Nijedna statistika nije dovoljna, nijedan izveštaj ovdašnje ili međunarodne organizacije u poslednjih godinu i po dana ne pokriva sve moguće napade na novinare i novinarke. Kako vreme odmiče, verbalnih i fizičkih napada je sve više, pa se nalazimo u situaciji da Srbija ne da postaje, već je jedna od najopasnijih država u Evropi za bavljenje profesionalnim i nezavisnim novinarstvom. To su konstatovali i članovi međunarodnih novinarskih organizacija Misije Saveta Evrope koji su boravili u Srbiji krajem marta.
Kako prenosi N1, predstavnici ove misije naglašavaju da je broj napada na novinare i novinarke od novembra 2024. učetvorostručen, a samo su tri osobe procesuirane i osuđene zbog fizičkih napada i pretnji smrću, pretnji silovanjem, što potvrđuju i podaci Vrhovnog javnog tužilaštva.
Drama ili farsa
Nezavisni mediji i lokalni novinari i novinarke mnoge pretnje i uznemiravanja ne prijavljuju, jer su svesni činjenice da nisu svi događaji koji ih ugrožavaju i krivična dela. Kako ističe ekspert za medijsko pravo Veljko Milić iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ako neki događaj nije opisan u Krivičnom zakoniku, onda nije krivično delo.
„Pravilo u krivičnom pravu jeste da ne može široko da se tumači, niti da se daju interpretacije krivičnih dela koja su tu propisana. I to usko tumačenje Krivičnog zakonika služi da bi zaštitilo i nas kad bismo se našli na udaru zakona, kada bi se vodili krivični postupci protiv nas. Da ne bi neko mogao široko da tumači ta krivična dela, da naše reči upodobljava onako kako mu odgovara”, objašnjava Milić.
Međutim, dodaje on: „Svedoci smo da se u poslednjih godinu dana mnogo šta ne poštuje. Kada su u pitanju neka lica, Krivični zakonik se i te kako široko tumači, da se krivična dela rastežu do granice pucanja kako bi se neki ljudi stavili iza rešetaka i sklonili sa ulice.”
S obzirom na to s kakvim se sve nedaćama susreću kolege i koleginice, od ozbiljnih pritisaka, hapšenja i fizičkih napada do otkaza, pojava „Crne ruke” u inboksu našeg sugrađanina i naučnog novinara Slobodana Bubnjevića u oktobru prošle godine naizgled nije bila ništa posebno, te joj nije pridavao mnogo značaja.
Kako je Bubnjević prokomentarisao ovaj događaj na Fejsbuku, bizarno je korišćenje Crne ruke u ovakvoj organizovanoj kampanji zastrašivanja.
„Oni koji ’blokadere’ svaki dan krive da su ’teroristi’ ovde se kriju iza naziva najpoznatije terorističke organizacije iz naše istorije. Pritom, reč je o vojno-gerilskoj organizaciji tadašnjih oficira, a potom đaka i studenata, koja se borila (pa u toj borbi, ups, izazvala Prvi svetski rat) za slobodu balkanskih naroda i kojoj bi vođa našeg izdajničkog režima danas verovatno bio prva meta.”
Sa njim bi se složio i novinar Miloš Vasić, koji je ovaj fenomen komentarisao još pre 15 godina za hrvatski tportal slučaju pretnji smrću Vuku Draškoviću, opisavši Crnu ruku kao dežurnu patriotsku babarogu. Ona je, kaže Vasić, „višestruko zgodan potpis za anonimne hulje, zbog povijesnog i psihološko-simboličkog naboja koje ima u Srba. To je, naime, postao kolokvijalni naziv za urotu oficira koji su izveli Majski prevrat 1903. i sabljama i revolverima iskasapili tadašnjeg kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu (rođ. Mašin)”.
Pozivanje na Crnu ruku, tvrdio je Vasić, pozivanje je skoro pa…
Otvoreni poziv
Zamajavanje za naivne
Zahvaljujući naivnom slikarstvu, Kovačica, varošica u južnom Banatu dominantno naseljena Slovacima, postala je polovinom XX veka svetski poznata. Na kulturnu mapu sveta stavili su je slikari poput Martina Jonaša (1924-1996) i Zuzane Halupove (1925-2001). Pre dve godine Kovačičko naivno slikarstvo upisano je na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Kakva je budućnost kovačičke umetničke scene?
Osim naivnog slikarstva, Kovačica je u svojoj istoriji imala i periode kada je na širem regionalnom nivou ostvarivala uspehe u svetu folklora i pozorišne umetnosti. Jedna od najznačajnijih ličnosti za kovačičku amatersku pozorišnu scenu bio je režiser i glumac Tomaš Hriešik – Maško (1956-1993) koji je svojim predstavama sa elementima postmodernizma (kao što je na primer bila inscenacija dela Pitera Vajsa Marat vs. Sade) osamdesetih značajno podigao lestvicu za ostale amaterske ansamble u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Jedan od Maškovih najvećih uspeha bilo je treće mesto koje je kovačički pozorišni ansambl zauzeo na Festivalu amaterskih pozorišta Jugoslavije u Trebinju 1984. godine sa predstavom Slučaj Jelisavete B (inscenacija inspirisana Slučajevima Danila Harmsa).
Iako je jako lepa, jasno je da bi malo ko čuo i znao za Kovačicu da nije bilo Kovačičke naive i uspeha koji su ostvarivani u svetu umetnosti i kulture. Uprkos tome, Kovačica se nije adekvatno odužila pomenutim ličnostima za njihove zaista neizmerne zasluge. Najkrupniji pomak u pozitivnom smeru napravljen je 2014. kada je uz veliku pomoć Slovačke Republike od naslednika otkupljena kuća Martina Jonaša u Čaplovičovoj ulici i nakon rekonstrukcije pretvorena u Spomen dom Martina Jonaša koji i do dan-danas radi, pod upravom kovačičke Galerije naivne umetnosti. Nažalost, za slikare na tome se i završilo – na primer, samo stotinjak metara od pomenutog Spomen doma Martina Jonaša još uvek stoji kuća Zuzane Halupove, koja je već menjala vlasnike. Prema tom objektui se tokom…
Fotografija dana
OKUPLJANJE SVAKOG DANA
Štampa ri ja – Dejan Gaćeša
PARTNERSKI MEDIJI
PST JE ČLAN ANEM-A
PST PODRŽAVAJU
PST PRIHVATA NADLEŽNOST
