Jovan Sterija Popović, pravdajući se, davno, 1848. godine, kada je „gorela cela Evropa u kojoj se revolucija širila od Francuske preko Mađarske i tako redom, do male varoši Vršac”, voleo je da kaže za svoje kapitalno delo „Rodoljupci”: „Moja namera nije s otim ljagu bacati na narod, nego poučiti ga i osvestiti, kako se i u navećoj stvari umeju proroci dovijati”.
Sterija se vratio 1848. godine u Vršac, svoje rodno mesto, u malu banatsku varoš, koja je tada bila deo Austrijske monarhije, izvan samostalne Kneževine Srbije. Došao je slavan i priznat, zauzimao je visoke položaje u Srbiji: U Kragujevcu je bio profesor prirodnog prava, u Beogradu načelnik Ministarstva prosvete, izuzetno aktivan u širenju prosvete i kulture u Srbiji, učestvovao u osnivanju Srpske akademije nauka i umetnosti, Narodnog pozorišta… i tako dalje. Sterija nakratko dolazi u Vršac i piše „Rodoljupce”.
Zašto je Sterija važan u ovom pratećem tekstu moje današnje karikature? Moja namera je da Steriju iskoristim u ovom tekstu zbog neverovatno sličnih istorijskih okolnosti u kojima se danas nalaze lokalne naprednjačke patriote, da suštinu njegovog dela, diskretno iskoristim za ukazivanje na njihovo licemerstvo kojim sebe predstavljaju pred vršačkim narodom, krijući se kao i svoji vršački preci, raznim patriotizmima, i u ime Srbije i u ime Vršca, ali pre svega u svoje lično ime. „Rodoljupci” su samo prividna komedija koja predstavlja svedočanstvo prave istorijske tragedije malih ljudi u velikim vremenima u kojem se svet koji smo poznavali sad prepakuje. Mali ljudi se stavljaju pred političke izbore koje ne razumeju, ali se prave da ih razumeju, oni im nisu dorasli. To dragoceno delo, za koje sam Sterija kaže u predgovoru da je to „ privatna istorijska povesnica srpskog pokreta… da će istorija opisati sve što je bilo dobro”. Dok za svoje delo kaže da će „samo predstavljati strast i sebičnosti”.
Ovde, u Vršcu, danas su na vlasti veoma dovitljivi ljudi. Oni uvek imaju neka patriotska opravdanja. Nekada su njihove reči citati njihovog velikog vođe Aleksandra Vučića, a nekada su to onomatopeje njihovih namesnika iz Beograda. Uglavno, ovi mali, obični Vrščani izgledaju isto kao i Sterijini Vrščani davne 1848… Reči Jovana Skerlića, koje je on izgovorio 30. decembra 1904. u Narodnom pozorištu u Beogradu, 50 godina kasnije nakon Sterijinog teksta, najbolje oslikavaju kolika je vidovitost Sterije bila. Skerlić kaže: „Sterija udara na grlate fariseje i podmukle tartife rodoljuba; čuvajte se onih kojima je uvek na ustima reč patriotizam; ne mislite da voleti svoj narod znači biti slep pred njegovim manama i gresima i varvarski mrzeti ljude druge rase i vere; klonite se kobnih samoobmana, a svom dušom svojom mrzite laž, jer je istina prva dužnost prema narodu, jer je istina, na kraju krajeva, najviši i najmoćnije oružje napretka”…
Ko su danas u Vršcu Nuštilov, Smrdić, Nerbulić ili Žutilaj Bideli i Kiđoj? Pa to nije teško pronaći. Dragana Mitrović, Aleksandar Čupić, Ivan Grujin, Baroš, Malović itd… svi su oni isti mali obični dovitljivi ljudi koji mogu biti bacači patriotskih fraza o razvijenom, moćnom Vršcu… ali uvek će to izgovarati za „srebrenike”. Danas je srebrenik ključna reč i jedini cilj svakog SNS-ovca u lokalnoj upravi. To se najbolje može videti u najnovijoj farsi od nekakve čudne agencije koju su na početku godine sklepali, a nazvali je „Južni Banat”. Pravdajući se da je ona neka važna agencija puna patriotskog naboja za razvoj naših napaćenih banatskih opština. Pa su ugasili već jednu takvu u Zrenjaninu. Kažu da je ona imala malu članarinu od samo jedan milion dinara, a da će ova njihova imati veliki budžet. Samo je vršačka opština i gradonačelnica potpisala ugovor o osnivanju i pristala da Vršac uplati celih 18.000.000 dinara (osamnaest miliona dinara) članarine, i brže bolje, već uplatila celih 5,4 milona.
Ova lokal-patriotska agencija nepriznata, dakle, nesertifikovana od Republike Srbije, ima na svom računu već puno srebrenika, i već je počela da radi. Raspisala je tender za kupovinu automobila od skoro tri milona srebrenika, valjda da bi se sa tom novom limuzinom po južnom Banatu, vozio Branko Malović, uterivač straha i srebrenika. Drugi kapitalan tender je onaj o izradi nekakvog plana turističkog potencijala Banata, i to u vrednosti od 2,5 miliona srebrenika. I ovaj tender ima svoje lokal-patriotsko narikanje. Oni kažu da Banat ima veliki potencijal, da je potentan, kažu da su njegovi stanovnici potentni, i da im treba neki plan kojim bi se ta njihova potencija upotrebila korišćenjem tog plana, kao neka nova socijalna vijagra kusala i onda bi ceo banatski narod bio u nekoj vrsti napaljenosti. On bi se razvijao.
U tom planu biće napisano da se mora zaustaviti gradnja Vršakih vinograda i zaustaviti razvoj onog kulaka Draškovića, da on ne bi slučajno proizveo milione litara vina, da slučajno ne uzme Grožđenbal. Pa razapne svoje šatore za pleskavice…
Onda su, pre završetka tih tendera, odlučili da sjeban put prema Gudurici, važnoj tački za turizam, asfaltiraju u dužini od 240 metara!!! Kapitalna investicija koja će Branku Maloviću omogućiti da može sa novom limuzinom srebrne boje, jezditi do kuće Dragane Mitrović, u bilo koje doba dana i noći, a koja stanuje, baš, na kraju te epohalne turističke magistrale od 240 metara ekspresivno nabacanog asflata…
Mizerija od koje bi i Sterija odustao. Šta se tu više ima pisati, tumačiti, filozofirati? Lepo nam je Jovan Sterija Popović, naš istorijski komšija poručio: RODOLJUPCI SU NIŠTARIJE, UPROPASTITELJI NACIJE, UBICE SVOG RODA I UBICE SVOG NARODA.