Juče se po našoj varoši pronela šokantna vest o skandaloznom pljuvanju u lice našoj gradonačelnici dok je davala primer promrzlim partijašima na štandovima SNS-a u Beogradu. Još jedan u nizu šamara Vršcu. Ovaj šamar nije proveren, kao što se još niko nije ogradio o onom, navodnom, šamaranju Dragane Mitrović, od strane poverenika Branka Malovića. Odgovornost jedne vlasti se ogleda i u brzini dematovanja ovakvih vesti. Ukoliko se na ove navodne šamare i pljuvanja ćuti, onda je legitimno da se u to poveruje. Vršačka javnost je još malo pa sigurna da je naša gradonačelnica ošamarena, a da ju je u sredu upljuvao nepoznati prolaznik u Beogradu.
Ćutanje SNS-a na ova dva događaja je njihov izbor. Ali ukoliko se neko ne oglasi, odnosno, ako se gradonačelnica konačno lično ne oglasi, onda se postavlja suštinsko pitanje, da li je ona dostojna ovakve ozbiljne funkcije. Mesto gradonačelnika grada je zagarantovano zakonom, njega bira Skupština Grada, iz redova odbornika, na period od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika. Tako piše u osnovnim dokumentima. Brzi zaključak bi bio: zašto se onda, povodom ovih vesti, ne oglasi predsednik Skupštine Vršca, koji je dužan da brine o osnovnim načelima predstavničkog organa, Skupštinom Vršca, utvrđene zakonom i Statutom grada. On mora brinuti i o dostojanstvu gradonačelnice. On organizuje rad Skupštine Grada, saziva sednice, predlaže dnevni red i predsedava sednicama, stara se o ostvarivanju javnosti rada. Gradonačelnik je u njegovoj nadležnosti, predsednik Skupštine mora brinuti o Dragani Mitrović na drugačiji način od promrzlog skakutanja pored štanda u Beogradu. Odlazak Nenada Baroša na isti štand je skandal na kvadrat, skandal koji implicira reprekusije po lokalnu vlast.
Dakle, svaki građanin ima pravo da sazna od svoje Skupštine da li je istina ili nije, da je Branko Malović u kancelariji Skupštine Vršac ošamario gradonačelnicu, i da li je u Beogradu upljuvana u lice gradonačelnica Vršca. To je etičko pitanje, a ne neki ritual zlonamernog skupljanja političkih poena. Svaki građanin Vršca želi da zna sve o radu svojih predstavničkih organa. Uostalom, ti građani su i birali svoju Skupštinu.
Pošto naši predstavnici ćute dok opozicija i građani pitaju, meni je dozvoljeno da malo tumačim ove skandale sa lokalnimSNS-om, da ih malo protresem komentarima i pitanjima. Moje je pravo da pitam šta je Dragana Mitrović radila na ulici Beograda tog i tog dana kada joj je prišao nepoznati pljuvač i surduknuo u lice šlajmaricu. Da li je ona tamo bila privatno ili kao gradonačelnica, da li je stajala pored štanda SNS-a. Jedan promrzli član mi je potvrdio da imaju neku vrstu naređenja da idu na „prisilni rad” u Beograd, da stoje pokraj svojih štandova i dele propagandni material za lokalne izbore u Beogradu. Prisilni rad je teška optužba, ali nisam je ja izgovorio, već njihov član, on je te svakodnevne odlaske u Beograd, nazvao prislinim radom. To odma implicira aspekt značenja, odnosno, sematički potencijal ovog pojma prisilnog rada. To mu onda dođe kao neki „radni logor”. Ako se članstvo SNS-a prisili da ide svaki dan u Beograd ili da se prijavljuje na spiskove o privremenom preseljenju u Beograd, da bi dali podršku na predstojećim izborima, onda je to neka podvrsta koncentracionog logora, u kojem su mimo svoje volje, zatočeni članovi jedne partije, i prinuđeni na prisilni rad. A prisilni rad se zove, rad na koji se čovek poziva pod pretnjom neke kazne. Ovde je očigledno da su ljudi prisiljeni da idu po zemlji Srbiji i promovišu tamo neke fantazije o Srbiji. Svako normalan bi nekome odma’ rekao – daj, majmune, odbi… nisam lud da prelazim 160 km dnevno u nekom busu, sedim ceo dan pored kartonskog sanduka na kojem je izlepljena ucveljena fotografija Aleksandra Vučića, da se smrzavam za sendvič tamo. Jebite se. I još da ti priđe neko ostrašćen i popljuje portret… pa previše brate.
U jednoj konvenciji o prisilnom radu, usvojenoj još davne 1930. godine, lepo piše da je to neka vrsta usluge ili rada koja se vrši pod pretnjom kazne! Ali na kraju te konvencije stoji da su osećaji i vrednosti učesnika u nekom radu nužno subjektivni!
Iz ovih događaja koji su za mene šokantni, mogu zaključiti da se cela struktura moći SNS-a zasniva na sofisticiranoj strategiji prisilnog članstva pa baš zato što SNS svoje članove šalje okolo da rade mimo svoje volje. Nekada se išlo na Goli otok da se melje kamenje, a danas se ide sa štandom na leđima u Beograd da se dele fotografije Aleksandra Vučića. A usput se trpi pljuvanje.
I na kraju o reakciji gradonačelnice. Ona se jadna uputila u Beograd da bi dala primer svojim malobrojnim članovima kako se vredi žrtvovati za svoju partiju. Međutim, pouzdano znam, da je i njoj pukao film. Odlučila je da pozajmi jednu masku za vrcanje meda i da sledeći put ode sa njom na glavi, em je više pljuvanje neće sustići, em je niko neće prepoznati. Međutim, moj izvor mi trača, da je Dragana pukla, nakupilo se to u njoj, ne može više trpeti da se tamo neki gologuzi slikar svako jutro šegači na njen račun… sakrila se iza štanda i utonula je u plakanje… njene suze su bile krokodilske, lila ih je na litre… toliko su bile mokre da su donosili kante da bi ih negde sakrili od pomahnitalih krokodila iz obližnjeg kalemegdanskog zoovrta.Tako uplakanu stavili su je u opštinski auto i odvezli doma. Tamo je plakala, plakala i plakala, sve dok joj nije banuo poverenik Branko, i onom drugom, levom rukom, kojom ne šamara, obrisao preostalu suzu krokodilsku… šapnuo joj je „polako draga Dragana, odmori dva dana, pa ćemo ponovo za Beograd… idemo skupa… stajaćemo zagrljeni na toj jebenoj zimskoj vetrometini, stajaće pored nas ceo Vršac, sve ćemo preseliti u Beograd. Beograd ne sme pasti!”