Nedelja, 30. jun 2024. godine
Navika, il’ ko će ga znati šta je, posle subotnjeg izlaska budim se u nedelju u 7:30 bez i pre svakog podešenog alarma. Kafa skuvana i prohlađena čeka me na stolu u trpezariji, jer – jedna je majka! Dok pijuckam kafu, razmišljam u kojoj brzini će proteći i ova nedelja, vikend, ma treptaj oka… Javlja mi se školski drug na društvenoj mreži i iznenađen brzim odgovorom, pita: „Ma, gde si ti poranila tako nedeljom?!”… Eh, gde sam poranila, sadašnji tempo života nas uči da ako mislimo i želimo živeti koliko-toliko ispunjen i „normalan” život, moramo se prilagođavati i zadovoljstvo koje nam pričinjava društveni život preseliti na vikend ili u neke od rupa u rasporedu tokom radne nedelje. Čvrsto verujem u to da na ovu planetu nismo došli samo da plaćamo račune i umremo! Lepota je i u tome kad znaš da ne moraš da podešavaš alarm za naredni dan, sem ako ti organizam nekom magijom nije rešio da se, nevažno da li je odmoran ili ne, budi ranom zorom i onda kada možeš da produžiš san i kao da ti kaže: „Ajde, bre, pa ko još spava nedeljom, spavanje je gubljenje vremena…” Elem, na brzinu pojedena ovsena kaša u pokušaju zdravije ishrane i isto tako brzinsko spremanje da se nedeljno jutro provede u hladu bašte kafića na voljenom keju u društvu dragih ljudi, pored Tamiša. Odjurih kući istim tempom, jer nedelja je i za porodicu, dobro poznati auto parkiran pred kućom, stigla TETKA! U hladu porodičnog doma, uživanje u nedeljnom ručku i prepričavanje skorašnjih velikih događaja u porodici – jedne velike mature i jednog kumstva kojim je krunisano drugarstvo iz detinjstva. U kasnim popodnevnim satima se rastajemo, a zatim shvatam da nedelja ipak još nije potrošena i da ima ljudi koje nisam videla i čula neko vreme. Brže-bolje se bacam na slanje poruke koleginici sa fakulteta koja igrom slučaja živi sa druge strane pruge. Prijateljstvo sa fakulteta nastavljeno, pretvorilo se u odnos ravan rodu rođenom, u dobru i zlu. Dobijam odgovor na poruku – slobodna je, možemo se videti, kreće uskoro, stavljam kafu na zvuk zvona telefona, stiže. Ćaskamo o mom novopečenom kumstvu, o gomili papirologije na poslu i anegdotama iz vrtića, jer ipak su se sastale dve vaspitačice, i jedvačekanju godišnjih odmora. Rastanak uz reči: „Čujemo se ovih dana da idemo zajedno na posao…” I tako… vraćanje u realnost, nedelja je privedena kraju, valja se pripremiti za novi radni dan, ako mene pitate, ponedeBLjAK, ne volim ga još iz doba osnovne škole…
Ponedeljak, 1. jul 2024. godine
Kreće mašina… Iskačem iz kreveta, pogađate, bez alarma. Radim od 08:00. Odbrojavanje do godišnjeg odmora počinje tri, četiri, sad! Iako su godišnji odmori u toku, gužva na priključenju za Pančevački most ipak prilična… I dok kolona mili ka Bogosloviji, u misli mi dolazi letovanje na Tasosu od pre… par godina. Tirkizno-plava boja mora, miris četinara, peščana plaža, iz bara na plaži dopire neki grčki hit, šum talasa i potpuni zeeen pod trščanim suncobranom, treći red do mora, haha… Za sreću je nekad zaista malo potrebno! Prolazim kružni tok na Bogosloviji i svraćam na benzinsku pumpu da „napojim rendžera”. Nastavljam put do vrtića, počinje misija zvana „pronađi parking”, misija uspešno obavljena, stižem na posao. Koleginica nasmejana otvara vrata. Ranoranioci su nam već uveliko tu, sede za stolom, crtaju u neobičnoj tišini, ali očekivanoj za ponedeljak ujutru. Pitaju me: „Ivana, a gde si ti bilaaaaa kad nisi bila u vrtiću?!?”. Obožavam njihov pojam o vremenu i prostoru, zapravo nismo svesni kad zaboravimo na njihov način gledanja na svet i koliko bi nam život bio lakši i jednostavniji. Vikend i svaki odmor, iz njihovog ugla, čini se dužim nego što zaista jeste, dok je nama treptaj oka uglavnom. Jutro se zahuktava, malci pristižu, doručak prolazi, vreme leti u našoj veseloj i bučnoj „košnici”. Posle radnog vremena misli me vuku prema onom Tasosu od jutros, poslednji je čas za organizovanje letovanja. Jurim u turističku agenciju da vidim šta je u last minut ponudi, a tamo mi se potvrđuje čuvena rečenica „Pazi šta želiš, možda ti se ostvari!”, aranžman pronađen. Moglo bi se reći da je nedelja počela vrlo dobro!
Utorak, 2. jul 2024. godine
Jutro posle sinoćnjeg… pa, nevreme je mnogo blaga reč, ostavlja nas sve u stanju šoka i neverice, pala je ogromna količina kiše, olujni vetar je čupao drveće iz korena, drveće je uništilo automobile na mnogim parkinzima. Mnogi delovi Beograda su pod vodom, jer kanalizacija nije mogla da primi količinu kiše koja je pala. Spremam se za posao i zabrinuto gledam u jutarnje nebo koje ne izleda uobičajeno za jedno letnje jutro. Krećem kolima ka Beogradu i samo razmišljam o tome da stignem na odredište u „jednom komadu”, opet kiša, puuuuno kiše, grmljavina me stiže negde kod odvajanja za Pupinov most, grmi jako, ali nekako prigušeno, što bi rekli – „iz babinog budžaka”. Ljudi definitivno izgube sve kompase i zaborave da voze kad u našem belom gradu počne i najmanji pljusak, a kamoli danas. Na nekoliko mesta kolona prolazi kroz jezera na putu, ali stižem bezbedno do posla. Dan iako tmuran i i dalje kišovit proleće u dečijoj graji i zgusnutom rasporedu.
Sreda, 3. jul 2024. godine
Kako bi moja deca na poslu rekla: „Još koliko puta spavam do mora?!?”. Sreda počinje malo lepšim vremenom, tačnije bez kiše, meni kao hipersenzitivcu sasvim dovoljno za bolje raspoloženje. Odlazim na posao i shvatam da nisam spakovala rolne od toalet papira – čitaj „reciklažni materijal” za planirane aktivnosti, plan se menja u hodu, naravno, i uz dogovor. Samo bez stresa! Završavamo sa aktivnostima unutra i posle ručka izlazimo sa decom u dvorište vrtića – jupiiiiiiiiiiiii, živela sloboda i svi sunčani dani! Posle posla malo zasluženog predaha kod kuće, a zatim trk na trening. Treneri ambiciozni, punom parom se radi, a ti, Ivana vidi šta ćeš ako sutra ne budeš mogla da podigneš nešto teže od kašike… Najbolji deo treninga je naravno – tuš posle istog, najviši stadijum mira i isključenja iz ostatka sveta. E, pa, laku noć, svete, od mene toliko za danas.
Četvrtak, 4. jul 2024. godine
Imam utisak da je tempo, kako nedelja odmiče, sve brži i brži, i u pravu sam. Sama ja to sebi nametnem vrlo uspešno, ali i izlazim na kraj sa tim, takođe. Nivo produktivnosti danas zadovoljavajuće visok. Timski rad takođe prisutan i veoma važan u poslu kojim se bavim. Posle posla trkom u Džambo sa koleginicom da se obavi kupovina potrebno-nepotrebnih stvari za more. Današnji ulov iz Džamba: šator za plažu, šeširče, i još par nekih sitnica za organizovanije pakovanje.
Na putu do kuće majka šalje poruku: „Sine, gde si?”, koliko su me ranije izluđivale poruke ovog tipa, toliko sam na njima zahvalna i sve zahvalnija u poslednje vreme. Na semaforu brzinski otkucavam poruku: „Evo idem kući”. Popodne je rezervisano za odlazak bratu u goste, kupila je ova tetka svom najmlađem mezimcu odevnu kombinaciju koju će da ponese na more, idem da mu odnesem. I dok sunce zalazi, ova tetka vuče traktor i kosilicu za travu, sa omiljenim trogodišnjakom na čelu, po dvorištu i pravimo „plan radova” dok mali Pera Kojot Supergenije pregovara vrlo uspešno da li će nešto da pojede za večeru. Komarci su evoluirali u rode, priznajem, čudan put evolucije, ali za njih vrlo uspešan, jer je nemoguće odbraniti se od ovih naših pančevačkih tigrastih roda krvopija. Kažu – sutra prskanje dotične bande iz vazduha, hajde da se radujemo…
Petak, 5. jul 2024. godine
Peeeeeeetaaaaaaak! Nije da se hvalim, ali „spavam još tri puta” pa idem na more. „Veseli petak” u vrtiću znači da je dan za donošenje omiljenih igračaka od kuće, niko srećniji od njih! Posle jutarnjeg razgibavanja u dvorištu vrtića, imaju slobodno vreme za isprobavanje novog tobogana i jurcanje i ostale igrarije, sunce sija, cvrkuću nam ptice i mašine sa gradilišta u susednoj ulici, lepota odrastanja, života i rada na usijanom asfaltu naše prestonice. I dok dan odmiče, a oni izmoreni od jurcanja i đuskanja uz muziku padaju u popodnevnu dremku, odbrojavam sate do momenta kada ću preći most preko voljenog Tamiša i odahnuti. Taj osećaj kada se sa posla vratim u svoj voljeni grad nema cenu. Svuda pođi, svojoj kući dođi! Tada je sve lakše, ma koliko da nekad ume da bude i teških dana. Svaki čovek bi trebalo da ima mesto gde se oseća „kao kod kuće”, nekad je to grad, selo, ili samo njihov deo. A najvažnije od svega je imati ljude sa kojima se tako osećate, njih treba sakupljati i čuvati oko sebe, bez njih ništa ne bi bilo isto…
Subota, 6. jul 2024. godine
I konačnoooooooooo, godišnji odmor! Subota prepodne je rezervisana za šoping sa srednjim „tetinim tetinčetom”, idemo da devojčurak izabere nešto sebi za odlazak na more. Buduća tinejdžerka sama sebi bira, tetka aminuje i plaća. „Hvala, tetooo!” – srećno mi odcvrkuće. Nema na čemu, voli vas teta puno!” – odgovaram i shvatam da se neki trenuci neće ponoviti, nikad mlađe nećemo biti, ona raste, a ja, khm, pa sazrevam i odbijam da odrastem za svoje dobro! Ništa lepše nego imati tetku/tetke, ja svoje obožavam! Vraćamo se kući i kreće priprema za pakovanje kofera za put. Pritom shvatam da su mi skoro sve letnje haljine plave, volim more, volim vodu uopšte… Voda me smiruje, opušta, bistri misli, isceljuje… Biću šetajuća reklama za odmor u Grčkoj ako ih sve ponesem, stopiću se sa ambijentom, ali ne mari, samo nek je plavo…
Autorka je jedan veliki lokalpatriota, zaljubljenik u ples, muziku, pevanje, dekoraciju i još mnogo toga… Inače vaspitačica
