac.
„Pa, da”, potvrdi Sava.
Radnici su odmakli. Nije se više jasno čuo njihov razgovor. Razumela se samo po koja reč.
„Kad ćeš da se ženiš?”, iznenada će otac, „vreme odmiče, a ti kav da na ženidbu ne misliš.”
„Nećedu devojke nigdi da pobegnu”, okrene na šalu Sava.
„Ti se švotaš, a to nije za šalu. Jel smo ti, čim si se vratio iz Rusije, i mati i ja govorili ženi se? A ti? Preš’o si tridesetu, ohooj”.
„Ona Jovanka Banduljova je lepa devojka, iz poštene kuće, vredna. Odonomad sam je vidila da kreči zid do komšije. Vole da joj bide lepo i uredno, kaže… I dobar miraz donosi, priča svet”, umeša se mati.
„Ima još udavača… vidiću”.
„Šta, vidiću… Meni je moj otac samo kaz’o za tvoju mater i gotovo, nit me šta pit’o, nit predlag’o. A ti tu vidiću… Nema vidiću. Ženi se. Mani se varoši. Malo, malo a ti u varoš… Šta tamo tražiš?”
„Dobro, ‘ajde pusti dete. Nek izbira sam. Al’ da je vreme, vreme je”, branila je jedinca mati.
Ućutali su.
Nije se Sava Senćanski oženio ni te tridesetprve ni sledeće godine. Postojao je razlog.
* * *
Život ponekad zna da u istom momentu bude i lep i surov.
„Gazda! Daj još pića. Eh, koliko dugo sam čekao ovaj trenutak, ne dobija se ćerka svaki dan”, vikao je Jevgenij Rubljov grleći Savu Senćanskog, najboljeg prijatelja koga je stekao ovde daleko od rođine. I pili su. Pili. Zora je zabelela iznad kafane Volar, kad mu je Jevgenij postavio pitanje na koje Sava nije mogao da da odgovor. Isto ono koje su mu otac i mati postavili već toliko puta.
„Kad ćeš da se ženiš?”
„Ne znam”, neodređeno je odgovorio Sava.
„Neću da ti pričam koji je to osećaj kad pored sebe imaš nekog koga voliš. Koja je to sreća kad ti taj neko bez koga ne možeš da zamisliš život rodi ćerku. To ne može prijatelju moj da se ispriča, to mora da se doživi”.
Jevgenij ga je posmatrao pomalo od pića mutnim i zakrvavljenim očima iščekujući odgovor. Odgovora nije bilo. Sava je ćutao zagledan negde iza Jevgenija. Ovaj mu stavi ruku na rame i nastavi:
„Zdrav si, prav, može čak da se kaže lep čovek, nisi siromašan. Ja se čudim, ali moja Kaćuša kaže: Sigurno postoji razlog. Brani te. He, he.
„Uf, jebem ti dim”, uzvikne Sava, baci dogorelu cigaru i sa nadlanicom obriše suze koje su mu se skupile u uglovima očiju. Odgovor je znao. Neće se oženiti nikad. Saznao je i kako izgleda voleti. Voleo je Kaću, a znao je da je nemoguće da se njome oženi. Još nešto je znao. Znao je da je devojčica ćije su rođenje večeras slavili njegova ćerka.
* * *
„S tobom sam začela”, rekla mu je Kaća i Sava joj je verovao. Nije mu bilo važno što Kaća deli krevet sa Jevgenijem. Osećao je, znao, da ga ona voli i on je nju voleo, to mu je bilo dovoljno da bude srećan, „znaš, nešto ću da te molim”, nastavila je gledajući ga u oči, „molim te da Jevgenij nikad ne sazna da dete koje će da se rodi nije njegovo. Već deset godina on priželjkuje potomstvo. Zajedno smo o tome maštali. Tebe volim, njega poštujem. Podelila sam ceo život sa njim. Malo lepih, puno teških i ružnih trenutaka. On je dobar čovek. Molim te to u ime naše ljubavi”.
* * *
Ana Brauntner je od detinjstva pa dalje kroz život bila lišena bilo kakvih briga. Svim njenim željama roditelji su udovoljavali, navikla je da sve što poželi ima. Razmažena i kapriciozna još u školi nije mogla da stekne niti zadrži nijednu drugaricu. Sve je moralo da bude po njenom. Drugarice bi joj ili popuštale da bi ostale u njenom društvu, ili, one koje njenu samovolju nisu mogle da trpe, prestale bi da se sa njom druže. Ni udajom se ništa nije promenilo. Čak je postalo gore. Hajnrih se njome oženio iz interesa. Bez ljubavi koju u braku nije imala bila je sve usamljenija. Udoban i bezbrižan život joj nije donosio nikakva uzbuđenja. Zato je uzbuđenja potražila sama. Flertovala je sa muškarcima, povremeno ulazila u kratkotrajne veze. Hajnrih okrenut poslovima zažmurio bi na te njene vanbračne izlete dok bi to odgovaralo njegovim ciljevima. Ponekad bi je čak i podsticao.
„Pobogu nasmeši se malo gospodinu ministru”, govorio bi joj „može da mi bude od koristi”.
Ali je u suštini bio ljubomoran u svim drugim situacijama.
„Gospodine Senćanski, dobar dan”, obratila se Savi Ana pri susretu ispred magistrata, „oprostite što vam se obraćam ovako na ulici. Molim vas da na trenutak svratite do nas. Muž mi je ostavio jedno pismo za vas. Mislim da je u pitanju neka poslovna ponuda. Nešto u vezi sa zemljom. Presudom je stekao vlasništvo nad jednom njivom odmah do neke vaše parcele, ali o detaljima ćete se upoznati u pismu”, završila je izlaganje uz osmeh.
Sava je u najmanju ruku bio iznenađen obraćanjem Ane Viner. Nikakve veze nije želeo da ima sa Hajnrihom, ali kad je zemlja u pitanju, to je nešto drugo. Nije propuštao priliku da uveća posed. Za to je uvek zainteresovan. Klimnuo je glavom. Ima lep glas ova Švabica i neke čudesne iskrice u očima, pomislio je.
„Sedite. Da li biste popili jedan konjak? Ustvari, molim vas, pravite mi društvo. Znate, volim da ponekad popijem konjak. To me oraspoloži”, Ana se ponovo nasmeši i prebaci nogu preko noge. Ivica crne suknje se malo povuče na gore i ukazaše se obla kolena.
„Dozvolite da vam izjavim saučešće. Nisam imao priliku ranije. Žao mi je vašeg oca. Gospodina Brauntnera upamtio sam po dobru”.
Ana naspe još po jednu čašicu.
„Da, evo pola godine je prošlo. To me je jako pogodilo. Tako sam usamljena. Muž mi je zauzet poslovima često me ostavlja samu, ili je na službenom putu, ili u Kulturbundu. Ni danas nije u kući. Znate, nemačka preduzeća su gradila most na Dunavu, on je jako ponosan na to, ali je ogorčen što Nemačka još uvek plaća ratne reparacije Srbiji. Reći ću vam u poverenju”, i približi mu se toliko da je osetio diskretan miris parfema pomešan sa mirisom konjaka iz njenog daha, „kaže da tako neće da bude još dugo… Vi danas niste tamo?”, ćeretala je, „na svečanom otvaranju mosta. To će mnogo da znači. Imaćemo železničku vezu sa Beogradom, lađe i skele odlaze u penziju”.
„Ne, nisam stigao da idem, imao sam neka posla u varoši. Da, most mnogo znači za Banat… Da li bi ste mi dali to pismo? Krenuo bih”.
On nije mogao da zna da nikakvo pismo nije postojalo.
Ana iskapi čašicu i ponovo oboma naspe.
„Vi ne znate…”, izgovori ona i kažiprstom pritisne njegove grudi, „da mi se oduvek sviđate?”, onda uhvati dugme na njegovoj košulji i snažno trgne. Ponovo je primetio one iskrice u njenim očima. Bio je zbunjen. Kad je sela na ivicu njegove fotelje, ugledao je oblinu dojki. Mamile su, htele da iskoče iz delimično raskopčane crne svilene bluze. Zagnjurio je lice u mirisni razdeljak.
„Šta ja to radim?”, proletelo mu je kroz glavu, „zar sam isti kao Spiros Veropulos?”
Ali bilo je kasno. Krv se uzburkala. Ana mu je raskopčala košulju. Njeno tiho ječanje ga je izbezumilo. Debeo tepih nije zapamtio takvu strast.
Da, lako je pronaći strast. Teško je doživeti ljubav.
Nastavak priče možete pročitati ovde