Sunce je bilo na pola puta do zenita. Rasipalo je svoje zrake pomešane sa kricima galebova koji su sletali i uzletali na površinu mora tamo gde su ribari bacali ostatke riba i sitne sardele. Voda je klokotala između boka broda i zida mola kad bi se uzdigao ili utonuo podizan nevelikim talasima u luci. Površina mora nalik izlomljenom ogledalu je bacala odbleske koji su se zabadali u oči, a vlažna morska trava zapletena u okca mreže širila je opor miris joda. Seo sam na kamenu kolonu za koju je, debelim pajvanom posivelim od vode, sunca i soli bio privezan ribarski brod za obalu. Brod je bio je veliki k’o kuća. Bogataška, sa šest prozora i anjfor kapijom. Jedno petnaest meteri dugačak. A taj pajvan, palamar kako ovde kažu, deblji u životu nisam video, zatezao se i opuštao prateći disanje mora pod brodom. Dok su ribari na palubi razgovarajući sortirali ribu u žute plastične gajbe, posmatrao sam ih odmeravajući ulov. Od kad sam ovde, odlučio sam da svakog dana probam neko drugo jelo sa lokalnog jelovnika. Jutros, za doručak, sam se odlučio za lignje na buzaru i sve zalio sa pola litre biloga. Božanstveno. Zapalio sam cigaretu i pustio da želudac radi na miru svoj posao. Koje bih jelo ja Vojvođanin, Banaćanin, preporučio nekom Dalmatincu kad bi bio gost u našoj ravnici? Prvo što mi je palo na pamet, bilo je u rerni i tepsiji pečeno pile sa krompirom okolo i zelena salata. Ili možda dinstana ovčetina. Jedno parče od plećke šiljega da se sa varijačom masti i šoljom vode poklopljeno u šerpenji krčka ukraj šporeta jedno dva sata, pa kad se malo proladi, onda da gost jede, ali bez pribora. A ono meso, mekamo i sočno se lepi za prste, nemožeš da ga odvojiš… Ih! Pa onda oliže prste da mu ne sklizne čaša. A u čaši se iskri špricer od Banatskog rizlinga ili Smederevke. Ladan.
Gledam u more prema pučini, a ono plavo, pa ravno ne vidi mu se kraja. K’o naš Banat. Naše more banatsko menja boju. Spočetka je zeleno, kad se skida letina požuti, a na kraju bude crno, prevrnuto plugovima. More je njihova njiva pomislih. Vezani su za njega neraskidivo. Špartaju po njemu svojim lađama, izvlače mreže i raduju se kad su pune, kao mi klasju žita ili klipovima kukuruza kad je rodna godina. He, he.
Zagledao sam se u sidro koje je sa par veriga ogromnog lanca, visilo iz okruglog otvora na pramcu broda. I mi u Vojvodini imamo sidra ili lengere, a alasi kažu ankeri. Samo što mi njima ne pričvršćujemo lađe i brodove. Mi njima pričvršćujemo naselja. Sela i gradove. Jedan krak lengera je toranj crkveni, zaboden u nebo, drugi krak je bunar seoski uronio duboko u zemlju masnu i rodnu. Toranj i bunar vezuju zemljodelce. I njive njihove ih vezuju. Tako je otkad je Eugen Savojski proterao Turke preko Dunava, a Marija Terezija ušorila naselja banatska.
Ribari su već utovarili gajbe u tamić i brisali vlažne ruke o nogavice pantalona. Kamionče je zapurnjalo plavkastim dimom kad mu šofer dade gas na kraju rive. Miris sagorele nafte za trenutak nadjača miris mora. Zakašljah se. Ustao sam sa stubića i na kiosku usuput kupio novine. Listajući novine već sam razmišljao o tome da li da pre ručka popijem lozu ili travaricu. Ih što ti je lep ovaj turistički život! Za ručak sam još juče odlučio, neka bude skuša na žaru. A sutra? Pa šta znam, možda škampi ili dagnje, a i zubatac će da stigne na red. A vama braćo Dalmatinci, fala za sve, pa izvolte. Kod nas vas čeka nedeljom supa i rinflajš pa štrudla s makom i mnogo toga još. Da ne bih sada nabrajao, bolje je da poslušate Balaševićevu pesmu „Al se nekad dobro jelo, baš”. Gostoljubiva je široka Panonija.
Crepaja, 14. septembar 2021. g.
