Od kako je Aleksandar Vučić naručio od svojih podanika da se javno izjasne koliko ga vole i podržavaju, svi odgovorni iz mesnih, opštinskih i gradskih odbora su pokazali „visok nivo svesti” i u takmičarskoj atmosferi se nadmetali ko će da izrazi veću solidarnost i divljenje prema liku i delu svog vođe. Gradonačelnica Vršca, Dragana Mitrović, nije želela da zaostane za svojim partijskim kolegama i svojski se potrudila da njeno pismo podrške ponese i prenese svu strahotu i besmisao atmosfere u kojoj otaljavamo nevesele dane naših života. Razumljiva je zahvalnost i idolopoklonstvo, jer ona i hiljade drugih partijskih poslušnika ne bi bili tu gde jesu da nije njihovog predsednika. Druge poruke mogu da se shvate u svetlu metafizičkog diskursa, koji bi svedočio o ireverzibilnim promenama koje su, kod nekih članova vladajuće partije zahvatile mentalne sfere iz kojih se testira realnost. Svi oni koji su pisali pisma (ili su ih dobili napisana pa ih samo pročitali) imaju pravo da misle i doživljavaju kako je Srbija, pod rukovodstvom njihovog „mudrog vođe” postala prosperitetna i organizovana država, ali oni ne dozvoljavaju drugima koji nemaju takvu percepciju, da svoje stavove slobodno izraze. Za njih su ti „drugi” neprijatelji, i to ne samo političkoj vrhuški, već čitavom narodu.
Mlada i relativno obrazovana gradonačelnica Vršca, diplomirana pravnica, Dragana Mitrović, ne preza da u svom ostrašćenom i mržnjom natopljenom govoru optuži te „druge” oličene u Đilasu, Jeremiću i Obradoviću kako se spremaju da nasilno preuzmu vlast i izazovu krvoproliće. Svako ko poseduje elementarna znanja iz istorije, sociologije i prava, zna kako se nasilno preuzima vlast, odnosno, kako se izvode revolucije. Čak i da su pomenuti oponenti vlasti, izgovorili (a nisu) reči koje insinuiraju na nasilje i haos, za tako drastične i tragične društvene promene nisu dovoljne priče ispričane na javnim ili tajnim skupovima. Krvoproliće, haos, nasilno, rušenje ustavnog poretka i druge zastrašujuće floskule izgovarane su sa strašću i mržnjom više puta u našoj tužnoj istoriji.
Sedamdesetih godina prošlog veka posle, tada čuvenog „Titovog pisma” članovi Komunističke partije Jugoslavije su svom vođi i „najvećem sinu svih naroda i narodnosti” slali telegrame i pisma podrške, slične sadržine. I tada je neka mlada i ambiciozna pripadnica partije koristila slične reči optužujući „sluge imperijalizma” za pokušaje nasilnog rušenja ustavnog poretka. Prošlo je od tog događaja gotovo pedeset godina. Preživeli smo velike strahote i stigli odakle smo pošli. Pisma i telegrami nisu sačuvali jedinu političku partiju u državi, a ni državu.
Danas nemamo državu, ali imamo najjaču partiju i vođu koji personifikuje državu. Imamo i pisma iste besmislene i sumanute sadržine čiji je cilj da ojača partijsko jedinstvo i potvrdi saglasnost sa apsolutističkim delovanjem vođe. Istorija nas nije ničemu naučila zbog čega se i dalje batrgamo po kružnoj putanji čiji se prečnik sve više sužava. Napadi na neistomišljenike i iznošenje izmišljenih optužbi neće ublažiti stanje permanentnog propadanja u svim državnim sistemima. Pisma će na kratko zadovoljiti neugaslu žeđ vođe za gratifikacijama i povećati mržnju vođinih pristalica prema onima koji nemaju zadato mišljenje. Podanički mentalitet, bezrezervna poslušnost, lični interesi i čuvanje dobijenih pozicija i beneficija bile su i ostale osobine ljudi koji su preuzeli formalnu odgovornost za vođenje države. Sa njima mogu samo da nam se ponavljaju ružni i strašni događaji, koji nas, nažalost, ničemu nisu naučili.
