Pre polaska znali smo da je ova planina deo velikog masiva, koji pretežno zauzima teritoriju Bugarske i tamo nosi naziv Balkan, a manjim delom se proteže u jugoistočnoj Srbiji na području opština Zaječar, Knjaževac, Pirot i Dimitrovgrad. Zbog bogatstva i raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, geoloških i hidroloških karakteristika, područje Stare planine je 1997. godine proglašeno je za park prirode i kao prirodno dobro od izuzetnog značaja stavljeno pod zaštitu države. Mada je važan smučarski centar, mi na Staru planinu nismo krenuli zimi, radi skijanja, već u julu, usred leta. Za prvi obilazak izabrali smo knjaževački i pirotski deo ove planinske lepotice.
Iz pravca Beograda vozili smo se autoputem ka Nišu i dalje ka Dimitrovgradu i Sofiji, a sa autoputa se isključili kod sela Malča i nastavili prema Svrljigu. Odatle nas je put vodio na istok ka selu Kalna, na sredokraći puta Knjaževac – Pirot, u podnožju Stare planine, na nadmorskoj visini od oko 400 metara. Uverili smo se da je ovo veoma lep kraj, koji su nažalost mnogi napustili, o čemu svedoče oronule i napuštene kuće. Zastali smo u centru Kalne, na parkingu ispred seoske prodavnice. Ljudi koje smo tu zatekli ispričali su nam da je u ovom mestu, koje pripada opštini Knjaževac, nekada živelo hiljadu i po stanovnika, a danas ih je manje od pet stotina. Preko puta prodavnice je velika zgrada osnovne škole, ali kažu da nju sada pohađa tek dvadesetak đaka u svih osam razreda. Skrenuli su nam pažnju da je prodavnica u Kalni jedina u ovom kraju i da ćemo iz 20 kilometara udaljenog Crnog vrha, gde je rezervisan naš boravak, morati ovde da dođemo radi snabdevanja osnovnim potrepštinama.
Nastavili smo vožnju novoasfaltiranim putem, uspinjući se ka Babinom zubu, preko Balta Berilovca i Inova. Posle pet i po sati i 330 pređenih kilometara, stigli smo do našeg odredišta, apartmana „Bajka” na Crnom vrhu. Selo je na nadmorskoj visini od oko 800 metara. U uzanoj udolini oko Crnovrške reke, pored starih kuća, nanizano je nekoliko vila koje se izdaju posetiocima Stare planine. Smeštaj je udoban i može biti organizovan po principu noćenja ili polupansiona.
Sutradan smo krenuli u obilazak planine, vozeći desetak kilometara dugačkim usponom ka Babinom zubu. Izbili smo na ravninu ispod ovog planinskog vrha simboličnog naziva, pitajući se zašto je zbog „krezubog” izgleda morao da bude nazvan „babin”, a ne „dedin zub”. Ovo je najposećenije izletište i ski centar na Staroj planini, na nadmorskoj visini od oko 1.550 metara, iznad koga se uzdiže vrh Babin zub (1.758 metara). Šetnja tim delom planine bila je veoma prijatan doživljaj. Imali smo priliku da sa nekoliko vidikovaca osmatramo prelepu okolinu, da uživamo u nestvarnoj lepoti prirode i da se sa jednog usputnog izvora napijemo bistre i ledeno hladne vode.
Uputili smo se ka hotelu „Stara planina”, izgrađenom na platou ispod koga kreću ski gondole i počinje sistem žičara. Ovaj hotel sa četiri zvezdice, zbog bogatih i raznovrsnih sadržaja, nudi udoban smeštaj i boravak ljubiteljima planinskog turizma, ne samo skijašima, već i onima koji ovde dolaze leti radi planinarenja, šetnje i čistog vazduha. Uz dobru hranu, gostima su na raspolaganju zimski (zatvoreni) i letnji (otvoreni) bazen, velnes i druge usluge, prostor za dečje igre i dr. Udoban smeštaj na ovom delu Stare planine nudi i planinarski dom „Midžor”, do koga se stiže za oko pola sata prijatne šetnje. Idući dalje, za nešto kraće vreme dolazi se do restorana „Plaža”, lociranog na mestu koje je divan vidikovac. Relativno blagim usponom, ljudi skromnije fizičke kondicije mogu od „Plaže” da se upute ka vrhu Babin zub. Naravno, uspon na neki od strmih „zuba” mogu sebi da priušte samo pravi alpinisti. Ljudi sa boljim fizičkim sposobnostima i planinarskim iskustvom od Babinog zuba mogu da krenu ka Midžoru, najvišem vrhu Stare planine (2.169 metara), u čijoj blizini izvire Trgoviški Timok.
Stara planina obiluje vodotocima, klisurama i vodopadima, koji mame svojom lepotom. Među dvadesetak vodopada, najpoznatiji su Kaluđerski skok na Kaluđerskoj reci, koji se nalazi ispod Midžora i smatra se najvišim i najdužim vodopadom u Srbiji (230 metara), i drugi po visini Kopren (103 metara) na rečici Dabidžin potok, ispod vrha Kopren, nedaleko od Pirota. Treba pomenuti i Tupavicu, Donji i Gornji piljski vodopad, najskrovitiji vodopad Vurnje kod sela Topli do i najpristupačniji Bigar. Dvadestak kilometara severoistočno od Pirota, u podnožju Stare planine, na srednjem delu toka reke Visočice, leži Zavojsko jezero, omiljeno i veoma posećeno izletište, kupalište i raj za ribolovce.
Posle obilnog doručka u vili „Babin zub” u Balta Berilovcu, gde smo ugošćeni tradicionalnim specijalitetima ovog kraja (banica i belmuž) i baba Nacinim specijalitetom (slatko od sitnog zelenog paradajza), uputili smo se ka vodopadu Bigar. Svi posetioci Stare planine u prilici su da obiđu ovu prirodnu znamenitost nedaleko od Kalne, jer se nalazi na veoma pristupačnom mestu, kraj puta Knjaževac – Pirot. Zaustavili smo se na parkingu, tik uz mesto gde se voda rečice Bigar sa visine od 35 metara u mlazevima spušta u Stanjinsku reku. Uživali smo u predivnom prizoru. Prišli smo podnožju vodopada, šakama zahvatali i pili bistru vodu. Posle kraćeg zadržavanja, krenuli smo uzbrdo stazom koja iznad vodopada vodi ka manastiru Svetog Onufrija. Usput smo uočili još nekoliko slapova i dva kaskadna jezerca, koja formira ova rečica na putu ka velikom donjem vodopadu. Do manastira, koji se prvi put pominje u 16. veku, stigli smo nakon kilometar pešačenja. Ovaj hram je dugo bio prazan i zapušten. Obnovljen je pre dvadesetak godina i sada je opet aktivan.
Na putu ka Pirotu, u ataru sela Temska, posetili smo istoimeni manastir iz 16. veka, posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju. Manastir ima status zaštićenog kulturnog dobra, a nastanjuje ga žensko monaštvo. Poznat je, pored ostalog, po tome što je u 19. veku odigrao veliku ulogu u obrazovanju lokalnog stanovništva. U njemu je, naime, 1836. osnovana škola za opismenjavanje, koja je radila sve do 1892. godine, kada je škola otvorena u samom selu Temska.
Prvi put smo posetili Pirot, grad u jugoistočnom delu Srbije, na autoputu koji od Niša vodi ka Dimitrovgradu i dalje ka Sofiji. Grad je na zanimljivoj lokaciji, okružuju ga četiri planine (Stara, Vlaška, Belava i Suva planina), a kroz njega protiče pet reka (Nišava, Visočica, Jerma, Temštica i Rasnička). Danas je Pirot administrativni centar Pirotskog upravnog okruga, koji obuhvata i opštine Bela Palanka, Babušnica i Dimitrovgrad, a u kome živi oko 77.000 stanovnika. Kao naseljeno mesto, Pirot ima 35.000, a kao gradska samouprava 49.000 žitelja.
Prve asocijacije vezane za ovaj grad su pirotski ćilimi, peglane kobasice i pirotski kačkavalj. Zastali smo kod gradske zelene pijace, uvereni da tu možemo da kupimo te čuvene kobasice i kačkavalj. Pored pijace postoji posebna mlekara u kojoj se prodaje „pravi” pirotski kačkavalj, skoro dvostruko skuplji od „običnog” kačkavalja u drugim mlekarama. Ni u jednoj od okolnih mesara nije bilo peglanih kobasica, a prodavci su nam rekli da ih kao specijalitet nude samo restorani. Prave pirotske ćilime, kao deo muzejskih eksponata, videli smo u Muzeju Ponišavlja. Muzej je smešten u kući uglednog pirotskog trgovca Riste Jovanovića, Malog Riste, sagrađenoj 1848. godine, koja zbog izgleda i konstrukcije predstavlja spomenik tradicionalne arhitekture 19. veka. Ljubazni kustos upoznao nas je sa bogatom istorijom ovog kraja. Saznali smo da Pirot kao naselje u 12. veku pominje arapski putopisac Idrizi pod nazivom Atrubi, da je 1444. pao pod osmansku vlast, a srpska vojska ga oslobodila 1877. i da je odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine ušao u sastav Srbije. Preporučeno nam je da obavezno obiđemo staro utvrđenje kraj Nišave poznato kao Pirotski (ili Momčilov) grad, a na pitanje šta je to što pirotske ćilime čini izuzetnim, odgovor je bio: kvalitet vune staroplaninskih ovaca, bogati ornamenti i šare.
Nakon šetnje centrom grada i obalom Nišave, obišli smo restaurirani Pirotski (Momčilov) grad. Ova tvrđava podignuta je u 14. veku, u vreme cara Lazara. Sve vreme je služila kao vojno utvrđenje, a danas je jedna od znamenitosti Pirota. Savetovali su nam da u okolini obiđemo i manastir Poganovo (na 30 kilometara od grada) i Zavojsko jezero (udaljeno 20 kilometara), ali smo to, zbog vremenske stiske, morali da ostavimo za neku drugu priliku.
Poslednji dan boravka rezervisali smo za Knjaževac i njegovu okolinu. Putujući od Kalne tridesetak kilometara ka Knjaževcu, usput smo se zadržali u dva sela ove opštine. U Gornjoj Kamenici smo posetili muški manastir Svete Trojice iz 15. veka, zadužbinu despota Lazara Brankovića. Donja Kamenica nam je bila zanimljiva zbog Bogorodične crkve, koja je pod zaštitom države kao kulturno dobro velikog značaja. Ovaj hram neobične arhitekture i zanimljivog živopisa sagrađen je u 14. veku, ali se ne zna pouzdano ko je njegov zadužbinar.
U Knjaževcu smo se zaustavili u centru grada. Pozitivno nas je iznenadio saobraćajni policajac kad je pokazao gde u centralnoj ulici, nedaleko od kamenog mosta, možemo besplatno da parkiramo vozilo. Knjaževac je grad sa oko 16.000 stanovnika i sedište je istoimene opštine sa ukupno 25.000 žitelja. Geografski se nalazi u Timočkoj krajini, na mestu gde se Svrljiški i Trgoviški Timok spajaju i obrazuju Beli Timok, a administrativno je u sastavu Zaječarskog upravnog okruga. U vreme Rimljana ovde je bilo naselje pod nazivom Timacum Minus, Turci su ga nazvali Gurgusovac i taj naziv je nosio sve do 1859. godine, kada je Miloš Obrenović grad preimenovao u Knjaževac. Zahvalni Knjaževčani su, na velikom zidu u centralnom parku, svog „kuma” knjaza Miloša ovekovečili velikim muralom.
Prošetali smo Starom čaršijom, nekadašnjim gradskim jezgrom na obali Svrljiškog Timoka, pored zgrada s kraja 19. i početka 20. veka. Penjući se uzbrdicom pored zgrade opštinske uprave, došli smo do platoa na kome je nekada bila Gurgusovačka kula. Sagrađena u vreme Turaka u 18. veku, radi nadgledanja grada, kula je 1844. preuređena u vojni objekat, da bi zatim bila pretvorena u zloglasnu tamnicu za protivnike dinastije Karađorđević. Po nalogu Miloša Obrenovića, kula je spaljena 1859. godine. Sačuvani su samo ulazna kapija i jedan zid sa puškarnicama. Danas je tu letnja pozornica za kulturne i javne manifestacije, okružena parkom i dečjim igralištem.
Od znamenitih ljudi poreklom iz ovog grada, kako kažu Knjaževčani, najpoznatiji je Stevan Jakovljević, profesor i rektor Beogradskog univerziteta i redovni član Srpske kraljevske akademije. Ponose se i generalom Dragomirom Radenkovićem, učesnikom Prvog i Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata i nosiocem najviših odlikovanja, a ne propuštaju da istaknu i da je njihova sugrađanka bila poznata glumačka lepotica Neda Arnerić.
Iz Knjaževca smo krenuli ka Sokobanji i Aleksincu i dalje autoputem ka Beogradu, puni lepih utisaka i čvrsto rešeni da ponovo dođemo na Staru planinu, možda kada ona bude pod belim pokrivačem.