Posebno ne volim kada se mali ljudi upinju da sroče neke velike misli. Aleksandar Vučić kao da je prolupao od upinjanja da smisli neku epohalnu rečenicu, koja bi sva njegova sranja koja je pravio tokom devedesetih i posle rata pamtila, a stare misli zaboravila. A sranja je pravio. Od onog duvanja sa snajperima pored Šešelja iznad Trebevića pa sve do prelepljivanja ulice Zorana Đinđića, novim tablama sa imenom juče osuđenog Ratka Mladića. I sad, taj novi, neki drugi, prepodobljeni, rekonstruisani, reformisani, Vučić hladnokrvno se juče upinje da nam rastumači odluku Haškog tribunala. On to tako preko one stvari, mudro, držeći se za muda, izgovara kao da je totalno prolupao. Kao da nam je isprao skoz mozak, pa niko se ničega ne seća i može nam uvaljivati svakakve velike misli. Ali, njegove misli su misli najvećeg podlaca koji se pojavio u postmodernom dobu Srbije…
Aleksandar Vučić rekao je „da je presuda generalu Ratku Mladić očekivana, da on kao predsednik države ne može da komentariše nepravosnažnu presudu”, a građanima Srbije poručio je da od danas počnemo da gledamo u budućnost i razmišljamo kako će nam živeti deca i kako očuvati mir i stabilnost u regionu. Predsednik je rekao da Srbija poštuje žrtve drugih naroda, da zna da ne možemo da očekujemo poštovanje za naše žrtve i da ćemo to morati sami da učinimo. Vučić je, kako prenosi Tanjug, rekao da su svi očekivali presudu kakvu je izrekao Haški tribunal, ali i da zna koliko su emocije uzavrele: „Danas nije dan ni za radost, ni za tugu, već da vidimo kakvu budućnost želimo”.
I ko da mu sad veruje. Pa zar je moguće ići u budućnost sa Aleksandrom Vučićem? Naravno da je to nemoguće, ne zato što je nas ubedio, već zato što niko od Vardara pa do Triglava, preko Zagreba, Sarajeva itd… ne želi ići sa njim u budućnost. I to je taj paradox, njegovim licemernim izjavama više niko ne veruje u komšiluku iako je svaka njegova reč u proteklih nekoliko godina smišljana najmanje deset dana. Jedino ko mu veruje, pored svog SNS-a, to su ovi iz Brisela. Oni ga lože i posle svake izjave mu duvaju u jaja, sokole ga.
I to je taj Balkan. Ovde nikada neće biti normalnosti sve dok se ovi što muvaju sa nama, ne odluče da sklone Aleksandra Vučića. Jebeš narod. Tačno je da ga je narod izabrao al’ džaba. Taj narod juče pizdi na odluku Tribunala, al’ ćuti i psuje po svojim kućama, žale Maldića, uvukao im se pod kožu još dok su bili mali radikali. Slušaju velike izjave svog doživotno izabranog hiptnotizera i ne veruju šta čuju. Ulazak ovakvih preporođenih Srba u Evropu je oblik potencijalnog mentalnog terorizma. Svi nafurani na Vučića nemaju šta tražiti po toj Evropi, oni su duboko utemeljeni na radikalskoj doktrini i mož’ ih jebati, nikada se neće osećati Evropljanima. I to je taj problem za budućnost ovog dela regiona. Kako suštinski pripremiti sjeban narod da uđe u evropske prostore pod vođstvom neuverljivog Aleksandra Vučića? Kako mu verovati da se nije otkačio radikalske ideje o vaskolikom neponovljivom srpstvu? Kad jednog dana i uđu u tu Evropu, onda će imati klonirane Vučiće, po Evropi će hodati klonirani Aleksandri Vučići, nepoverljivi, licemerni, skloni foliranju o shvatanju svega postojećeg, a suštinski ceo njihov mentalni kapacitet će funkcionisati na navijačkim dosetkama. Jebeš takvu Evropu koja je sa titranjem Aleksandr Vučiću, potrošila nekoliko naših godina.
Kad sam pitao jednog Evropljanina zašto nisu odma’ posle sedam dana najurili snage Radovana Karadžića iznad Sarajeva, već su pustili da Srbi snajperišu grad i ubiju na hiljade njegovih stanovnika, slovima, hiljadušeststotina dece, zašto ta Evropa nije uzela snajpere Karadžiću, Šešelju, Vučiću, Limonovu i svima koji su zabrađeni ležali na Trebeviću i pijani uz pivo vežbali klađenje ko će pogoditi dete a ko neće… Evropljanin je ćutao kao zaliven, znao je odgovor al’ ćuti, provaljen je. To je ta Evropa koja nam sad potura Aleksandra Vučića da nas vodi u budućnost.
Juče je zasluženo optužen Ratko Mladić, ali sad Evropa ima obavezu, ako već želi da živimo sa njima, da pokrene procese suštinske promene u načinu podrške Aleksandru Vučiću. Ne smeju čekati još četri godine kao što su čekali gore na Trebeviću, moraju odma’ početi sa pritiscima na Vučića i skloniti ga sa istorijske scene. Njegovo dugo trajanje se polako pretvara u proces nekontrolisane fermentacije od kojeg Evropa nikada neće dobiti ništa kvalitetno. Vučić je toliko podlo juče komentarisao hašku optužbu i vešto svoju veliku misao, u rečenici „ne mogu da komentarišem nepravosnažnu presudu”. Njome je ostavio u glavama svoji zbunjenih idolopoklonaca, da se još nadaju da će taj neprijateljski Haški tribunal, ipak, na kraju, doneti oslobađajuću presudu i tog Ratka Mladića poslati nazad u ponosnu Srbiju.
Dakle, imamo dve budućnosti, jednu koja čeka povratak Mladića, i drugu u koju nas vodi Vučić. Obe te budućnosti su samo naše, a naše komšije Bosanci, Hrvati i ostala raja otići će jako, jako daleko od nas. Ostaviće nas da se jebemo sa tim našim velikomisliocem koji može iznerviran nečim, već u ponedeljak, smisliti neku velelepnu misao i okrenuti svoj narod prema bratskim Rusima.