Prošle zime smo se grejali na ambar, ove na staru kuću.
Stari ambar smo srušili kad je već svima smet’o. Letve se proredile i pokrjale, pola crepa popadalo, a daske na patos istrulile. Niko gore nije ni smeo da ide. Više ni golubi ne sleću, nema kukuruza. A nema ga već deset godina. Stari ambar od tri-četiri fata zatekli smo kad smo kupili kuću. Ondak se pravijo takav, mali pa preko avlije bliže kući samo s druge strane da mišovi i pacovi ne ulazu u kuću. Ni u podambar nismo imali mesta, malo, snisko, ni kokoške da držiš. U jedno odelenje smo metnuli čekićar da se katkad nakruni i samelje nešto kukuruza u drugo tovarili šapurine kad se kruni kukuruz iz velikog ambara.
Staru kuću od naboja u drugi sokak morali smo da rušimo da ne bi pala sama i ubila nekog. Nisam ni znao da tu ima tol’ko drva. Grede, letve, daske, a sve trulo… puna avlija. Al’kad smo počeli da ložimo, pa kad je zima stegla, a nama ’ladno. Kanda nije tako bilo lane kad smo ložili građu od ambara. Ondak mi komšija kaže, fala bogu da ćeš da se ugreješ kad je to sve bagren, a ovo od kuće ti ona čamovina pa još od sto godina. To ti dođe ko da si ’artije ložio, samo što ćeš komin da čistiš jedared nedeljno, bar.
Šta ćemo dogodine. Šapurina nema ni za lek. Niko ne bere kukuruz, svi vršu na kombaj. Šapurine i tuluzina ostanu nanjivu samleveni i pokrljani. Ambari prazni, od sramote. Neznadu ljudi šta rade.
