Tragedija koja je pogodila Deliblatsku peščaru, južni Banat i planetu Zemlju (jer, šume su opšte dobro čovečanstva, održivost ekosistema je preduslov opstanka biljnih i životinjskih vrsta, uključujući ljudsku, atmosfera je jedna posuda, veoma velika, ali ipak jedna) pokazala je iznova zastrašujuće razmere tragedije nepostojanja države Srbije; ili, tačnije, tragediju postojanja lažne države Srbije. Ova splačina od države, koju su takvom napravili radikali u kostimu i pod maskom naprednjaka, nema, dakle, potencijal, znanje, volju, resurse, da efikasno zaštiti živote, zdravlje i bezbednost civilnog stanovništva, javnu i privatnu imovinu i prirodu od uništenja ovih razmera. Požar u Peščari pokazao je da ne postoji nikakva funkcionalna struktura sačinjena od institucija, ustanova i službi zaduženih, odgovornih i – ne zaboravimo – novcem građana plaćenih, sposobna da sinhronizovano i učinkovito sprovede procedure koje bi trebalo da preventivno spreče požare, a ako do njih ipak dođe, štete svede na minimum. Čak ne postoji pouzdana procena razmera ove apokalipse – one idu od preko 30 do preko 90 kvadratnih kilometara spaljene zemlje. Požar u Peščari traje više od dve nedelje i sad je već gotovo izvesno da ga ljudska ruka ugasiti neće, nego će to opet uraditi majka priroda, obilna kiša, drugim rečima.

Šumski požar, sam po sebi, osim ako nije podmetnut, kada postaje akt unutrašnjeg ili međunarodnog terorizma (plus podgrupa investitorski požar), nema političku dimenziju, upravo zato što može da ima mnogo nepredvidljivih uzroka; i nije nikakva srpska specifičnost – gorele su, nažalost, ovog leta šume i drugde po Evropi i svetu; organizovani odgovor na izazov ili izostanak tog odgovora, pak, političko je pitanje par ekselans.

„Sistem nije zakazao”, ali…

U providnom pokušaju relativizacije svoje totalne nespremnosti za reagovanje na vanredne događaje ovog tipa, nadležni su se nemušto pravdali nepristupačnim terenom, nepovoljnim vetrom, visokim temperaturama, nezapamćenom sušom, dimom koji onemogućava pristup letelicama, ovim i onim. Smišljali su neodrživa obrazloženja za potpuni poraz u borbi protiv vatrene pošasti, nemušta objašnjenja za prespor napredak u gašenju, neuverljiva opravdanja kojima bi izbegli odgovornost… Iz kontroverznih i smušenih izveštaja koji su stizali i stižu sa terena, može se zaključiti da je na području između Dubovca, Gaja, Čardaka, Šumarka, Šušare i Deliblata vladala i da vlada prilična konfuzija u kojoj su mnogi videli svoj ćar – lokalni apartčici da se eksponiraju, par policijskih generala priliku da grade karijeru, čak se i ministar policajni Dačić našao na licu mesta da bi nešto smatrao. Pojavili su se i pripadnici famoznog Srpskog-ruskog humanitarnog centra, stacionirani u Nišu, čisto da pokažu da taj centar služi svrsi, a da nije samo pokriće za meko prisustvo ruskih specijalaca.

Glavešine među akterima-gasiocima, naravno, nisu propuštali priliku da se promovišu i da…