Ne prođe ni jedan dan u Srbiji a da organizacija nazvana SNS ne ošteti neku instituciju ili pojedinca. Stvaraju i održavaju stanje haosa, atakujući na svakoga ko nije sa njima i obesmišljavajući svaku aktivnost ako oni u nju nisu upetljani. Ne dozvoljavaju da opstane ni jedna institucija ako njihovi članovi nisu na njenom čelu. Jadan od mnogobrojnih primera destrukcije predstavlja događaj koji se zbio u Vršcu u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić”. Na čelu ustanove bila je Aleksandra Tadić, profesorka koja ne pripada organizaciji. U oktobru, ove godine joj je isticao mandat, zbog čega je Školski odbor još u maju doneo odluku o raspisivanju konkursa za izbor direktora. Konkurs je objavljen početkom juna u listu „Poslovi”. Na konkurs se javila dotadašnja direktorka, Aleksandra Tadić i Ana Avramović, profesorka biologije u istoj školi. Obe kandidatkinje su ispunjavale uslove predviđene konkursom. Krajem juna Nastavničko veće je svojim glasovima dalo prednost direktorki (41 naspram 14). Početkom jula izjašnjavao se Školski odbor, koji se takođe svojim glasovima opredelio za Aleksandru Tadić. Posle izjašnjavanja kolektiva i organa upravljanja ustanova je rezultate glasanja poslala Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i Ministarstvu prosvete Republike Srbije. Po važećem zakonu, koji reguliše ovu materiju, Sekretarijat je trebalo da odgovori u roku od dve nedelje, a Ministarstvo za mesec dana. Vreme je prolazilo a pomenute institucije se nisu oglašavale. Ćutanje je trajalo do 18. oktobra kada je direktorki istekao mandat. Tri dana kasnije ustanova je imejlom dobila rešenje Pokrajinskog sekretarijata, sa obrazloženjem da postupak izbora direktora nije okončan i da se do tada imenuje vršilac dužnosti direktora. Na tu funkciju nije imenovana dotadašnja direktorka, već (nije teško pogoditi) član organizacije, profesor fizičkog vaspitanja Srđan Jovanović, koji se nije ni javio na konkurs, verovatno svestan činjenice da ga kolektiv ne bi podržao. Ovako je sve jednostavno rešeno. Član je postao vršilac dužnosti, dobio je funkciju, ali se nalazi u statusu u kome se nalaze mnogi čelni ljudi u državnim ustanovama u Vršcu, a verovatno i u mnogim drugim mestima u Srbiji. Organizacija postavlja svoje ljude na rukovodeća mesta, ali im ne omogućava da samostalno rade, već ih neprestano drži „na oku”, pa ako nisu zadovoljni, ili se pojavi neki aktivniji član, jednostavno se titula vršioca dužnosti poverava njemu.
Uznapredovao je haos koji ubrzava svoje pogubno dejstvo na sve sisteme i svakodnevno u pakleno grotlo usisava ljude, materijalna i kulturna dobra. Prestali su da važe pisani i nepisani zakoni. Sve je dozvoljeno i sve je moguće. Ljudi koji čine organizaciju označenu kao SNS, poništili su sve ljudske osobine i granice između dozvoljenog i mogućeg. Stopili su se u jedinstven patološki organizam kojim upravlja čudovišna misao: „Niko mi ništa ne može”. Sve ćelije tog organizma vođene takvom percepcijom nadiru i prodiru u svaki sistem sa težnjom da sve inficiraju i uvuku u svoje tkivo, kako bi postali isto tako bezoblični, bezosećajni, beskrupulozni, nečasni i spremni na sva nedela, kako bi ostali manja ili veća čestica uništavajuće zahuktale mašinerije. Nije važno da li su postavljeni da budu ministri ili direktori malih provincijskih škola. Važno je da u jednom deliću svog beznačajnog života mogu da dožive kako im niko ništa ne može. Namnožili su se i umnožili. Svakodnevno osećamo njihova zlodela. Bilo bi očekivano da spremnost za pružanje otpora raste proporcionalnom brzinom.