Trpim konstantni pritisak na poslu i u privatnom životu od SNS-a, koji u Vršcu ima apsolutnu vlast. Samo zbog toga što se bavim politikom, a nisam članica SNS-a, zato što sam odbornica koja glasa po svojoj savesti, zato što javno kritikujem štetne skupštinske odluke koje donosi SNS većina, zato što pišem tekstove na političke teme za dnevni list Danas i za portale Autonomija i Pančevo Si Ti – ja sam već dve godine žena na čijim je leđima SNS nacrtao metu.
Ono kroz šta ja prolazim je tipični obrazac kako se SNS obračunava sa svojim političkim neistomišljenicima. Prvo su pokušali da me kupe, nudeći najviše funkcije u gradskoj upravi. Kada sam sve to odbila onda su prešli na medijski linč. Tako su dva elektronska portala, koja su u stvari stranačka glasila www.evrsac.rs i www.juznibanat.rs (koji dobijaju milionske iznose iz budžeta svih južnobanatskih opština), počela da pišu seriju naručenih tekstova čiji je jedini cilj bio kompletna diskreditacija celokupne moje ličnosti.
O tome koliko su tekstovi koji su se bavili mojom ličnošću bili napisani mimo svakog novinarskog kodeksa i prepuni mizoginije, seksizma i diskriminacije po više osnova, govori i podatak da se tim povodom oglasila i poverenica za rodnu ravnopravnost Brankica Janković, koja je naložila glavnom i odgovornom uredniku portala Evršac da mi se javno izvini. Rok za izvinjenje je prošao – izvinjenja nema.
Osim medijskog linča, na svim skupštinskim zasedanjima izložena sam najprimitivnijim uvredama i klevetama pojedinih odbornika SNS-a, a posebno od predsednika Skupštine Grada Vršca Nenada Baroša, koji je čak u jednom trenutku tražio od direktorke biblioteke da mi da otkaz. Od prošle nedelje do danas, ja sam dobila već dve službene beleške, verovatno kao pripremu da mi se u doglednoj budućnosti uruči otkaz.
Osim pritisaka i nasilja koje trpim od prorežimskih vršačkih medija, zatim na sednicama skupštine grada, na poslu, postoji još jedan način kako vam SNS šalje nedvosmislena upozorenja da odustanete od bavljenja politikom i da ne zabadate nos tamo gde ne treba: to su tzv. dobronamerni saveti koje vam donose SNS glasnici. Tako je i do mene došla priča da je moguće da u našem gradu čujete rečenicu: Ti imaš dete – mi imamo gepek, i ja kao majka moram da reagujem i da vas pitam: Gde smo mi kao društvo stigli?
Ono što je zabrinjavajuće je to što smo se mi kao društvo, a i ja kao pojedinka potpuno navikli na nasilje i prihvatili ga kao deo svakodnevice. Tako sam se i ja navikla da živim sa nasiljem koje nada mnom sprovode pojedini funkcioneri i članovi SNS-a i to sam prihvatila kao nekakav usud ako želim da se držim svog mišljenja makar ono bilo drugačije od političke većine.