Vršac je u XIX veku bio grad. Nisu ga činile samo palate u stilu secesije već vrednosti koje su njegovi građani proklamovali i štitili. Poštovalo se znanje udruženo sa željom većine da grad napreduje i prati razvojne procese u ostalim evropskim državama. Negovana je tradicija kao temelj identiteta i kontinuiteta kulture u koju su involvirana duhovna, materijalna, tehnička i tehnološka znanja. Ondašnji Vrščani su svoje umeće i veštine ulagali u prosperitet grada kroz pozitivnu kompeticiju koja je rezultirala velikim postignućima u svim oblastima života. Među njima je živeo Jovan Sterija Popović, čovek velikog znanja, vizionar i neumorni pregalac na polju kulture. Zauvek je zadužio Srbe osnivanjem Akademije nauka, Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, prvog beogradskog teatra i književnim delom neprolazne vrednosti. Njegovi sugrađani ga nisu razumeli ni shvatili veličinu poruka koje im je slao. Umro je usamljen i duboko povređen ljudskim slabostima.
U XX veku dramatična i tragična događanja tokom dva svetska rata promenila su geopolitički status grada i uslovila drugačiji sistem funkcionisanja. Nova estetika rođena iz komunističke ideologije zahtevala je da se graditeljski poduhvati usklade sa modernim diskursom. Nemilosrdno i surovo je srušen čitav kvart u centru grada da bi ustupio mesto nemaštovitim, ružnim, geometrijski jednostavnim zdanjima od betona. Građani koji su ustali u odbranu arhitektonske celine grada izgubili su bitku od političara koji su nametnuli pravila po kojima manjina na vlasti daje sebi pravo da suspenduje mišljenje stručnjaka i tradiciju kao nepotreban balast. Rušilački pohod na građevine koje su predstavljale simbol prosperitetnog vremena gradskog života, označio je početak uništavanja ontološkog urbanog identiteta Vršca. U to doba život grada je obeležio još jedan velikan srpske kulture. Vasko Popa, pesnik svetskog renomea, pokrenuo je među mladim kreativnim Vrščanima stvaralački entuzijazam koji se održao i tokom prvih godina građanskog rata i sveopšte destrukcije.
U novom veku i milenijumu Vršac je sigurno krenuo putem propadanja. Velika socijalna raslojavanja, odlazak mladih i sposobnih ljudi uz egzistencijalnu ugroženost većine, doveli su do promene sistema vrednosti. Osećanje zajedništva, dobronamernost, čast i moral povukli su se pred pohlepom, neodgovornošću i bezakonjem. Ljudi neopterećeni savešću, željni dobiti bez ličnog ulaganja, pohrlili su da se uključe u razornu morbidnu SNS organizaciju i preuzmu sve poluge vlasti u gradu. Njih ne interesuje prošlost, ni značajni ljudi koji su svojim delima postavili temelje univerzalnim vrednostima, žive u sadašnjosti zadovoljni sobom i imetkom koji su stekli i veruju da im je budućnost osigurana. Imena Sterije i Vaska Pope služe im da se pohvale pred gostima. Dozvolili su da u Sterijinoj rodnoj kući njihov član drži kafanu i da turiste koji žele da je posete dočekaju jelovnik i vinska karta okačeni na kapiju. Ukinuli su nagradu za pesničko stvaralaštvo koja se 22 godine dodeljivala u čast Vaska Pope. Nisu reagovali dok je banatski vladika uništavao enterijer Saborne crkve i Vladičanskog dvora koji je u registru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika označen kao kulturno dobro od velikog značaja. Vršac je davno izgubio sjaj nekadašnjeg grada. Danas, sa administrativnim statusom grada predstavlja palanku potonulu u beznađe, korupciju i laži. Ostale su priče iz prošlosti i zapušteni spomenici kao svedoci urbicida.