Negde u Banatu razgovaju komšije: „Je l’, kako ti sām pa stigneš sve da uradiš i namiriš, a gle mi. Ima nas petoro i još kad onaj mali dođe iz grada pa opet ništa ne stignemo. Nit’ smo očistili baštu, po avliji haos, a ni okrečili nismo a kraj leta je već. Gle kod tebe, sve pod konac.”
A komšija kaže: „Samo lagano i po redu i sve stigneš. Di se tebi žuri? Znaš kako babe kažu, što je brzo to je i kuso! Kad se radi u žurbi to ništa neće da valja.”
Sa talasima naseljavanja Banata, neko bi rekao kolonizacije, u Banatu se mnogo toga menjalo. Svaka grupa doseljenika donela bi po nešto iz zavičaja, ali suočeni sa životnim okolnostima u novoj sredini, ubrzo bi prihvatali model koji ih je dočekao u ravnici. Široki sokaci, jasno omeđen put i staze za pešake, prostrana dvorišta sa objektima za posebne namene i mnogo toga na šta nisu bili naviknuti, odredilo je kroz taj model drugačiju radnu i životnu disciplinu, a samim tim i tempo. Disciplina i redosled obaveza u radu u domaćinstvu, sa stokom, na njivi, obrada zemlje, setva, žetva i berba i td. diktirale su korišćenje raspoloživog vremena bez mnogo prilike za improvizaciju. Način života u selu u Vojvodini, u katastarski uređenom prostoru sa složenom infrastrukturom nametala je drugačiji model odgovornosti, uključujući možda po prvi put u životima mnogih pridošlica jednu novu kategoriju – društvenu odgovornost. Postoji uslovljena potreba za saradnjom sa susednim domaćinstvom što uključuje međusobnu pomoć i toleranciju.
Situacija u Banatu je možda za nijansu bila drugačija nego u Bačkoj i Sremu. I Inače buntovno stanovništvo još u 18. veku masovno je bilo uključeno u militarizaciju prostora severno od Dunava, a sve u cilju definitivnog proterivanja Osmanske imperije što dalje na jug i stvaranja jednog prostornog „bedema” kako bi se sprečio njihov povratak na kapije Evrope. Tako je Banat naseljavan sa severa ka jugu kako se osmanska vojska povlačila. U tri nivoa (talasa): Prvo u nivou sadašnje granice sa Mađarskom, zatim na prostoru srednjeg Banata oko Zrenjanina i na kraju – južni Banat i leva obala Dunava. Taj prvi talas završen je naseljavanjem „militara” u najvećoj meri Srba, koji su u svoj prostorno već uređen životni prostor uneli svoju nevoljno naučenu vojničku disciplinu. Tako su bili pripremljeni za drugi talas naseljavanja (kraj 18. i početak 19. veka ), kada se naseljavaju pripadnici drugih etničkih grupa iz centralne Evrope: Nemci, Mađari, Česi, Slovaci… uglavnom sa određenim stručnim znanjima i zvanjima iz raznih oblasti. Paori (bauer, nemački) iz Nemačke i Austrije uče Srbe kako da obrađuju zemlju, mlinari iz Nemačke grade mlinove po celom Banatu, otvaraju se livnice, razne zanatske radnje, stvara se jaka i dinamična privreda Banata u najvećoj meri oslonjena na poljoprivredu. Time se menja model života i rada, socijalna i kulturološka matrica življenja. Kako je sve uvedeno u neku „šemu”, red i radno vreme, tako su obični ljudi prvi put dobili nešto slobodnog vremena. Druženje sa komšijama, pripadnicima drugih etničkih grupa, učenje jezika i razmena znanja, međusobno povezivanje na raznim nivoima imalo je za posledicu neophodnu saradnju i toleranciju.
Takav relativno miran i stabilan život narušavan je tek ratovima u 20. veku. U relativno kratkim periodima mira, lagani tempo svakodnevnog života ubrzavan je u toku neke kampanje u poljoprivredi ili pred praznike. Svakodnevna rutina banatskog modela života vremenom je umirila hirovitu narav Banaćana. Od početka 19. veka, od kako su u većini sela i gradova podizane crkve, dan je počinjao jutarnjom službom koja je bila nekada veoma posećena ali sa tendencijom opadanja broja vernika koji bi, bez obzira da li su redovno odlazili u crkvu, rado tamo potražili pomoć ako bi im bila potrebna. Jutarnje obaveze u seoskom domaćinstvu bile su brojne. Leti su to bili radovi u bašti i oko dvorišta, zimi priprema ogreva. Stariji bi nekoliko puta dnevno odlazili na „sabor”. Klupa na ulici ispod nekog raskošnog duda ili lipe bila je stecište vatrenih političkih rasprava, lascivnih ogovaranja seoskih namiguša, burnih partija šaha ili tablića i ozbiljnih rasprava u vezi sa setvom, žetvom ili održavanjem i berbom vinograda. Stigla bi ponekad neka flaša rakije ili vina na degustaciju, a za slavu bure piva. Nikom se nije žurilo, najveći deo posla je urađen još do podne, a sabor će koristiti da se čuje i nauči nešto novo. Banatsku „nirvanu” prekinuo bi glasni poziv na ručak „da se supa ne ubrusi”.
Nema u tom pristupu životu i poslovima koje je potrebno obaviti ničega usporenog. Ima racionalnosti, reda i mere. Niko ne bi ni pokušao da obrađuje sto lanaca zemlje ako zna da sa svoja dva konja i raspoloživom mehanizacijom može kvalitetno da uradi 20-30, uz naporan rad cele porodice. Sve ostalo bi bilo previše i zahtevalo bi dodatnu pomoć i finansije. Tek sa pojavom ozbiljnije tehnike: traktora, sejačica, vršalica i drugog, život se malo ubrzao, ali ne previše. Još je bilo vremena za sabore i divane, da se smota koja cigara i proba nova rakija. Suštinske promene donosi tek Drugi svetski rat. Završetkom tog rata dobili smo novi društveni sistem. Ubrzo je započeta industrijalizacija, u većim gradovima otvoreno je mnogo radnih mesta i ljudi su sa sela pojurili u tamo u potrazi za lakšim poslom. Bar su mislili da će tako biti. Ipak, novi model života donosi nove probleme, pa je trebalo mnogo vremena da se novi stanovnici gradova snađu u tim uslovima. Možda je tada započela naša demografska katastrofa. Više od 70 godina naša sela se prazne, pretaču se u gradove i inostranstva. Kuće i imanja propadaju, nema ko to sve da održava. Ona polovina nekadašnjeg sela u najvećoj meri isto je što i grad. Moderna tehnologija, internet i slična dostignuća sve izjednačavaju, ali sa tim dolaze novi ozbiljni problemi. U mojoj ulici sve kuće imaju ogromne bašte. Nedavno smo prebrojavali i izbrojali da postoji niz od deset kuća u kojima niko ne obrađuje te bašte, sve je u korovu. A mislili smo da je kraj sveta kada je šezdesetih stigao prvi TV u ulicu.
Otvorio bi se prozor i ogroman, težak crno-beli TV postavio u prozorski otvor sa slikom prema ulici. Svako bi poneo svoju stolicu i tako svako veče. Gledao se onaj jedini program koji je emitovan, komentarisalo se viđeno na ekranu i sve ostalo kao da je obična sedeljka samo su tu i žene i deca. Dok nije u ulicu stigao drugi, pa treći TV. Tada je broj ljudi na večernjem saboru osetno smanjen. Nova tehnologija je polako ubijala stari način života. Kasnije je to prevaziđeno, ali nikada više sabori nisu bili kao ranije. Ima toga i danas ali je ona opuštena atmosfera sa kraja napornog dana narušena novim obavezama. Iako su na selo stigle mašine pomoću kojih se posao može obaviti mnogo brže, iako je oko stoke mnogo manje obaveza jer stoke je sve manje (malo koja kuća ima krave, svinje i sl.), vremena je sve manje. Odgovor na ovu dilemu bi mogao biti napuštanje jednog od osnovnih principa života na selu – racionalnost. Rasipa se energija, vreme i ostali resursi na nepotrebne stvari. Skoro kao u gradu. Umesto da porazgovaraju sa decom i komšijama, da naprave neki kolač i ispeku hleb, da kupe i neguju kravu kako bi svakog dana imali sveže mleko… oni radije gledaju utakmicu ili neku seriju na TV-u, a napredniji petljaju po internetu tražeći stvari koje im ne trebaju. Kad deca odu – tu je kraj.
Na žalost, uvučeni smo svi u tu igru i nema nazad. Moramo samo nekako sačuvati ono što još imamo, a još uvek imamo to selo i zemlju u korovu. Jasno je da se oni koji su morali da odu neće vratiti, ali skoro svako ima nekog rođaka, babu ili dedu, a oni imaju jedan strašan problem koji bez nas-vas ne mogu rešiti. Usamljenost. Zato treba odlaziti na selo, treba se vratiti. Treba obraditi bašte i posejati nešto. Možda neće odmah da nikne i dā plod, ali sve jedno – lekovito je to uraditi. Makar i za vikend. Za početak. Pa posle ćemo da vidimo. Svima nam je valjda jasno da u našim životima moramo nešto da menjamo.
