Već pet godina Aleksandar Vučić neprikosnoveno vlada Srbijom. Gotovo svake godine raspisuje izbore na kojima pobeđuje uz podršku trećine od ukupnog broja registrovanih birača. Tokom označenog perioda vladavine uspeo je da usavrši populistički sistem, načinivši od njega galimatijas sa premisama diktature, vulgarizovanog socijalizma, orijentalne despotije i mafijaške organizacije. Svi ovi, naizgled, nespojivi sociološki oblici organizovanja realizovani su zahvaljujući njegovoj nekonzistentnoj mentalnoj strukturi i društvenim okolnostima koje su mu odgovarale. Disciplinovani učenik beskrupuloznog i u manipulacijama veštog učitelja, prevazišao ga je širim repertoarom glumačkih veština i retorikom koja je korespondirala sa neuporedivo širim slojevima relevantnih svetskih činilaca. Eksternalizovana žudnja za moći podržana hipertrofiranom narcisoidnošću i atrofiranom empatijom udružile su se u čudovišno bogat repertoar društveno opasnog delovanja.
O njemu se sve zna. Neobuzdane potrebe za eksponiranjem i gratifikacijama uslovile su svakodnevno medijsko prisustvo koje ga indirektno dovodi u kontakt sa većinom građana Srbije. Oni ga procenjuju i presuđuju mu prema sopstvenim merilima, stavovima i stepenu emotivne frustracije. Polarizovana osećanja u dijapazonu od obožavanja do mržnje isključuju kritičko mišljenje i racionalnu percepciju. Sa tih iracionalnih nivoa obožavaoci i mrzitelji pokreću i uzdižu neosvešćene patološke sadržaje u mentalnom sistemu Aleksandra Vučića i guše sopstvene kreativne i logičke premise. Stvorena je patološka simbioza između vladara, njegovih podanika i onih koji veruju da to nisu. Podanici koji vole vođu po zadatku, izbegavaju da se susretnu sa sobom kako bi sačuvali minimum samopoštovanja i krhke granice lične autonomije. Ličnosti sa primarno defektnim testom realnosti obožavaju vođu jer im takvo osećanje daje lažnu sigurnost i uverenje da ih on štiti i o njima brine.
Nosioci opozitnih osećanja koja zauzimaju široku paletu od mržnje, prezira, besa i gađenja nad Vučićevim postupcima i rečima, zbog opsednutosti njegovom ličnošću, gube elemente kritičkog mišljenja i rasuđivanja. Ljudi koji prate konstrukcije, verbalne egzibicije i laži ugrađene u sadržaje predsednikovog virtuelnog sveta, neprimetno i sami postaju deo tog simulakruma. Osećanje bespomoćnosti rođeno u susretu sa besmislom povezalo je veliku grupu „moralnih čistunaca” koji ne žele da vide šta se oko njih događa. Brane se negacijom stvarnosti i kritizerskim stavovima. Za njih je novinarka Brankica Stanković počela da sarađuje sa SNS-om, ili je ucenjena, jer je tokom intervjua sa Vučićem izbegavala da mu postavi neka pitanja od krucijalne važnosti. Za njih je izdaja ako se pohvali pozorišna predstava, jer je direktor ustanove član SNS-a. Svako ko na bahatost i primitivizam SNS-ovaca ne odgovori istom merom, jeste njihov prikriveni pristalica, smatra ova grupa samoproglašenih boraca za pravdu i istinu. Društvene mreže im pomažu da nezadovoljstvo i gnev pretoče u reči i dožive da su nekome otkrili velike istine, koje će im potvrditi istomišljenici. Sveznajući eksperti sa fejsbuka, tvitera i iz kafana osim „kuke i motike” retko pominju suvisla rešenja za izbavljenje od zločinačke vlasti. U fokus njihovog interesovanja retko dolaze predstojeći beogradski (a možda i republički) izbori. Kao da im nije bliska ideja da se vlast menja na izborima i da se za izbore treba sistematično pripremati.
Deklarisana opozicija ne pokazuje ozbiljne aktivnosti koje bi rezultirale promenom postojećeg haotičnog stanja. Možda je ovakvo stanje nastajalo zbog nerazvijene svesti većine o neophodnosti da svako odgovorno anticipira sopstvene odluke prilikom izbora. Nedostatak te svesti koristio je i koristi Aleksandar Vučić, jer je odavno razvio i usavršio mehanizme pomoću kojih se osvaja i čuva vlast. On je svoj cilj postigao. Mi, koji ne prihvatamo njegov način obavljanja vlasti nemamo artikulisane ciljeve. Za sada, on ima sve, a mi samo generalizovanu prazninu nezadovoljstva.
Autor fotografije Mišo Mićić