Site icon Pančevo.city

Špijuniranje slobode

Hitna depeša je siknula iz mobilnog poverenika Branka. „Provaljeni su!” Glas sa druge strane mobilnog je pitao: „Ne razumem, ko je provaljen, šta se dešava?” Nervozni Branko, vrištao je u svoj mobilni, sline su kapale po tastaturi: „Kako ko, pa oni, majmune glupi, jeb’o te onaj ko te primio u SNS, provaljeni su svi, imamo spisak svih koji su bili na izložbi. Neša ih je sve snimio iz automobila. Govna žuta. Sve ću ih nataknuti na …c.”

Tako je tekao razgovor jednog poverenika i jednog neveštog bota. Uglavnom, najebao je na kraju Neša Bot. Odmah nakon kulturnog događaja u Velikom Središtu, u sinoćnim izdanjima srbijanskih dnevnih novina, osvanula je vest o svetskoj zaveri protiv napaćene Srbije. Naslovi su najavljivali „Svetske obaveštajne službe su aktivirane, počinje razaranje srpskog nacionalnog bića, skraćeno razaranje Srpske napredne stranke.” Svi koji su protiv tog bića su strani agenti. Obučeni su da priznaju Kosovo i razjebu predsednika Aleksandra, obučeni su da ga razbucaju. Sve relevantne društvene strukture su u opasnosti, posebno Srpska akademija nauka i umetnosti i Srpska pravoslavna crkva. Cilj ovih tajnovitih, a ipak poznatih neprijatelja Srbije je da se pojača nejedinstvo oko Kosova i Metohije. SNS velikodostojnici su po svim novinama rastrubili o uticaju stranih agenata i njihovih sluga u Srbiji. Narod se mora ubediti konstrukcijama da je broj žrtava veći od subverzivno špijunskih aktivnosti, nego od samog bombardovanja. To se mora širiti celom Srbijom. A svaka pojačana aktivnost podrazumeva hitnu apsanu i čerečenje na sudu. Svako ko se okuša u špijuniranju najebaće za vijeka vijekova.

Veliki Branko je zahvaljujući vrhunskom prisluškivanju razgovora dvojice posetilaca izložbe, a i sofisticirano šifrovanoj poruci Neše Bota, mogao zaklučiti da se u Mlinu, ili kako to najveći špijun Gerovital kaže, u Gera Museumu, odigrao sastanak tajnih obaveštajnih službi, a ne izložba gerikatura. Neša Bot je maskiran šarao oko Mlina u Središtu, sedeo je sagnut nad volanom automobila na čijim je vratima sa leve i desne strane stajao logo Milenijuma. Levom drhtavom rukom je čvrsto držao volan, a desnom nevešto tipkao po tastaturi mobilnog. Svetlost sa napunjene baterije je osvetljavala utrobu kabine… Vidno isprepadana, ali oduševljena faca Neše Bota, izgledala je još sablasnije. Cela kabina milenijumskog auta bila je ispunjena digitalnom svetlošću, efekat svetla morao je biti takav, ipak je Neša ušao u trag najvećem špijunskom sastanku od davne devedesete godine, kada je ista ekipa rušila druga Slobu. Tipkao je bez zareza, tačke, malih slova. Velika slova su jurila u aparat poverenika Branka.

Zavaljen u svoju fotelju negde na skrovitom mestu, vidno uznemireni Brankon je čitao poruke koje su stizale u ogromnim količinama. Imena, registarski brojevi automobila na prenatrpanom parkingu, marke automobila, boja, sve što je Neša mogao snimiti ispred Mlina, kuckao je… Branku su spale pantalone od ushićenja a i besa. Mrmljao je samome sebi, pošto on stalno priča sam sa sobom. „O kako je to moguće, šta se to dešava, kako je moguće da u sred južnog Banata onaj seronja slikar organizuje tako opasan špijunski skup. Pa razjebaće mi vršačku parohiju. Vratiće je narodu. Nakotili su se žuti i šareni špijuni po gradu, više se ne mogu ni opustiti sa svojim damama, zavukli su mi se u spavaću sobu, stalno mislim da su mi negde ispod kreveta… užas…”

Da, tako je to bilo u subotu 25. novembra, veliki broj ljudi je bio nadziran sa svih strana. Sumnje su se obistinile, GeraMuseum je leglo špijunaže. Iz tog galerijskog centra se ruši vlast u Vršcu, odatle onaj ćelavi , debelotrbušni guzonja blati našu gradonačelnicu, odatle ona ogromna spodoba od žene Tanja Vešović i njen još ogromniji muž komanduju šta raditi naprednjacima. Neša Bot je frapiran činjenicom da su na tajnom sastanku viđeni onaj Vasin, Tepićka i Jerkovka. A viđen je i polućelavi Dule Perin… Sve sama žuta bagra se okupila na kobojagi izložbi. Al’ otkud i Dule? Užas…

Sad kad smo provaljeni, navatani na delu, priznajemo da radimo kao špijuni, odnosno, mi smo atomske špijunčine, najgore koje je grad Vršac ikad imao. Mi sve znamo. Znamo sve o mućkama lokalnih naprednjaka, znam ko je dobio javne nabavke, zašto ih je dobio, znamo koliko je behatona više ugrađeno nego što je normalno. Znamo kako se uplaćuje novac u fantomske ne registrovane agenciej za razvoj Banata, znamo da li je ili nije bilo pljuske u lepo lice Dragane, znamo zašto se ne dobijaju građevinske dozvole, znamo ko je zaposlen zbog toga što je član SNS-a, znamo koje naoružanje poseduje ekipa koja dolazi u Opštinu, znamo da je gradonačelnica očajna što ne sme podneti ostavku, znamo da se SNS deli na nekoliko delova, znamo koliko je ljudi napustilo SNS, znamo ko će biti novi gradonačelnik, itd… Ova ekipa špijuna sve zna. Naš sastanak je bio svečan, uz vršačko vino javno smo se pokazali i objavili da sve što smo saznali imamo nameru objaviti našim građanima. Mi svi špijuniramo za Vrščane. Da, gospodo naprednjaci, ekipa iz Mlina je javna špijunska organizacija koja prikuplja informacije o vašim kombinacijama i javno to pokazujermo Vrščanima i ostalima po Srbiji. To je smisao naše špijunske organizacije.

Mi smo oni koji nadziru vas koji nas nadzirete. Špijunski obaveštajni rat besni po Vršcu.

Naša ekipa je obučena da brani slobodu od vas. Vi ste nametnuli model ograničene slobode, sistem koji ne dozvoljava kritiku, nametnuli ste nam kojekakve priče o odbrani slobode srpskog naroda, o mesijanskoj ulozi vašeg predsednika, nametnuli ste nam samo vaš model slobode i demokratije, samo vi znate šta je sloboda i šta valja činiti od Srbije. Naša ekipa špijunčina se zalaže za suštinsku slobodu i demokratiju. U vašoj slobodi ima previše žrtava, a to su građani, oni su samo prividno slobodni. Toliko ste korumpirali prostore slobode da se onaj jadni Neša Bot usrao pred mlinom u Središtu da ga neko ne provali dok nas posmatra kroz zamagljeni prozor auta. Toliko se zamaglio od njegovog znojnog isparavanja da je pobrkao sve registarske tablice. A uopšte nije morao voajerisati, mogao je lepo slobodno ući kroz vrata i pogledati izložbu. E to je problem, vi nemate muda da dodđete na izložbu o suštinskoj slobodi, a pozvani ste.To je taj paradox o dve slobode. A davno je jedan Russo napisao „da demokratija počiva na uverenju da je čovek dobar, a demokratija je tu da ga učini još boljim, tako što će ga podsticati da zaviri dublje u sebe i tu pronađe nove i nove zalihe tolerancije”. Ova izložba, a i naredne imaju zadatak da ovu rusoovsku priču učini praktičnom i da se što pre dopre do suštinske slobode a ne samo one vaše, gospodo naprednjaci.

Exit mobile version