Nedelja, 4. februar 2024. godine
Odmah na početku moram da priznam da dnevnik, kao takav, nisam pisala od osnovne škole i da mi je trebalo mnogo vremena da se nateram da sednem i da zapravo saberem misli i događaje i formulišem u razumljivu celinu. I isto tako moram da priznam da to nije nimalo loša praksa i da ozbiljno uzimam u razmatranje da je vratim u upotrebu. Doduše, nešto slično dnevniku postoji, ali to je rokovnik u koji od 2000. godine, tj. od početka „karijere” zapisujem svaki svoj nastup. Nije loše imati neku arhivu, često za nešto zatreba neka informacija, ali često posluži i kao mali podsetnik da se ništa ne postiže preko noći i da je za sve potrebno izvesno vreme.
Za ovo nedeljno prepodne je zakazana proba u „Madlenianumu” (jedno od pozorišta u kojima radim), a kako nisam od onih ljudi koji samo mogu da ustanu iz kreveta, obuku se i krenu, uvek ustanem bar sat vremena pre polaska, kako bih na miru mogla da popijem kafu i pokrenem svoj „oprativni sistem”.
Volim probe u „Madlenianumu” jer je uvek neka praznična atmosfera. Verovatno zbog toga što se ne viđamo toliko često, predstave se igraju u proseku jednom mesečno, pa nam to dođe kao neka dnevna žurka.
Nisam ni ovog puta pogrešila. Čim sam ušla zapahnula me je pozitivno-radna atmosfera: jedni se podsećaju teksta, drugi koreografija, treći već stavljaju bubice, a tu je i omiljeni zvuk „TIŠŠŠŠŠIINA” naše inspicijentkinje. To je jedna malena gospođa od 70-ak godina, sa i dalje bujnim, plavim loknama i uvek u poslovnom izdanju. Deluje vrlo bezopasno, međutim većeg profesionalca nećete naći. Zbog nje uvek imam osećaj da se dešava nešto užasno važno.
Nakon probe se brzinom munje vraćam kući u Pančevo. Nedeljni ručak je odavno završen, meni ostaje da nešto s nogu prezalogajim, presvučem se i vratim se na svoje drugo radno mesto – Pozorište na Terazijama.
Večeras se igraju, kako ih mi skraćeno zovemo, Cigani (lete u nebo). Odlazim na šminku, pa na tonsku probu pa, naravno, po kafu, pa oblačenje u kostim. Terazijski inspicijent daje treći znak (poslednji poziv za silazak na scenu) i mi svi ulazimo u svet Makar Čudre.
Ponedeljak, 5. februar 2024. godine
Mnogima je ponedeljak na crnoj listi, jer naravno da niko ne voli prvi radni dan, rano ustajanje, obaveze itd… Ja svoje ponedeljke volim jer obično upravo i samo ponedeljkom ne radim. Obično. Međutim, ni ovaj, ni prethodni ponedeljak nisu bili slobodni, što se svodi na dve nedelje bez slobodnog dana.
Dakle, budim se nakon samo pet sati sna i sa svešću da nema odmora ni danas. I ne samo da nema odmora, već me čeka izuzetno ispunjen dan. Osim jedne od zahtevnijih predstava me očekuje i intervju za RTV Vojvodine. Ništa, mislim se, hoćeš da „izađeš na televizor”, ustaj!
Na radiju Neno Belan peva „Što je danas ljep i sunčan dan” i ja sa njim nastavljam „em što mi je danas rođendan” i u tom trenutku mi sine da danas čak dve koleginice slave rođendan. Hvala, Neno!
Napolju je, kako i pesma kaže, sunčano i toplo i to mi je znatno dodalo energije, koje mi danas posebno nedostaje. Ono što me dodatno čini mrzovoljnom je činjenica da je poslednjih godinu dana doći do Zemuna ozbiljan poduhvat i sportska disciplina, jer je zbog radova u Glavnoj ulici sve potpuno istumbano, a najbliže autobusko stajalište je, otprilike, na Brankovom mostu, tako da ima poprilično pešačenja.
U pozorištu TV ekipa već čeka. Razgovor smo obavili na sceni, gde je već sve bilo postavljeno za večerašnju predstavu Vesela udovica.
Nakon toga je ostalo vremena da nešto prezalogajim i da odem na šminkanje i frizuru. Pri povratku u pozorište srećem direktora kog pozdravljam i pitam kako je, a on odgovara „Kad te vidim tako nasmejanu, odmah bolje”. Komentar me je malo zbunio, jer, valjda je normalno da se nasmešiš nekome. Ali kad sam razmislila, shvatila da se danas ljudi baš malo smeju i da su retko fini jedni prema drugima, a eto koliko malo je potrebno.
Stigle su ostale kolege i naše slavljenice, pa su ostatak dana i predstava (koja traje tri sata) prošli u rođendanskom raspoloženju i sa velikom količinom kolača. Nakon povratka kući čekao me je najdosadniji deo – skidanje šminke i raščešljavanje nalakirane kose, ali uspela sam! I napokon, dooosta posle ponoći, u daljini čujem kako sudija svira kraj današnjem danu i konačno odlazim na spavanje.
Utorak, 6. februar 2024. godine
Dan započinjem uobičajenom jutarnjom rutinom – velika šolja kafe i radio.
Prepodne ovog utorka bilo je rezervisano za probu u pozorištu. Učimo step dance. Deluje baš jednostavno i lako, kad ono međutim… Cipelice imaju finu težinu, svaki zvuk koji one proizvode iziskuje veliku kotrolu stopala (svi smo sutradan došli sa upalom listova), a o koordinaciji da i ne govorim. U početku smo svi izgledali kao pokvareni i bilo je veoma smešno, ali kada smo shvatili šta treba, odnosno, kad su se telo i mozak opet povezali, mnogo nam se dopalo.
Poveću pauzu nakon probe i predstave smo koleginica i ja iskoristile u isprobavanju kolača u poslastičarnici koju je ona nekoliko dana pre toga otkrila. Glavna fora su kolači bez šećera ili neobični napici poput slatkog napitka od rogača. Kolač koji sam ja isprobala napravljen je od urmi i pistaća a u crnoj čokoladi ima soli. Ko voli ove kombinacije, toplo preporučujem.
Primećujem sada da stalno pominjem kako jedemo kolače u pozorištu, ali to je vrlo istina.
Svi ih mnogo volimo i jedemo u priličnim količinama, ali ne brinite, i dalje smo vitki jer, sve te kalorije se potroše na sceni ili, eto, dok učimo step dance.
Uveče opet Cigani. Ova predstava mi je posebno draga zbog numera koje su toliko jednostavne, ali imaju toliko emocija da čovek ne može da ostane ravnodušan.
Rekla bih vam i na kojoj numeri se često zaplačem, ali ako niste gledali predstavu, time bih vam otkrila suštinu, tako da dođite da pogledate i probajte da i vi ne pustite koju suzu na tom delu.
Sreda, 7. februar 2024. godine
Jedan uobičajen dan. Osim što sam se probudila sa mišlju da baš dugo nisam pročitala neku knjigu i da mi baš nedostaje. Pod „dugo” mislim mesec dana, jer volim da čitam. Baš. Ali eto zadatka za mene – do kraja nedelje i dnevnika ću nešto pronaći.
Pade mi na pamet Mi od Jevgenija Zamjatina. Distopija, socijalno-satirična fantastika. Pre nekoliko godina sam je pročitala, ali mislim da sam spremna da je pročitam ponovo, čisto da vidim u kom pravcu i da li mi se promenilo mišljenje o društvu i sistemu. Inače je ovaj roman uticao na kasnija popularna dela ovog tipa poput Orvelove 1984, neko vreme je bio i zabranjen, a znate i sami zašto se dela cenzurišu i zabranjuju, tako da je to često pokazatelj da to delo ima nešto da nam kaže.
Naravno, veče provodim u pozorištu, na repertoaru je Crni leptir, rađen na muziku YU grupe. Današnjem izvođenju sam se posebno radovala jer ga je pogledala prijateljica koju baš dugo nisam videla i baš je bilo prijalo proćaskati s njom.
Četvrtak, 8. februar 2024. godine
Današnji dan bih iskoristila kao motivacionu poruku.
Radosno objavljujem da bio moj slobodan dan, a slobodnim danima se, sasvim logično, sređuje kuća. U tom čišćenju naiđem na kutiju u kojoj držim foto- albume i počnem da listam fotografije. Nailazim na sliku sa nekog svog dečjeg rođendana i prisećam se kako sam tad poželela želju koja se nikad nije ostvarila. Vođena dalje tako tim setnim raspoloženjem odjednom počinjem da se prisećam svih stvari koje se u životu nisu ostvarile. U isto vreme nailazim na fotografiju sa festivala na kom sam kao vrlo mala doživela svoje prvo veliko razočarenje. Kao kratko objašnjenje ću citirati Tolstoja: „Nekada pobednik treba da se stidi pred gubitnikom upravo zbog toga što je pobedio”. Ali pobednik se nije stideo i takve stvari se, nažalost, i dalje događaju.
Negativni stav je prevladao i tako ja listam dalje fotografije a zapravo ih ne vidim jer i dalje razmišljam o raznim temama, kad odjednom nailazim na fotografiju na kojoj se moje tri drugarice i ja smejemo od uha do uha. Okrećem fotogarfiju i vidim da na poleđini piše 2008. godina, a ispod „Magično slovo N – Niko, nikada i ništa nas neće nasekirati”, a u zagradi „ukoliko naše raspoloženje ne padne na nulu”. To je bio naš moto na koji sam zaboravila.
Odlučila sam da album vratim na početak i ponovo pogledam slike, ali sada vođena ovim motom. I da ne dužim priču šta sam još sve shvatila kad sam promenila ugao gledanja, ali ona „neostvarena” rođendanska želja je bila da postanem princeza ili veoma bogata. A nekoliko fotografija dalje stojim na pozornici baš kao takva – bogata princeza, tako da se, na neki način, želja ostvarila. I tako sam shvatila da nam je nekad potrebna samo jedna rečenica iz bezbrižnog detinjstva koja će nas podsetiti da se nekad treba fokusirati i na pozitivne stvari, jer, ako želimo da ih pronađemo i vidimo, one su tu. A sve ovo govorim jer, ne znam kako vama, ali meni dosta teško pada ova kolektivna depresija koja već neko izvesno vreme vlada. Zato neka vam svaki dan donese sitnicu koja će biti vaš pozitivni zračak sunca.
Petak, 9. februar 2024. godine
Petkom se vraćam na ustaljeni kolosek. Prepodne proba, uveče predstava.
Danas smo igrali Čikago.
Ovde hor peva u backstage-u, pa je to opuštenija varijanta jer nema šminke i kostima. Često sebi tada umemo da napravimo „gozbu”, pa svako donese nešto i onda ide red pevanja, red grickanja. Danas je, naravno, bilo slatko na meniju. Ali zato sam se vraćala peške kući jer, složićete se, neki balans mora da se održava.
Subota, 10. februar 2024. godine
Danas je opet slobodan dan. Doduše prinudno, ali slobodan. Trebalo je da igramo Fantoma iz opere, ali je naš voljeni Fantom na čak dve godine skinut sa repertoara zbog vlasnika licence koji će sa svojom verzijom predstave ići na turneju po Evropi, stoga se nigde u Evropi ne može igrati ovaj mjuzikl. Ovu vest smo svi sasvim loše primili jer celo pozorište gaji poseban odnos prema Fantomu, a, na neki način, postao je i zaštitni znak Terazija. Ali odluka je takva i tu se sad ništa ne može.
Ali ja ću sada ponovo da iskoristim „re-otkriveni” moto od pre dva dana i radovaću se slobodnom vremenu. Prepodne ću iskoristiti na svoju porodicu a uveče ću konačno moći da odem na čas salse koju, doduše, igram već više od deset godina, ali i dalje me pokreće kao prvog dana.
Nakon toga, kao što sam obećala, baciću se na čitanje knjige. Definitivno će to biti Zamjatin i Mi.
Autorka je filolog i muzički izvođač