Neuobičajena pobuna dogodila se u Eparhiji banatskoj. Ustali su sveštenici protiv zuluma i terora koji nad njima sprovodi njihov nadređeni – episkop Nikanor. Glas sekretara Eparhije Radomira Sandića, koji se javno obratio u ime terorisanih sveštenika, otišao je u etar. Prihvatile su ga društvene mreže i za nekoliko sati hiljade građana je moglo da sazna kako se jedan crkveni velikodostojnik ponaša prema sveštenstvu. Sadistički ih muči, ponižava, vređa i nipodaštava. Krši crkvene i državne zakone određujući da sveštenici, koji mu se ne dopadaju, budu penzionisani. Prateći neku mračnu unutrašnju potrebu da drugima nanosi bol i mentalnu patnju premešta ih u parohije sa stotinak vernika ili im, jednostavno, zabranjuje da obavljaju službu.
Prema rečima sekretara mnogo su propatili sveštenici Banatske eparhije od kako je episkop došao da njome rukovodi. Kao najsvežiji primer ekstremnog maltretiranja i mobinga naveden je slučaj sveštenika Ilije Zekanovića, koga je Nikanor premestio u Zrenjanin. Kada je ovaj organizovao prevoz stvari i krenuo ka novom poslu, stigao je nalog da se sve obustavlja i da prvobitno rešenje ne važi. Čovek je prethodno sa porodicom iseljen iz crkvenog stana, tako da više nije znao kuda će. Ostao je na putu između stare i obećane, nove, parohije u koju nikako ne može da stigne. Sa suprugom i četvoro male dece postao je beskućnik, zavistan od plemenitosti i dobrote parohijana i drugih ljudi koji se trude da mu pomognu. Govorio je sekretar i o sopstvenim problemima jer je i sam razrešen svih funkcija koje je obavljao, jer je episkopu otvoreno izneo zamerke na nepočinstva koja sprovodi nad sveštenstvom.
Protest protiv nasilja organizovalo je osam sveštenika koji su sa porodicama i nekolicinom vernika 17. jula došli ispred Vladičanskog dvora u Vršcu u kome stoluje episkop. Zdanje sazidano u drugoj polovini XVIII veka, predstavlja prepoznatljiv toponim grada i važan kulturno-istorijski spomenik koji je svedočio o burnoj istoriji grada ali i o umnim vladikama koji su u Ugarskom, Austrijskom i Austro-Ugarskom carstvu mudrošću i diplomatskim veštinama uspevali da očuvaju i unaprede pravoslavlje i nacionalni identitet srpskog naroda. Građen je u vreme vladike Jovana Georgijevića, u njemu je stolovao poznati episkop Josif Jovanović Šakabenta, čijom zaslugom je unapređeno školstvo. Vladika Gavrilo Zmejanović je učestvovao u značajnoj restauraciji dvora, početkom XX veka, kada je zdanje dobilo svoj prepoznatljivi, raskošni, barokni izgled. Preživeo je dvor i nemačku okupaciju, kada je u njemu bila komanda grada, a posle oslobođenja, jedno vreme je služio kao dom za ratnu siročad. Sve promene i bure nisu takle njegovu lepotu, dok na čelo eparhije nije došao Nikanor. Nesposoban da razume lepotu, bahat i zaslepljen mržnjom prema graditeljskom stilu koji nije dovoljno „pravoslavni”, ne poštujući zakone ni činjenicu da je dvor spomenik kulture od izuzetnog značaja, odlučio se da ga prilagodi sopstvenoj „estetici”. Bez konsultacije sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije, promenio je krov na objektu, i umesto pređašnjih krovnih ploča, koje su bile usklađene sa bojom i izgledom fasade, postavio tirkizno zelene ploče visokog sjaja, tako da opšti izgled podseća na neki od objekta iz Diznilenda. Uništen je park oko dvora, zasađena vinova loza i podignuta kamena kućica, nepoznate namene. Vandalski i varvarski pohod je nastavio i na Sabornoj crkvi Svetog Nikolaja. Uništen je šestoredni ikonostas, Bogorodičin i vladičanski presto, podne ploče i zidne slike. Na njegova zlodela nisu reagovale ni državne ni crkvene institucije. Uništeno je kulturno nasleđe grada i države. Ćutali su i sveštenici i Vrščani. Pobuna obespravljenih i nasilju izloženih pokrenuta je, kao i u čitavoj državi, u trenutku kada je postalo jasno da je teror dostigao nivo koji ugrožava opstanak života. Možda su i sveštenici kao i građani Srbije kasno uvideli koliko je zlo naraslo. Takva percepcija ukazuje samo na jednu činjenicu – nazad se ne može.
Snimak okupljanja sveštenika i vernika ispred Vladičanskog dvora 17. jula