Numinozno

Pojam „numinozno” potiče od evangelističkog teologa Rudolfa Otoa, i označava specifičan osećaj koji se javlja kada je čovek suočen sa transcedentalnim silama. Numinozno predstavlja nešto „sveto” koje nema ni moralan ni racionalni momenat. Doživljava se kao zlo i zadivljujuće, snažno i neobično, božansko i demonsko, izaziva jezu i strahopoštovanje, daje utisak opčinjavajuće energije. Numinozno, tako jeste, nešto ambivalentno fascinantne privlačnosti, jeza koja opčinjava, čarolija koja je u isto vreme sablasna. Doživljaju „numinoznoga” pripada ono „nešto drugo”, strano, što nije u krugu onoga što znamo i shvatamo kao uobičajeno, ono što nam nije blisko, suprotnost koja nas začuđuje. Stoga je numinozno – nemir i strah, jezivo nepojmljivo.

Smrt. Možda vreba tu iza ćoška, a možda će doći tek za 50 godina. Sve i da živiš uredno, nema načina da se ustanovi kada i kakva će nam biti. Koliko je samo nepušača umrlo od kancera, i koliko onih koji su izabrali da sednu u pogrešna kola, u pogrešno vreme – a ni vozačku dozvolu nisu vadili.

Nalazim fascinantnim kako jedna osoba koju fizički možeš dodirnuti, koja ima svoje stavove, istoriju, porodicu, možda kreativne radove ili poslovne uspehe iza sebe – može najedanput da se pretvori u prah i ispari. Da se likvid izlije u zemlju, a od celog bića ostanu samo fotografije kao dokaz. Po istom principu, kao dete sam se uvek pitao gde nestaju svi ti automobili, a dolaze noviji modeli. Gde su nestali?

Dok hodam pančevačkim grobljima, nekad da bih obišao grobna mesta najmilijih, a nekad i da bih osetio spokoj, uvek mi tlo po kojem hodam izaziva blagu jezu. Ispod su kosti, tela u raspadanju, sanduci prepuni crva; samo nas trava, zemlja, malo betona, cigle i dva metra u dubinu dele od njih. Iako skoro svi imaju nadgrobne spomenike, nesumnjivo najviše pažnje privlače oni ispod kojih su prerano umrla deca, ili mladi ljudi. Takođe i entuzijasti, kojima je kamenorezac ugravirao harmoniku, fudbalsku loptu ili autobus iznad glava, dajući prolazniku do znanja čime se ta osoba bavila u životu. Naravno da su najtužniji oni sa kipom krilatog anđela, s golubom na vrhu ili pak oni srazmerno malih dimenzija, što ukazuje na uzrast osobe koja nije imala tu sreću da iz detinjstva pređe u zrelo doba.

Iako je Novo groblje najveće od svih, tamo imam najmanje bliskih poznanika. Petar Sel (1963-2000) bio je porodični prijatelj, družio se sa mojim ocem i stricem, jer je s ovim drugim išao u razred i živeo u komšiluku, u neuglednom dvorištu pored Crvenog magacina. Njegov otac Jani ga je vrlo rano upoznao s čarima alkohola, a ovaj ga je u tome prevazišao; Pera je još kao mladić svaku seansu druženja završavao bauljajući po ulici. Devedesetih se iselio u Austriju sa ženom i sinom, radio kao taksista u Beču, ali i dalje nastavio da pije. Gubitak posla i razvod naterali su ga da se vrati u Pančevo, gde je proveo poslednje mesece svog života, bezuspešno pokušavajući da stane na noge. Čak i tada je bio dobro raspoložen. A onda je najedanput nestao, i pitali smo se gde je. Pronašli su njegovo telo u fazi raspadanja mesec dana nakon što je umro, a oko njega je bilo tridesetak pivskih flaša. Da li je to sam sebi namerno uradio, ili se nesmotreno otrovao – nikada nismo saznali. Otac je njega sahranio; eto koliko je važno imati bar malo zadrške.

Evangeličko, ili mađarsko-nemačko groblje – uvek se doimalo interesantnim zbog sitno drobljenog kamena na stazama. Moje dugogodišnje komšije iz stana preko puta, Predrag i Gordana Adamov, bili su profesori rodom iz Dolova koji su se ovde davno doselili. Njihova starija ćerka Aleksandra se od 12. godine borila s tumorom na mozgu. Jednog sunčanog dana 2022. samo nas je zatekla vest da je Saška preminula, u 54. godini. Svaka čast na borbi! Koliko smo zapravo srećni, mi većina koje nikada ne snađu maligne bolesti. Marko Mikičić (1981-2006) nije bio te sreće; dok je stopirao na Pančevcu, idiot koji je kamionom prevozio šljunak zakačio je Marka i probio ogradu, srušivši ga u ponor gde je zatrpan ležao satima. Njegova koleginica s autostopa imala je više sreće: nju je neko ranije pokupio odatle, i možda spasio ovakve sudbine. Ovog prijatnog mladića upoznao sam samo dva meseca pred njegov kraj, jer je radio u kompjuterskoj firmi s jednim mojim prijateljem. Možda bismo se danas i družili, ko zna.

Na Vojlovačkom sam bio svega dva ili tri puta. Jednom zato što nisam imao šta da radim dok čekam zakasnelu ekipu s malog fudbala, pošto je i stadion tu pored. Okruženo kukuruzima, dotrajalim zidovima i na kraju ulice koja se pruža u njive, ono izgleda kao bilo koje drugo groblje u selima. Tu jedino prepoznajem Branku Trubarac (1957-2021), majku mog druga koju je rak savladao. Parastos nije bio isuviše sumoran, jer smo svi očekivali neumitno. A njen muž Zoran i dalje se ne žuri, pravi rakiju i strpljivo čeka da ga „onaj od gore” pozove.

Na Pravoslavnom groblju sahranjeni su moj deda-stric Mirko (1941-1994), i njegova žena Ljubica (1946-2020); uvek sam se odlično slagao sa njima. Mirko je voleo dobro da pojede, a onda preko toga da zalije pivom. Samo jedno jutro nisu mogli da ga probude. A Ljubica je od hrane više volela nikotin. Njihova ćerka Tanja, koja odavno živi u Kruševcu, meni dođe tetka. Svega dva metra dalje od njihovog večnog prebivališta, kada smo Ljubici davali 40 dana, stajala je žena srednjih godina iznad groba jedne tinejdžerke – ona se zvala Dragana i bila skoro isto godište kao Tanja. Znatiželja je proradila, pa sam priupitao o čemu se tu radi. „Obesila se!”, kao iz topa mi je odgovorila. „Ja sam joj mlađa sestra. Trenirala je karate, i tek došla s priprema. Jednog dana sam došla kući, i zatekla je kako visi s konopca. Taj prizor nikad ne se izbija iz glave”. Uz sliku devojčice u kimonu, stoje godine 1968. i 1985.

Primećujem da se ranije u proseku značajno kraće živelo, a pogotovu u seoskim sredinama gde je i smrtnost odojčadi, po statističkim podacima koje sam našao u arhivi biblioteke, bila triput veća. Uprkos tome, samoubistva su u porastu, kao i smrtnost na motociklima, koji su sve veće kubikaže. Na to nas opominju sveća i buket posvećeni Marku Bugarinu (1986-2018), baš tu pored bočnog zida, pod hrastom. A na činjenicu da čovek ni u FAP mašini nije siguran, upozorava grob Budimira Kitanovića (1960-1984), kome su roditelji ostavili tužan epitaf. Ove ljude nisam poznavao, ali iskustvo za volanom naučilo me da zazirem do poslednjeg auta koji ide iz suprotne trake.

Moj prijatelj Joja je sa svojom devojkom, a sada ženom, pokušao da razbije strah tako što su jedno veče upali baš ovde, na Pravoslavno, i tumarali po njemu. Niko ih nije uhvatio. Za njih sigurno znam da nisu satanisti koji prave rituale na ovakvim mestima, ali i to da stvarno treba imati petlju za ovako nešto. Čak i sa spoljašnje strane zida, kamene skulpture koje izviruju svakom normalnom bude nelagodu, noću da ne pominjem. Zamislite onda kako je unutra.

Neizbežno je prepoznavanje prezimena; mnoge pančevačke familije sahranjene su zajedno. Vrlo mali broj smo ih lično poznavali, ali većinu nismo. Bane Forgo (1974-1983) podlegao je leukemiji, kako mi je objasnio njegov dalji rođak. Na vratima stana u Savskoj gde je živeo, njegov otac na ulaznim vratima i dalje drži sinovljevo ime, kao da je i dalje živ! Tu bol nikada nije prestala. A jedan drugi dečak, Zoran Jankić, otprilike je u isto vreme udaren kolima kada je neoprezno prelazio ulicu u blizini Njegoševe. I on je bio tu negde sličnih godina. Redovne čitulje u Pančevcu s njegovim nasmejanim likom godinama su nas udarale u stomak kad god bismo listali zadnje stranice. Ove dečake jedva da sam mogao i da upoznam, iako su mi u detinjstvu baš oni bili prva opomena.

Na Katoličkom su mi sahranjeni svi najbliži, a verovatno ću i ja završiti tamo. Moj deda Rade (1931-2023) pridružio im se pre manje od tri meseca. Da nije stalno nekud išao, ne bi pao i dobio šlog, pa je možda mogao da izgura i koju više. Stoga tamo provedem najviše vremena. U neposrednoj blizini kapele, sahranjena je Eva Dudaš (1957-1973), koja nije dočekala da maturira s mojim ocem, jer se u blokovima Novog Beograda bacila s jednog balkona, i na mestu poginula. Bilo je i teorije da se nehotice previše nagla nad ogradom. Odmah nakon velike mature, gimnazijalce je stigla vest o smrti Mohači Mirka (1957-1976), koji se utopio kupajući se na „špicu” Tamiša, a negde sredinom 1980-ih i ona o smrti Dragana Stojkovića, jednog od najboljih učenika iz Zmajeve, a koji se u srednjoj potpuno odao narkoticima, i u svom stanu na Sodari uradio isto što i Evuška. Pre toga je poslao majku u kuhinju da mu skuva kafu. Svo troje povezuje činjenica da sam informacije o njima dobio iz prve ruke.

A za ogromnu većinu možeš samo da nagađaš, ili saznaješ od drugih. Oskar Feher (1962-1979) stradao je kad ga je na motociklu oborio auto, udarivši glavom u bankinu kod stare pivare. Sve i da paziš, uvek se nađe neki bahati idiot. A tamo negde odmah pored urni, uvek me iznova zaseni lepota Kaline Štulić (1976-1997). Ova devojka se u Prvomajskoj ulici zabila svojim jugom u banderu, koja je dugo nakon te tragedije ostala da stoji iskrivljena. Zajedno u smrt tog jutra otišao je i njen drug u kolima. Možda se ove misli, koje širokogrudo i bez ustezanja delim, mnogima čine morbidnim, čak nekrofiličnim. Iskreno, nije me briga. Želeo bih da je većina ljudi koje sam poznavao, ili koje nisam – i dalje među nama, ali to naprosto nije moguće. Ne mogu da im pomognem. Prekasno je.

I upravo je taj osećaj numinoznog ono što me uvek iznova vraća ovde među potamnele, elipsaste okvire unutar kojih su prastare fotografije, aleje pokrivene koprivom i šaši, što često ukazuje da te ljude niko više ne obilazi – osim nas frikova i čudaka. Ispod nas postoji čitav jedan grad koji je „potonuo”, zajedno sa događajima i ljudima. I on je zapravo mnogo veći od ovog koji i dalje postoji, jer je umrlih uvek više nego živih. A groblja nas stalno podsećaju na oprez, da ne uzimamo život zdravo za gotovo – jer uvek postoji bar teoretska šansa da bude bolje, da nas pogodi još malo sreće tu i tamo. Da pre nego što debela žena zapeva uživamo, ali s merom.