Oduvek su Vrščani imali problema sa Beograđanima. Nekako su nas stalno gledali kao da smo „tuđi”, „njihovi”, „švapski”. Da li se istorija menja? Da li je na pomolu veliki obrt? Za sada, obučena ekipa špijuna sedi nad jednim papirom, analizira ga i ne veruje šta čita. Papir-spisak, koji je verovatno ispao iz džepa Neše Bota, one noći kada je voajerisao u Središtu. Rukopis je njegov. Drhtavom i uzbuđenom rukom rukopisao je sigurno Neša Bot, verovatno je krenuo da se olakša pa mu ga je košava oduvala i nanela na tarabe Mlina.
Neši nikada neće biti jasno, kao što mu nikada i nije bilo ništa jasno, zašto su se ti Srbijanci preko Dunava nadrndali na nas, pa nas tlače i drndaju nam istoriju, našu vršačku istoriju. Dok je fascinirao Aleksandru Panić, moćnu damu iz SNS-a, nataknutu na 17 cm štikletina, Neša joj je pokazivao taj istorijski dokument. To se vidi po tragovima karmina na donjoj strani papira, vide se i njeni ugrizi. Očigledno je da se Neša poverio dami, a ona polusretna izgrizla pola papira i pola imena sa tog spiska.
Al’ šta na tom papiru piše, šta nam Neša piše? Ima tu jedno dvadesetak neveštih konstrukcija o njegovom planu kako da se Neša izbori za istorijsko priznanje Srba u Banatu, kako da tim beogradskim Srbima uzmu autorsko pravo nad Prvim srpskim ustankom koji oni davne 1804. godine povedoše protiv Turaka. Pa šta sad ti Beograđani ‘oće? Pa te 1804. godine, mi smo u Vršcu dobili Povelju slobodne varoši od Beča, a vi ste se zamajavali sa Turskom. Gde ste bili 1594. godine, kada smo se mi Srbi iz Banata potukli sa tim Turčinima pod kulom vršačkom i pod vođstvom našeg vladike Teodora Nestorovića, i to ispod zastave rukom izvezenog lika Svetog Save? Gde ste onda bili? To sve Neša piše ćirilićnim slovima.
Šta dalje Neša besedi? Piše nekome, mislim da piše koleginici Panićki: Zašto nas vi Beograđani tlačite i istoriju našu kradete, pa znate li vi da je Teodor bio ovde faca, duhovni pastir? Ovaj Nikanor mu nije ni do koljena, a taj vaš Patrijarh ni do drugog koljena. Ustanak Srba u Banatu je bio jebeno veliki, pobunila se sva raja, četri puta su ih Vrščani raspizdili podno vršačkih planina, pisali i pjesme… Evo vam jedne:
Sva se butum zemlja pobunila,
Šest stotina podiglose sela
Svak na cara pušku podigao.
… Sva sela im uzesmo i pod svoju srpsku vlast stavismo. E tako je bilo. I onda Turci popizdeše. Taj Sinan Paša zatraži da se iz Damaska donese zeleni Muhamedov barjak i zabi ga u zemlju srpsku i krenuše na vladiku… Taj Sinan toliko se raspizdi da je otišao u manastir Mileševa, pokupio mošti Svetog Save i u znak mržnje i osvete donese ih u Beograd i spali ih. Spali ih na najvećem brdu u Beogradu, kod današnje velike pošte beogradske, a ne na Vračaru, baš zato da ti nadrdnani Srbi, Vrščani, vide kako Sava gori.
Neša Bot, kad god dolazi u Beograd po sendviče, seti se tog mučnog trenutka, stane kod pošte, parališe saobraćaj, jebe mu se što iza njega trubi hiljadu Beograđana. To paralisanje saobraćaja je njegova osveta, sad već poznata kod nervoznih šofera kao „Nešin sindrom”. Šta je dalje bilo, znaju Neša i Panićka… Turci u’vatiše Teodora i živog ga odraše u Vršcu. E sad vi Beograđani vidite je l’ ovo bio prvi ustanak, a ne vaš.
Al’ da se vratimo na ostatak sadržaja Nešinog pisanija… Tamo piše dalje: „Onda ću se ja potruditi da se dodvorim tim Srbijancima preko Dunava i sačinim spisak pobunjenika – ovih njihovih žutih, i spisak naših sugrađana i sve ih povedem u Beograd da se tamo prijave, da tamo žive”. Na spisku se nalazi i sam Neša, on je odabrao čak i svoje glasačko mesto na kome će glasati u Beogradu. Na spisku su još neki ugledni Vrščani koji hoće da se presele i tamo obave patriotsku dužnost. Vole ljudi da glasaju svake godine pa mož’ ga jebati, ima da idemo u Beograd i tačka!
Sudbina spiska je sledeća. On je došao u ruke Branka koji ga je sa svojom vernom dublerkom Draganicom proštudirao i zaključio da pismo ima nekog smisla, ima neke pogane poetike u tom Nešinom pisaniju. Razmislio je i naredio da se pod hitno, negde na nekoj ledini podno vršačkih planina mora izvršiti generalna proba SEOBA GLASAČA POD VOĐSTVOM BRANKA MALOVIĆA!
Da, baš tako je tu akciju nazvao drug Branko. Ako je Paja Jovanović, rođeni Vrščanin, mogao da naslika tu veliku sliku sa Čarnojevićem i Srbima kako kidaju u Vojvodinu, ima taj Zvonimir Santrač da naslika nas botove kako se selimo iz Vršca u Beograd, i to da glasamo! Sve sa glasačkim kutijama, ni ovce nam ne trebaju, svi smo mi ovce i idemo u Beograd. Važno je da su na slici glasačke kutije, one simbolizuju ovce, važno je da narod vršački i srpski jednog dana vidi koliko smo bili ludi i hrabri. Požrtvovano smo napuštali svoje vršačke tople domove i kretali u Beograd da spasavamo našeg Alexa! Veliki oslobodilački pokret, 13. srpski ustanak je na pomolu. U istoriji će biti zapisano – Vršačni spasavaju Beograd!
A kad ga spasu, onda će u znak zahvalnosti ponosni Vrščani, pod vođstvom Branka Malovića dobiti priznanje da se Prvi srpski ustanak desio davne 1595, a 13. u martu 2018. godine. Neša je pao u nesvest od sreće, koprcao se pola sata na podu Draganicine kancelarije. Branko se zabrinuo da Neša ne rikne od sreće, pa ga je kundakom kolta opalio u potiljak da se vrati u realnost. Kad se osvestio, pomislio je duboko u sebi – konačno sam nešto pametno uradio za druga Branka, moj grad i moj SNS. I zaista, scenario, kadrovi, kutije, svi rekviziti su njegova ideja. Ima i spisak dobrovoljaca koji će se seliti. Imamo i slikara Zvonkeca, sve… Svi smo tu. Krećemo na probu sutra, ranom zorom, oko sedam sahata.